Paaariz
Održivi pristup u arhitekturi i urbanizmu velikih gradova otvara pitanje značaja podsticanja saradnje arhitekata, urbanista, stručnjaka iz različitih oblasti građenja i gradske uprave u cilju poboljšanja životnog i urbanog okruženja. Jedan od novih vidova njihovog delovanja otvara mogućnosti multidisciplinarnog povezivanja i primene „urbane taktike“ kroz učešće stanovnika u samoupravi urbanih prostora koji se više ne koriste, a u cilju njihovog oživljavanja kroz novu namenu i održivu arhitektonsku izražajnost. Ovakva praksa istražuje potencijale savremenog grada i mogućnosti njegovog održivog razvoja u budućnosti.
Ovakve savremene tendencije delovanja na prostorima velikih gradova je kroz svoje projekte u Parizu konceptualno definisao, pokrenuo i realizovao u Parizu Atelje za samoupravnu arhitekturu – AAA (Atelier d’architecture autogérée). Osnivači ovog izuzetnog ateljea su Konstantin Petku i Dojna Petresku (Constantin Petcou, Doina Petrescu), koji su postavili osnovni cilj da atelje sprovodi razne akcije i istraživanja o participativnoj – učesničkoj arhitekturi.
Atelje se finasira iz istraživačkih donacija i fondova za inovacije, a učesnici u raznim projektima su arhitekti, umetnici, urbanisti, sociolozi, aktivisti, studenti i stanovnici. Funkcionišu kao zajednička mreža različite geometrije koja se sama organizuje u zavisnosti od tema, sadržaja intervencija, stručnosti i dostupnosti učesnika, tražeći nove oblike udruživanja i saradnje, na osnovu razmene i reciprociteta i uključuju sve koji su zainteresovani (pojedinci, organizacije, institucije).
Široki front delovanja započeli su istraživanjima i inovacijama u razvoju strategija urbane otpornosti pod nazivom R-URBAN, projekat koji se odvija u kontinuitetu od 2011. godine do danas.
R-URBAN
Pojam R-URBAN je reč sa početnim slovom R i odnosi se direktno na tri osnovna pojma sa R – Reduce, Reuse, Recycle – u ekološkim pristupima raznim urbanim oblastima, kao i sugestija na ostale pojmove Repair, Redesign, Rethink, Reassemble. U direktnom značenju, pojam R-URBAN ponovo povezuje urbano sa ruralnim kroz nove vrste veza koje su više komplementarne, a manje hijerarhijske. R iz R-URBAN je takođe podsetnik da je glavni cilj cele strategije još jedan pojam na R-Resilience. Rezilijentnost je ključni pojam u diskusiji o održivosti, koja se definiše kao prilagodljivost promenama, sposobnost za adaptaciju i napredak uprskos najtazličitijim okolnostima i izazovima. U današnje vreme održava se u kontekstu trenutne ekonomske krize i oskudice resursa.
R-Urban se razvijao u tri pilot projekta sa temom reciklaže i eko konstrukcija zajedničkog stanovanja i urbane poljoprivrede u zajedničkoj organizaciji sa predgrađem Kolumbus koje se nalazi na severoistoku Pariza, a u čemu je učestvovala i asocijacija Javni radovi./ek LJILJANA RADOJIČIĆ – Više u EKO KUĆI No17
Paviljon u vrtu
Paviljon je neizostavni deo savremenih vrtova uživalaca jedinstvenih, ušuškanih i ambijentalno prepoznatljivih gradskih oaza. Okarakterisan kao konstrukcija koja definiše natkriveni otvoreni prostor, paviljon služi za zasenu delova vrta, pružanje zaštite od sunca ili iznenadne letnje kiše. Čitanje omiljene knjige, ispijanje kafe, zamišljeno leškarenje u udobnoj ležaljci, obrok, kao i večernje druženje sa prijateljima uz čašu vina postaju nezaboravni trenuci u bašti uz implementaciju paviljona u spoljašnji prostor. Kroz formiranje ambijenta i postizanje privatnosti zaštitom od neželjenih pogleda i vetra, uz mogućnost prihvatanja dekorativnih puzavica, dizajnirana konstrukcija predstavlja centar unapređenja estetskog i oblikovnog potencijala svakog eksterijera.
Sagledavajući vrt kroz potrebe savremenog korisnika, Sajrus Patel i Eliza Higins kreirali su svojevrsnu oazu za svog klijenta. Prostor jasno definisanih granica u gradskom jezgru Sadašivnagar, Bangalore u Indiji, pravilih formi i pretežno popločanih površina obogaćen je dizajniranim elementima i ušuškan raznovrsnim biljkama. Ovim projektom, dugačak neiskorišćeni deo eksterijera površine 70m2 u nastavku jedne porodične stambene parcele, transformisan je u gusto zasađeni vrt i ličnu biblioteku sa kutkom za čitanje. Kao fokus dizajneri uzimaju paviljon.
Kako bi svoju zamisao implementirali u postojeću konfiguraciju tla, polazeći od zasebnog ulaza sa ulice, postojeći nivo terena je ukopan i na taj način kreirana je staza završno obrađena u lokalnom crnom granitu. Okolni slobodni deo zemljišta na kome su planirane biljne vrste, blago je zatalasan radi stvaranja utiska prirodnog, a celina je završno upotpunjena postavkom svojevrsnog portala – paviljona. Denivelacija u kombinaciji sa gustom sadnjom rastinja pruža akustičku izolovanost i vizuelnu privatnost od susednog placa. Iako je zidanjem zida kutak fizički odvojen od prostorija za dnevni boravak klijenta, strateški su postavljeni otvori i perforacije koji omogućavaju pogled na vrt iza. Struktura obložena u tanke trake obrađenog lokalno iskrčenog drveta, deluje kao portal za kadriranje dva kontrastna scenarija vrta, gusta “divlja” bašta i travnati amfiteatar, kao ugodni prostor za sedenje. U posebnim prilikama, sedenje može biti organizovano i tako da paviljon predstavlja malu pokrivenu binu za porodične nastupe.
Svojom veličinom, namenom i pozicijom, drvena kubična struktura se nameće kao središnji objekat u eksterijeru. Kako bi se produžio period korišćenja, a vlasnici bili neometani vremenskim uslovima, kreativni tim je centralni deo paviljona dodatno zaštitio pokrivanjem gornje površine staklom. Na taj način dobijeno je višestruko rešenje – obezbeđena je dovoljna količina dnevne svetlosti i istovremeno rešen problem padavina. Paviljon čistih i jednostavnih linija omogućio je da se na njega sa obe strane nadovezuju udobne drvene klupe zabačenih naslona. Kao suprotnost jednostavnoj vrtnoj formi, protivtežu stvaraju biljke, “džungla“ rastinja. Više u EKO KUĆI No16
ČITANJE OMILJENE KNJIGE, ISPIJANJE KAFE, ZAMIŠLJENO LEŠKARENJE U UDOBNOJ LEŽALJCI, POSTAVLJANJE OBROKA NA OTVORENOM, KAO I VEČERNJE DRUŽENJE SA PRIJATELJIMA UZ ČAŠU VINA POSTAJU NEZABORAVNI TRENUCI U BAŠTI UZ IMPLEMENTACIJU PAVILJONA U SPOLJAŠNJI PROSTOR. USPEŠNO DIZAJNIRANA KONSTRUKCIJA, UZ MOGUĆNOST PRIHVATANJA DEKORATIVNIH PUZAVICA, PREDSTAVLJA CENTAR UNAPREĐENJA ESTETSKOG I OBLIKOVNOG POTENCIJALA EKSTERIJERA, KROZ FORMIRANJE AMBIJENTA I POSTIZANJE PRIVATNOSTI ZAŠTITOM OD NEŽELJENIH POGLEDA I VETRA.
Botanička bašta u Bruklinu
POPUT NEOBIČNOG MUZEJA ČIJA SE POSTAVKA NEPRESTANO MENJA, BRUKLINSKA BAŠTA UVEK OBILUJE NOVIM OBLICIMA I BOJAMA.
U velikim gradovima poput Njujorka, usled prevelike izgrađenosti gotovo da ne ostaje prostora za biljke, i zato parkovi i botaničke bašte predstavljaju male oaze koje posetioce i prolaznike podsećaju na ono iz čega su potekli, na prirodu.
Botanička bašta Bruklin u Njujorku podignuta je još davne 1910. godine, i izgleda kao neobičan muzej čija se postavka neprestano menja. U njoj uvek ima novih oblika i boja. Iako na izgled potpuno prirodan, ovaj vrt predstavlja stvorenu sredinu i njegov opstanak zavisi od čoveka.
U ovoj botaničkoj bašti prepliću se raznoliki pejzaži, pa se tako posetioci mogu upoznati sa japanskim vrtovima, starim formalnim italijanskim i modernim vrtovima. Pored toga, posetioci mogu uživati u prelepim cvetnjacima i ružičnjacima, a jedan od spektakularnih delova je aleja japanskih trešnji koje tokom proleća, u vreme cvetanja, čitav deo oboje u ružičasto.
Botanička bašta smeštena je u Bruklinu, po kojem je i dobila naziv. Prostire se na površini većoj od 20 hektara i u njoj je posađeno preko deset hiljada različitih biljnih vrsta. Posebno mesto u bašti pripada zgradi Centra za posetioce koji je izgrađen tokom 2012. godine, a projekat je radila firma Weiss/Manfredi iz Njujorka. Struktura zgrade je zakrivljenog oblika, kako bi se uklopila sa okolnim terenom, a zeleni krov na njenom vrhu čini da izgleda kao produžetak vrta.
Kako bi podržala čitavu ideju botaničke bašte u smislu edukacije, zgrada Centra za posetioce projektovana je tako da sadrži sve elemente održivog dizajna.
Zgrada poseduje zeleni krov i sistem za sakupljanje kišnice, čime je potrošnja vode za zalivanje svedena na mininimum. Biljke na krovu predstavljaju odličnu izolaciju, pa je potrošnja energije za klimatizaciju značajno smanjena. Čitava zgrada greje se korišćenjem termalne mase zemlje, što je još jedan pokazatelj koliko se vodilo računa da zgrada bude održiva.
Velike staklene površine u vidu staklenih zidova omogućavaju maksimalan prodor prirodne svetlosti u unutrašnjost zgrade.
U okviru botaničke bašte nalazi se i aromatični vrt, podignut 1955. godine. Ovo je prvi vrt u Americi koji je projektovan za ljude sa oštećenim vidom, i zato se vodilo računa da se u vrtu nađu aromatične biljke, kao i biljke različitih tekstura, kako bi ih posetioci osetili čulom mirisa i dodira.
U vrtu postoji nekoliko tematskih leja u kojima su posađene biljke sa mirisnim listovima, biljke za dodir, biljke mirisnih cvetova i aromatično začinsko bilje. Zato su u ovom vrtu svoje mesto našle biljke kao što je Stachys byzantia (zečije uši) zbog svojih mekanih i dlakavih listova i agava, koja je karakteristična po svojim debelim i bodljikavim listovima. Posetioci imaju priliku da pomirišu biljke mirisnih listova, poput lavande, limunove trave, pelargonije, čiji listovi imaju miris nane, i mnoge druge.
Japanski vrt u Bruklin botaničkoj bašti je jedan od najstarijih i najposećenijih japanskih vrtova izvan Japana. Predstavlja mešavinu drevnih japanskih vrtova i savremenijih bašti u kojima se raznoliki sadržaji u vrtu postepeno otkrivaju tumarenjem vijugavim putićima.
Japanski vrt najlepši je u vreme cvetanja trešnji, pa se najveći broj poseta beleži upravo tokom aprila i maja. // ek ALEKSANDRA RADINOVIĆ – Više u EKO KUĆI No15
Botanička bašta organizuje razne radionice za decu, omladinu i odrasle, u kojima polaznici mogu saznati o značaju i raznovrsnosti biljaka.
Prolećna sadnja
STARO JE PRAVILO DA VRT NIKAD NIJE KOMPLETNO ZAVRŠEN, A BAŠTOVAN NIKADA KOMPLETNO SREĆAN UKOLIKO VEĆ NEMA ZAMISAO I PLAN ŠTA ĆE SLEDEĆE DA RADI.
Stojim danas na toplom suncu. Baš je toplo, što je u Londonu inače neobično za ovo doba godine, i svi se tome veoma radujemo. Pade mi na pamet da je leto u stvari vrlo blizu i da će ovi topli dani biti još i duži kad krajem meseca pomerimo časovnike unapred. Bašte će uskoro izaći iz zimskog sna, treba se spremiti za tu eksploziju života.
Posle svih ovih dugih godina bavljenja baštama, još uvek ne mogu ni jednu od tih lepotica da zapostavim. Ipak, pošto moram da stegnem srce, počeću sa obliko, pa ću se odlučiti za Buxus, po jednu nisku loptu sa svake strane. Lepo bi se uklopio mali žbun, možda Philadelphus, i to baš Bel Etoal, moj omiljeni varijetet, mada bi on previsoko rastao, tako da je ipak bolja ruža Margaret Meril. Ona je vioka oko 1.5m, a grana se u krug prečnika oko 1m.
Ako možete da suzbijete lisne vaši i puževe, onda posadite Lupinus i užuvajte u njegovoj lepoti. Osteljiv je na prekomernu vlagu zimi, i takvim uslovima često podlegne. Sa druge strane, njegova stabljika poput strele, sa mekim cvetovima koji vas plene, daje vertikalu vašoj beloj postavci i dobro se slaže sa cvetnicama koje slede.
Kao i kod svake sadnje, ono što će vam obezbediti uspešnost na dugi rok je priprema zemljišta. Ovde u Londonu se već dugo u osnovnu glinu dodaje organski otpad da bi se oplemenilo tle za sadnju. Rezultet tog mukotrpnog posla je da sada u Londonu imamo do prilične dubine bogato rastresito tle koje zadržava vlagu, puno je glista i u njemu se uspešno korene biljke.
Staro je pravilo da vrt nikad nije kompletno završen, a baštovan nikad kompletno srećan ukoliko već nema zamisao i plan šta će sledeće da uradi.//
Dizajniranje malih gradskih vrtova
GRADSKE BAŠTE TREBA DA BUDU PRIVLAČNA I LEPO OSMIŠLJENA I UREĐENA MESTA KOJA SE LAKO I RADO KORISTE I NA KOJIMA SU DIZAJN I ODRŽAVANJE BILJAKA U PRAKTIČNOJ RAVNOTEŽI KOJA ĆE OMOGUĆITI DA NJIHOVE BLAGODETI BUDU KORIŠĆENE DUGI NIZ GODINA.
Radim kao projektant vrtova u neposrednoj blizini centralnog gradskog jezgra Londona, tako da se pretežno bavim urbanim prostorima i transformacijama, uređenjem, oplemenjivanjem i održavanjem malih površina pod vegetacijom. Ovi prostori se odlikuju posebnom složenošću, da pomenemo samo faktore kao što su veličina i oblik parcele, okolne zgrade i zelene površine, pristupačnost spolja i iznutra, zasenčenost i sastav zemljišta, a povrh svega toga, tu su često i nerealni zahtevi i preterana očekivanja vlasnika, odnosno naših klijenata, a sve to dodatno komplikovano gradskim urbanističkim planom i njegovim strogim propisima i ograničenjima. Jedno je izvesno: gradske bašte treba da budu privlačna i lepo osmišljena i uređena mesta koja se lako i rado koriste i na kojima su dizajn i održavanje biljaka u praktičnoj ravnoteži koja će omogućiti da njihove blagodeti budu korišćene dugi niz godina.
Male bašte treba da izgledaju lepo tokom cele godine. One su često jedina sklonjena mesta koje naši klijenti imaju na raspolaganju za neophodan odmor i opuštanje na otvorenom prostoru. U skladu sa savremenim arhitektonskim rešenjima, pogled na vrt se obezbeđuje tako što se na zidu prema njemu predvide i izvedu staklena vrata većih dimenzija ili prozori koji se doimaju kao ogromne slike na zidu, sa motivom vrta, koji se zapravo nalazi iza njih. Prostorije sa ovakvim instalacijama koriste se uglavnom preko dana, što nameće zahtev da vrt u svakom trenutku, svakog dana, mora da izgleda ako ne besprekorno, onda bar zanimljivo. Važno je stoga pažljivo osmisliti i tvrde i meke delove, odnosno odabrati i upotrebiti građevinski i sadni material koji će se uklapati međusobno, i koji će izgledati podjednako lepo u svim godišnjim dobima. Nerealno je očekivati da kamen i drvo na stazama i zidićima ne odreaguju na nedostatak sunčeve svetlosti i toplote, višak vlage ili duboku senku. Naravno da će se po prirodi stvari u ovakvim uslovima prevući zelenom skramom algi. Biljni delovi opali sa žbunova i grana drveća počeće da trunu, svetiljke će se iznutra orositi i zamutiti, metal će korodirati. Kada se sve uzme u razmatranje, iskusan pejzažni arhitekta će doneti odluku gde da učini ustupak lepoti na račun manjeg truda oko održavanja, ili pak da insistira na savršenoj estetici pa makar i po cenu velikog truda i dodatnih troškova oko brižljive nege tvrdih i mekih elemenata vrta da bi stalno izgledali što je bolje moguće .
Gradski porodični vrt se sa dve ili čak tri strane graniči sa drugim placevima i baštama koje pripadaju susedima. Ta činjenica postavlja ozbiljne zahteve pred planere vrtova. Treba se izboriti sa senkama koje baca okolno drveće, bobicama koje otpadaju sa susedovih žbunova, specifičnim biljnim vrstama koje u svojoj neposrednoj blizini ne trpe druge vrste, žičanim ogradama, natrulim drvenim plotom i ko zna čime još. Invazivno korenje okolnog drveća će postavljanje tankih ploča na stazama učiniti nemogućim. Prirodni kamen ne dolazi u obzir ako se na susednoj parceli nalazi žbun lovora, jer njegove crno-plave bobice mogu na kamenu ostaviti trajne mrlje. Lista ograničenja i upozorenja je duga, a lista inovativnih rešenja dobrog stručnjaka mora biti još duža!
Male gradske bašte, čak i ako se nalaze uz velike gradske kuće, često pate od nedostatka prilaznih puteva kojima bi se mogao prevesti i isporučiti građevinski i sadni material, kao i mašine, pribor i alat koji će biti neophodni za njihovo uređenje i održavanje. Ova činjenica može presudno uticati na zamisao dizajna vrta već na samom početku, jer će brigu o vrtu vlasnici morati da organizuju i sprovode stalno, u svim godinama koje će uslediti. Tako naprimer, ako mali vrt u zadnjem dvorištu kuće nema prilazni put sa strane, ne dolazi u obzir postavljanje travnjaka koji bi se morao redovno kositi. Kako da pronesete kosilicu za travu kroz kuću a da to ne ostavi nered i prljavštinu na celoj trasi? I šta ako je enterijer zastrt tepihom bež boje? Koliko god bio pažljiv i uredan baštovan, ovo ne bi bio razuman potez. Tu bi se pojavio i problem mrlja koje bi ostavila pokošena trava, dakle, nemoguća zamisao!
U retkim slučajevima kada ni vreme ni novac ne predstavljaju problem, moguće bi bilo angažovati specijalnu ekipu sa dizalicom i ostalom sofisticiranom opremom, ali prethodno bi trebalo obezbediti dozvolu za takav poduhvat, što bi opet moglo potrajati…Savestan stručnjak će zato verovatno posegnuti za takvim rešenjem dizajna bašte koje će klijent moći da isprati tako što će transport neophodnih elemenata biti obavljen kroz kuću, i to bez nanošenja štete nameštaju i prostirkama.
Možda vam se čini da je posao oko dizajna malih vrtova noćna mora za pejzažne arhitekte, ali uveravam vas da nije tako. Rad na osmišljavanju njihovog izgleda veoma je zabavan, a praćenje njihovog rasta i razvoja predstavlja ogromno zadovoljstvo. Kao i kod većine stvari, uspeh ustvari leži u pametnom i pažljivom planiranju. Dobro procenite mesto, definišite delove u kojima ćete imati mir i privatnost, odvojite delove za gradnju od delova za sadnju, odredite gde ćete postaviti kućicu za alat, a gde malu spoljnu kuhinju, odlučite koje biljke želite i gde, i konačno, kakvom atmosferom biste voleli da vaš vrt odiše. Spojite sve te želje, planove i zahteve u kvalitetno osmišljenu celinu, a onda se radujte i uživajte u godinama koje su pred vama, kada ćete pratiti kako se vaš vrt razgranava, sazreva i dobija željeno obličje.
Urbana bašta
UREĐENJE EKSTERIJERA JEDNOG DOMA JEDNAKO JE VAŽNO KAO I UREĐENJE ENTERIJERA. VEĆINA LJUDI JE USREDSREĐENA SAMO NA UNUTRAŠNJOST KUĆE, ALI NE TREBA ZANEMARITI NI NJENU SPOLJAŠNOST UKOLIKO TEŽITE HARMONIJI.
Bašte u gradovima predstavljaju mesta u kojima njihovi vlasnici mogu da se razonode i opuste, i bar na kratko pobegnu od gradskog užurbanog života, a njihov dizajn je, pored neophodnog stručnog rešenja iz domena hortikulture, takođe veoma važan. Mali vrtovi mogu da postanu upravo takvi prostori gde se umetnost i priroda dopunjuju i stvaraju celinu koja kod njihovih korisnika izaziva posebnu emociju i uvodi ih u posebno stanje duha. Obložen kamenim pločama i drvenim podom, ukrašen biljkama, oplemenjen vatrom, ovaj vrt, iako mali, predstavlja jednu skladnu celinu koja daje utisak prostranosti zbog načina na koji je komponovan.
BAŠTA
Ova tipično duga i uska bašta gradske kuće sastoji se od tri komplementarna prostora, svaki različit i priča za sebe, ali su svi povezani kroz upotrebu materijala koji su korišćeni pri njenom uređenju kao i kroz sam odabir zelenila. Jednom stranom vrt je prislonjen uz objekat, dok su ostale strane ograđene zidovima prema susednim dvorištima, čime je pristup vrtu omogućen samo kroz kuću.
Od centralnih kuhinjskih vrata, uz stepenice i sve do središnjeg dela vrta, gde se nalazi izdignuti travnjak, proteže se staza koju čine velike svetle ploče od krečnjačkog kamena. U zadnjem delu nalazi se kamin, jedan od elemenata koji se neizostavno mora naći u jednoj bašti, a prostor oko njega je savršeno mesto za okupljanje i opuštanje, čak i kada su temperature niske, jer prisustvo otvorenog plamena stvara vrlo posebnu, toplu, romantičnu atmosferu. //ek IVANA NIKOLIĆ – Više u EKO KUĆI No14
Atrijumski vrt – Njujork Tajms
TRANSPARENTNOST KOJA SE PROŽIMA ČITAVIM DIZAJNOM OTKRIVA PRIRODU U SRCU ČOVEKOVE TVOREVINE.
U sedištu Njujork tajmsa, u najgušćem delu Njujorka, nalazi se simboličan fragment predela doline reke Hadson. Ogromni objekat od stakla i čelika, izdvaja se po atrijumskom vrtu smeštenom u njegovom središtu i zelenom krovu, koji u vidu krune krasi sam vrh zgrade.
Vrt u predvorju zgrade Njujork tajmsa, nastao je iz zajedničkog projekta Renzo Piano Building radionice i tima dizajnera FX Fowle Architect’s, u kojem je učestvovala i firma HM White zadužena za dizajn bašte. Ideja arhitekata bila je da se nasuprot pregusto izgrađenom susedstvu uredi vrt koji podseća na šumoviti pejzaž doline reke Hadson. Korišćene su autohtone vrste poput breze, paprati i oštrike koje će stvoriti dinamičnu pozadinu dvorani i lobiju zgrade Njujork tajmsa.
Ovakav vrt zahtevao je pažljivu analizu mikroklimatskih uslova i pre nego što je zgrada podignuta, pa su arhitekte primenile specijalnu kompjutersku simulaciju koja uzima u obzir veliki broj parametara, kao što su temperatura, svetlost, strujanje vazduha i vlažnost. Kompjuterski trodimenzionalni model zgrade i njene okoline, integrisan je sa solarnim simulatorom kako bi se definisao obrazac sunčeve svetlosti tokom različitih godišnjih doba. Jačina prirodne svetlosti i njena dužina uslovile su dizajn vrta.
Zahvaljući ovom programu utvrđeno je da prvobitna ideja pejzažnog arhitekte o sadnji drveća u pravilnim redovima ne bi omogućila ravnomernu raspodelu svetla. Zato je predložena sadnja breza u severozapadnom delu vrta, u nejednakim razmacima. Koliko manjak svetlosti ograničava izbor biljaka vidi se po tome što su pored breza po čitavom vrtu posađene samo još par vrsti biljaka, poput mahovina, paprati i šumske oštrike (Carex sylvatica).U vrtu je posađeno 7 odraslih primeraka breza (Betula papyrifera) visine oko 15 m, travni tepih od oštrike (Carex divulsa) i vrste paprati Dryopteris erythrosora, koja je karaktersitična po svojim crvenkastim listovima.
Paprati, oštrice i breze rastu na različitim tipovima zemljišta, i kako bi se omogućili optimalni uslovi za razvoj svih biljaka, urađena su dva različita sloja. Pored toga, sve vrste imaju veoma različite zahteve u pogledu vlažnosti, pa je vrt opremljen kompjuterski kontrolisanim sistemom za zalivanje, koji omogućava obilnije zalivanje drveća i fino zalivanje travnog tepiha, u vidu izmaglice, koja tokom letnjih dana povoljno utiče na hlađenje bašte. Konstrukcija vrta započeta je odmah nakon izgradnje zgrade, i bio je potreban ogroman tim ljudi kako bi se drveće breza starih 25 godina, i teških oko 14 tona, prenelo do unutrašnjeg dvorišta.
IDEJA ARHITEKATA JE BILA DA U OKVIRU NEUREĐENOG ATRIJUMA POSLOVNOG OBJEKTA NJUJORK TAJMSA NA MENHETNU UREDI VRT KOJI PODSEĆA NA ŠUMOVITI PEJSAŽ DOLINE REKE HADSON. KORIŠĆENE SU AUTOHTONE VRSTE POPUT BREZE, OŠTRIKE I PAPRATI DA BI SE STVORILA DINAMIČNA POZADINA.
Jedno po jedno drvo, kranom je prebacivano preko staklenog zida zgrade, visine 21 m, i pažljivo spuštano do obeleženog mesta u vrtu. Svako drvo je pripremljeno i negovano za lokaciju na kojoj će biti postavljeno, u zavisnosti od orijentacije i nivoa terena. Kako bi se dekorativnost vrta održala, urađen je plan održavanja i mera nega koja će se primenjivati tokom cele godine, a koje se odnose na pripremu zemljišta, negu biljaka i način zalivanja.//ek ALEKSANDRA RADINOVIĆ – Više u EKO KUĆI No13
Osvetljavanje vrtova
ZBOG VISOKIH TEMPERATURA, LETNJE VEČERI UGLAVNOM PROVODIMO NA OTVORENOM PROSTORU. ADEKVATNO OSVETLJENJE OMOGUĆAVA BEZBEDNO KRETANJE I ULEPŠAVA ATMOSFERU U VRTU.
Vlasnici gradskih vrtova sve češće postavljaju pred pejzažnog arhitektu zahtev da osmisli kako da na najbolji način osvetli njihovu cvetnu baštu. Od tih malenih prostora vlasnici mnogo očekuju, a moraju da budu najlepši i na raspolaganju za uživanje i kad okolina spava.Vlasnici vole da u njima borave u rana jutra, pre odlaska na posao, ili kasno uveče, nakon povratka sa radnih mesta. Rano jutro je lepo i puno prirodne svetlosti, a uveče su svetla ta koja stvaraju atmosferu i postižu savršene efekte.
LED osvetljenje je dugoveèno i ne preterano skupo, što ga čini prvim izborom za osvetljavanje stepenika i mesta gde se nivoi presecaju i smenjuju na kući, na balkonima, u blizini kuće i u okolnom prostoru.Takođe dobro izgleda i kada se postavi tako da istakne neku biljku ili saksiju. LED osvetljenje po pravilu služi da obeleži obrise stvari ili da istakne osobene elemente gradnje ili pejzaža. Uz njega ne možete veèerati ili èitati, ali u kombinaciji sa drugim svetlima znatno æe doprineti prijatnoj veèernjoj atmosferi i stvaranju ugodne slike i pogleda na vrt. Biljke upijaju svetlost. Ne možete ni zamisliti koliko je komplikovano dobro osvetliti biljku ili drvo.
Svetiljke koje su montirane u samo tle ili se nalaze na pokretnim šiljcima najbolje su za isticanje kontura biljaka, i to ponajpre onih koje imaju određenu arhitektonsku formu. Juka, Formium, Diksonia, Filostahis i Trahikarpus izazivaju pravu dramu kod posmatrača kada se osvetle odozdo. Svetlost se razliva unutar biljke prelomljena kroz donje grane i blago se gubi u noći, ne bacajući oštre senke po tamnom nebu. U gradovima moramo biti veoma obazrivi sa upotrebom svetlosti, jer previše veštačkog svetla zbunjuje noæne letaèe poput slepih miševa, sova, insekata i ptica selica. Takođe ni susedi nisu često oduševljeni slapovima svetlosti iz okolnih vrtova.
Svetlo najbolje izgleda u kontrastu sa tamom, pa igra svetlosti i senke uvek pravi večernju dramu. Pozadina na kojoj će se ova drama odigravati može biti običan zid od cigle ili obojeni zidić u kombinaciji sa bujnom lisnatom biljkom. Najlepši efekti ne postižu se puštanjem jakog svetla po celom vrtu, već naprotiv, diskretnim osvetljenjem usmerenim na zanimljivo mesto ili onu biljku koja je baš u određeno vreme godine u svojoj najlepšoj fazi vegetacije. Kada bašta u jesen počne da se puni opalim lišćem, svetlom treba istaći ne to lišće, nego stabla i koru drveta i izdanke. Kornus, Prunus serula i mnoge druge vrste lepo izgledaju i usred zime, čak i u mraku.
Ako želite da obedujete u vrtu, najbolje je da to učinite pri svetlosti sveća. Blaga treperava sveća koja gori na stolu, širi toplo svetlo koje se po prijatnosti ne može uporediti sa veštačkim, a uvek se može kombinovati i sa mirisnim esencijama koje će pomoći da se odbranite od insekata.
ODLUKA O TOME KOJE ĆETE OSVETLJENJE POSTAVITI U SVOJU BAŠTU PODJEDNAKO JE VAŽNA KAO I ODLUKA KOJA SE TIČE OSVETLJENJA UNUTRAŠNJOSTI NEKOG OBJEKTA, JER TAKO KREIRATE OSEĆAJ UDOBNOSTI I PRIJATNU ATMOSFERU.
Male čajne svećice u jednostavnim držačima lepo obeležavaju staze u vrtu u specijalnim prilikama, a stari fenjer je još uvek neprevaziđen. Sveće i solarne svetiljke su najekonomičnije i najjednostavnije se postavljaju, služe za osvetljavanje vrtova skoro bez ikakvog izdatka, ali nisu najugodnije za upotrebu, jer nemaju regulatore i prekidače, mana koju naše moderno i zahtevno doba ne prašta.//pravi primer međusobne saradnje, pejzažnih arhitekata, arhitekata, inžinjera i naučnika.//Više u EKO KUĆI No13
Skriveni vrt
DOK SAVREMENI ŽIVOT U SVE VEĆOJ MERI SMANJUJE DIREKTAN KONTAKT ČOVEKA I PRIRODE, U JEDNOM TIPIČNOM, GUSTO NASELJENOM JAPANSKOM PREDGRAĐU KRIJE SE MALA I NEOBIČNA ZELENA OAZA PRIVATNOSTI.
Okružena planinama sa severne, i prelepim gradskim pejzažom sa južne strane, ova lokacija je bila idealna za eksperiment u stambenoj arhitekturi, što postaje sve veći trend u Japanu. S obzirom na to da se nalazi tik uz stambenu četvrt, bio je pravi izazov sačuvati netaknutu prirodu, životni komfor i privatnost. Ma-style architects, talentovani arhitektonski duo iz Japana, otkriva nam svoja razmišljanja o procesu projektovanja Skrivenog vrta: Privatnost je bila ključna za dizajn. Na početku smo mislili da izgradimo kuću sa unutrašnjim dvorištem. Međutim, tako se ne bi zadržala privatnost oko dvorišta, niti cirkulacija vazduha. Želeo sam kuću sa unutrašnjim dvorištem na rubu objekta. Tako sam i došao do zamisli plutajućeg zida.
Spoljni zid visok 2,4 m i izdignut skoro jedan metar od tla, omogućava potpunu privatnost, a ujedno i prodor svetlosti i odličnu ventilaciju. Ta potpuna zatvorenost minimalističkom belom fasadom podseća na ono Loos-ovo načelo koje kaže da bi arhitektura trebalo prema spolja da bude suzdržana, a unutra prostorno bogata.
Dok se ostali stambeni objekti direktno povezuju sa ulicom, Skriveni vrt se od nje ograđuje. Na taj način imate mogućnost da se izolujete od spoljnog sveta i ušuškate u svoj intimni kutak. Zelena ivica i plutajući zid spajaju prostor i u isto vreme pokazuju unutrašnju i spoljašnju granicu, koristeći staklo koje doprinosi osećaju otvorenosti.
Autor objašnjava: Odlučio sam da jedina granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora budu stakleni paneli, kako bi se prostor dnevnog boravka zajedno sa zelenilom sagledavao kao jedna celina.
“ARHITEKTURA BI TREBALO DA PREMA SPOLJA BUDE SUZDRŽANA, A UNUTRA PROSTORNO BOGATA.”
– ADOLF LOOS
Skriveni vrt postao je nejasno područje koje se prostire duž ivice celog objekta. Toj neodređenoj granici doprinosi i promenljivost zelene ivice tokom godine, gde biljke menjaju svoj karakter u skladu sa godišnjim dobom, i tako neprekidno osvežavaju enterijer čineći ga zanimljivim i nikada istim. Unutrašnjost kuće ispunjavaju svetle prostorije otvorenog tipa, što je čest pristup japanskih arhitekata u tretiranju enterijera porodičnih stambenih kuća. // ek KATARINA TOMIĆ – Više u EKO KUĆI No12
Uski prostor između objekta i granice parcele pejzažno je uređen.
Besprekorno bela boja je prolivena po celom enterijeru stana.
Gradski vrt
KOMBINACIJA PRIRODNIH USLOVA I ONOGA ŠTO JE ČOVEK DODAO I STVORIO, U POTPUNOSTI JE ODREDILA JEDINSTVEN IZGLED OVOG MALOG VRTA.
Gradski vrt originalnog naziva Urban Spring deo je jedne porodične kuće u San Francisku, sagrađene još davne 1930 godine. Na prvi pogled, ovaj vrt izgleda kao bilo koji lepo uređen vrt, ali je ustvari jedinstven po tome što se u njemu nalazi izvor, po čemu je i dobio ime Urban Spring, odnosno Gradski izvor. Uređenje vrta predstavljalo je deo glavnog projekta kompletnog renoviranja ove porodične kuće, koji je uključivao ojačanje konstrukcije kuće, uređenje enterijera i izgradnju vrtne radionice.
Želja klijenta bila je da se u potpunosti iskoristi potencijal vrta u odnosu na njegov položaj, postojeće zelenilo i prisustvo izvora u prvom redu. Vlasnici, po profesiji pejzažni arhitekti, sarađivali su sa arhitektom u razradi idejnog rešenja. Zamisao vlasnika bila je da vrt sadrži prostor za vežbanje, deo za prijem gostiju, deo za igru dece i vrtnu radionicu za rad na umetničkim projektima.
Parcela je smeštena na nagnutom terenu, u gusto naseljenom delu San Franciska, gde su kuće poređane jedna uz drugu, čime je pristup vrtu moguć samo kroz kuću. Vrt je okrenut ka severu, pravougaonog je oblika, i zauzima površinu od 116 m2. Većina postojeće vegetacije je uklonjena jer se usled nebrige nalazila u rđavom stanju, ali je zadržano veliko prekrasno drvo leptospermum (Leptospermum scoparium), koje je bilo zdravo i bujno.
Arhitekti su iskoristili nagnutost terena ovog placa tako što su izdvojili dva nivoa, međusobno povezana stepenicama i stazama napravljenim od recikliranih materijala. U gornjem delu vrta nalazi se patio od brodskog poda, sa koga polaze interesantne drvene stepenice koje vode do travnjaka smeštenog u donjem delu placa.
Čitav plac je u senci, a jedini osunčani segment nalazi se u donjem delu, sa koga se pruža pogled na San Francisko i planine nadomak grada. Zato su vlasnici i arhitekti odlučili da upravo na tom mestu postave patio, odnosno deo za sedenje. Kako bi se omogućila privatnost, čitav plac ograđen je drvenom ogradom uz koju je puštena puzavica klematis. Na nekoliko metara od kuće, u gornjem delu vrta, izvire voda iz pukotina glinovitog zemljišta. Kako se voda ne bi nekontrolisano razlivala, izvor je ograđen iskopanom glinom u vidu bazena.
BUJANJE VEGETACIJE U VRTU OMOGUĆENO JE ZAHVALJUJUĆI DOVOLJNOJ KOLIČINI IZVORSKE VODE, ŠTO JE ARHITEKTE NAVELO DA OVU GRADSKU OAZU NAZOVU URBAN SPRING, ODNOSNO GRADSKI IZVOR. KROZ CEO VRT SPROVEDEN JE SISTEM KANALA KOJI SE NAPAJAJU VODOM SA IZVORA, TAKO DA ONA STIŽE DO SVIH DELOVA BAŠTE, ČINEĆI DA VEGETACIJA IZGLEDA BUJNO U TOKU CELE GODINE.
Upravo je ovaj izvor bio najveća inspiracija za kreiranje konačnog izgleda vrta. Vlasnici su želeli da dočaraju tropske šume koje obiluju biljkama i vodom. Zato je kroz ceo vrt sproveden sistem kanala koji se pune vodom sa izvora i omogućavaju da voda stigne do svih delova bašte.// ek Aleksandra Radinović – Više u EKO KUĆI No12
Razne životinjice koje su svoje stanište pronašle u ovom vrtu.
Zeleno skrovište
JEDINSTVENIM VRTOM SA LETNJIKOVCEM U ČIJEM PROJEKTOVANJU SU SARAĐIVALI VLASNIK, PEJZAŽNI ARHITEKTA I ARHITEKTA, FORMIRAN JE SOFISTICIRAN PROSTOR KOJI INTEGRIŠE POSTOJEĆU STAMBENU ZGRADU SA POTPUNO TRANSPARENTNIM, I PREMA BAZENU I BAŠTI, EKSPONIRANIM PROSTORIJAMA.
U okviru imanja/lokacije na kojoj se nalazi postojeća porodična kuća, u Dalasu, Teksas, dograđen je letnjikovac, i uređena je jedna neobična i jednostavna bašta, čime je postignut harmoničan odnos između građevine i prirode. Projekat za ovaj vrt radila je kompanija Hocker Design, poznata po interesantnim i savremenim rešenjima u kojima se uočava prirodnost, što je, pored dobrog dizajna, bio jedan od razloga da za ovaj vrt 2010. godine dobiju nagradu od američkog udruženja pejzažnih arhitekata (ASLA).
Prema željama vlasnika, koji su intenzivno sarađivali sa pejzažnim arhitektom kompanije Hocker Design group, formiran je sofisticiran prostor koji integriše postojeću stambenu zgradu sa potpuno transparentnim i prema bazenu i bašti eksponiranim prostorijama letnjikovca, koji je projektovao arhitekta Gary Cunningham, FAIA.
Klijentov zahtev i sklonost da se nijanse plave boje inkorporiraju u neke dominantne elemente vrta, arhitekti su veštim rešenjima uspešno realizovali kroz izbor materijala i svetlolsne efekte, i tako kreirali vrt koji izgleda kao da se oduvek nalazio na tom mestu, a koji sada predstavlja mesto porodičnih okupljanja i druženja.
Dizajn vrta može se opisati kao savremen i elegantan, zbog primene jednostavnih formi i pažljivog izbora biljaka. Neprimetan prelaz između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora bio je za arhitekte i vlasnika izuzetno važan, i zato je uređenje vrta bilo u skladu sa enterijerom letnjikovca, čime se postigao lagani prelaz iz kuće u vrt.
Centralno mesto okupljanja predstavlja bazen postavljen ispred letnjikovca, kome je pri uređenju poklonjeno najviše pažnje. Bazen je 3 cm izdignut od betona, a njegove ivice vešto su prikrivene vodom koja se sa njih sliva, tako da izgleda kao da lebdi u prostoru. U tom delu smešten je i mali vodeni element, koji ima ulogu da stvara nežni žubor, kako bi se ublažila eventualna buka iz susedstva.
Za postizanje privatnosti vrta, pejzažni arhitekti najviše su se služili sadnjom biljaka, poput drveća bambusa (Phyllostachys rubromarginata) koje su posadili na granicama parcele. Kako bi se u potpunosti obezbedila privatnost, na sredini vrta postavljen je stakleni zid visine 2 m, koji predstavlja odličnu odbranu od radoznalih pogleda. Stakleni zid sastoji se od rešetkaste strukture od nerđajućeg čelika, u koju su ubačeni veći grumeni recikliranog stakla plave boje. Čitava strukutra je iznutra osvetljena, što čini da staklo noću treperi neobičnom plavom tinjavom svetlošću. Prirodnost vrta postignuta je korišćenjem prirodnih materijala, poput ploča od lomljenog kamena koje povezuju različite vrtne celine.
NAGLAŠAVANJE DIZAJNA POMOĆU BILJAKA PRESUDNO JE ZA PRIRODAN I PREFINJEN IZGLED VRTA.
Ipak, najveći doprinos prirodnosti vrta dao je pravilan izbor biljaka za sadnju. Pejzažni arhitekti želeli su da u prvi plan postave formu i teksturu biljaka, zbog čega su određene vrste, poput obične nandine i božikovine, sadili u gustim masivima. //ek ALEKSANDRA RADINOVIĆ – Više u EKO KUĆI No12
Mali vodeni element daje elegantan izgled i žuborom maskira eventualnu buku iz okoline.
Osvetljenje unutar strukture staklenog zida čini da staklo noću zrači neobičnom plavom treperavom svetlošću.
Baštensko bilje za senovita mesta
KOJE BILJKE DA ODABERETE ZA SADNJU NA SENOVITIM MESTIMA UZ RUBOVE VRTA
Učili su me da pravu biljku treba posaditi na pravo mesto. Ipak, kada se nađete u rasadniku ili garden centru usred leta i vidite ceo onaj vatromet boja, ponese vas impuls da ipak pokušate sadnju biljaka koje vas osvoje lepotom, uprkos tome što znate da je mesto gde to treba da uradite zahtevno i nezahvalno. Očekivanje potisne iskustvo, pa posegnete za nečim što znate da ne može uspeti.Kada vam je zadatak da ozelenite senovito mesto, budite posebno obazrivi u planiranju i odabiru!
Senovito mesto ne mora da bude tmurno. Treba se pozabaviti teksturom, jer ona poboljšava izgled zasada, ali pre nego što predložimo biljne vrste, treba da procenimo ceo aspekt. Senka postoji. Dok se sunce kreće visoko na nebeskom svodu, tu i tamo probije zračak svetlosti, ali posle nastupa duboka senka – suva, tamna, gusta, neprobojna. Jasno je da je u ovakvim uslovima teško i nezahvalno gajiti biljke, pa je potrebno veoma stručno planirati sadnju. Izvestan stepen zasenčenosti se podrazumeva, ali kada je senka uglavnim duboka, posao je zaista težak.
Najčešće su rubovi vrtova zasenčeni zato što se po njima nalazi i drveće čije krošnje sprečavaju prodor sunčeve svetlosti, ali i padavina. Zasenčenim delovima vrtova nedostaje i sunce i voda. Odgovarajuća priprema zemljišta se podrazumeva naročito onda kada se započinje nova postavka vrta. Ako to činite na parceli koja je u senci, moraćete da uložite mnogo znanja, rada i truda. Organsko đubrivo, čiji je pH odgovarajući za zemlju na vašoj parceli treba nabaciti oko same jame i na njeno dno u koju ćete posaditi biljku.
Sama jama treba da bude dovoljno velika, bar dva puta većeg prečnika nego što bi bila saksija za tu istu biljku, a pre sadnje je treba obilno naliti vodom, sa dve ili tri kante zapremine deset litara. Kada tle upije vodu, ubacite biljku, vratite zemlju koju ste iskopali, dodajte kompost, đubrivo, još vode i konačno pospite malč koji će sprečiti isparavanje i isušivanje.
Mladim biljkama zalivanje je neophodno tokom suvih meseci. Ako su iznad njih krošnje zimzelenih i četinarskih biljaka, onda ih treba zalivati redovno, bez obzira na režim padavina i temperature. Guste iglice četinarskog drveća, naime, sprečavaju pristup i sunčevoj svetlosti i padavinama, pa se to mora nekako kompenzovati. Kada formiramo novi vrt, često padnemo u iskušenje da kupimo veće, odraslije biljke, kako bi nam očekivanja što pre bila nagrađena, a vrt dobio svoje obličje što približnije finalnom. Treba se uzdržati od ovakvog postupka, jer po pravilu mlađe biljke imaju bolju mogućnost prilagođavanja i imaju bolje izglede da opstanu u nepovoljnim uslovima koje im pruža vaš osenčeni vrt.
SENOVITO MESTO NE MORA DA BUDE TMURNO. TREBA SE POZABAVITI TEKSTUROM, JER ONA POBOLJŠAVA IZGLED ZASADA, ALI PRE NEGO ŠTO PREDLOŽIMO BILJNE VRSTE, TREBA DA PROCENIMO CEO ASPEKT. SENKA POSTOJI. DOK SE SUNCE KREĆE VISOKO NA NEBESKOM SVODU, TU I TAMO PROBIJE ZRAČAK SVETLOSTI, ALI POSLE NASTUPA DUBOKA SENKA – SUVA, TAMNA, GUSTA, NEPROBOJNA.
Boje koje će najbolje prividno osvetliti zasenčeni vrt su bela, plava i ružičasta, kao što ste i očekivali.Ove svetle nijanse mogu donekle da nadoknade odsustvo sunca i čine lep kontrast sa svim zelenim nijansama lišća, pa i najtamnijim, svojstvenim žbunju koje voli hladovinu. Žuta boja je takođe dobar izbor za početak i kraj sezone cvetanja i uvek se lepo slaže sa plavim i ljubičastim tonovima ostalih cvetnica..// Više u EKO KUĆI No12
Živa enciklopedija – Palacio de Congresos
JEDAN OD PRVIH ZELENIH ZIDOVA KOJI IMITIRA EKOSISTEM OBLASTI U KOJOJ SE NALAZI I PRUŽA PROLAZNICIMA PRILIKU DA SE U KRATKOM VREMENU UPOZNAJU SA RAZNOLIKIM BILJKAMA BASKIJE.
U severnom delu Španije, u gradu Vitorija u Baskiji, nalazi se neobična zgrada Palacio de Congresos, koja dočarava jedinstveni ekosistem tog predela. Pored biljaka, zgradu krasi i neobična struktura poput rečne mreže koja se proteže duž čitave fasade, ukazujući na značaj vode za opstanak živog sveta. Zelena fasada ove zgrade predstavlja samo deo projekta Zeleni prsten, koji ima za cilj da se poveća broj zelenih površina u gradu. Kompanije Urbanarbolismo i Unusualgreen, koje se bave projektovanjem i izgradnjom zelenih krovova i vertikalnih zidova, učestovale su u ovom projektu kojim se priroda iz okoline uvukla u sam centar grada. Zamisao pejzažnih arhitekata bila je da se na malom prostoru poput fasade Palacio de Congresos prikaže čitav ekosistem Baskije i njene provincije Alave, kako bi se stanovnici i posetioci grada upoznali sa prirodom koja ih okružuje.
Za fasadu ove zgrade može se reći da je poput enciklopedije biljaka, jer je na površini od 1498 m2 posađeno preko 33.000 domaćih (autohtonih) vrsta biljaka. Pejzažni arhitekti želeli su da prikažu biljke onako kako one zaista rastu u prirodi, tako da su čitavu fasadu podelili na nekoliko celina, od kojih svaka predstavlja jedno određeno stanište. Gledano s leva na desno, fasada je pokrivena biljkama močvarnog staništa Salburua, koje se nalazi na periferiji Vitorije. Uglavnom su posađenje razne vrste višegodišnjih biljaka poput onih iz porodice trava oštrica, kao vežljika (Scirpoides holoschoenus), Cyperus longus i Carex mairii, a pored njih posađene su i perene Juncus maritimus i Juncus acutus, koje svojim izgledom podsećaju na trave.
Močvarna staništa u prirodi često smenjuju kultivisani predeli, na kojima se gaje razne povrtarske i druge kulture, što je na ovom vrtu prikazano sadnjom raznih vrsta salata. U severnom delu fasade prikazan je šumski pejzaž, tako da dominiraju žbunaste biljke poput planinske ribizle (Ribes alpinum), mukinje (Sorbus aria), belog gloga (Crataegus monogyna) i crnog trna (Prunus spinosa). U ovom delu posađene su i druge vrste koje se u prirodi javljaju u vidu žbunića ili polužbunova poput biljaka iz porodice vresova kao Erica vagan, ali i druge vrste biljaka kao Genista occidentalis, Globularia nudicaulis i Teucrium pyrenaicum.
Kako bi se u potpunosti prikazala šumska vegetacija, posađene su i niže biljke koje rastu u senci viših biljaka, odnosno drveća i žbunja. Neke od njih su razne vrste iz porodice pravih trava (Poaceace), poput Bromus erectus, zatim i biljke iz porodice pravih oštica (Cyperaceae) poput Carex humilis. U ovom vrtu napravljeno je mesta i za dve vrste drveća, evropsku bukvu (Fagus sylvatica) i tisu (Taxus baccata).
Ovo je jedan od prvih zelenih zidova koji imitira ekosistem oblasti u kojoj se nalazi, i čak 97 % vrsta prisutnih u ovom vrtu su domaće i endemske vrste Alave. Sadnja domaćih biljaka bila je najveći izazov projekta, jer se većina biljaka Vitorije adaptirala na sušne periode, i sada se bori da preživi na vlažnom supstratu vertikalne bašte. Zato su za ovaj projekat arhitekti morali da naprave male izmene u hidropon sistemu koji je primenjen u vertikalnom vrtu, kako bi se obezbedila optimalna vlažnost supstrata za rast i razvoj biljaka.//ek ALEKSANDRA RADINOVIĆ – Više u EKO KUĆI No11
Ozelenite zidove vertikalnom sadnjom
MNOGE ZGRADE POSTAJU ZELENE. VERTIKALNE BAŠTE, BILO U ENTERIJERU ILI EKSTERIJERU, IMAJU MNOGE PREDNOSTI. UVOĐENJE BILJAKA U DOVOLJNO VELIKIM RAZMERAMA MOŽE POBOLJŠATI KVALITET VAZDUHA U OKRUŽENJU, POVEĆAVTI LOKALNI BIODIVERZITET I POBOLJŠATI MORAL ONIH KOJI ŽIVE, RADE I IGRAJU SE U OKRUŽENJU GDE SU ONE POSTAVLJENE.
Nekada je ozelenjavanje zidova značilo postavljanje žica i mrežica kao okvira za biljke penjačice. Još uvek ih koristimo da bismo stvorili što prirodniju podlogu za ukrašavanje zidova po kojoj ćemo pustiti mirisni klematis, orlove nokte, ruže i jasmin, mada se poslednjih godina ustalila jedna nova tehnika, takozvani vertikalni zeleni zid. Ona se sastoji u tome da se višegodišnje biljke i žbunovi posade u ‘džepove’, koji su ustvari vertikalne viseće korpice, i da se na taj način stvori viseći živi zid. Upotrebom ove tehnike proširuje se repertoar biljnih vrsta koje možemo posaditi, jer to sad ne moraju da budu penjačice koje će slobodno rasti naviše i tako prekriti podlogu. Primenom tehnike vertikalne sadnje možemo bolje definisati i raznovrsnije dizajnirati zelene zidove. Brižljivim i stručnim izborom biljaka postići ćemo da naš zeleni zid bude svež i zelen tokom cele godine. Vertikalni zeleni zidovi se postavljaju na različita mesta, kako u stambene, tako i u poslovne prostore.
U poslovnim zgradama oni mogu da budu ogromnih razmera, tako da predstavljaju podlogu za izlaganje robe u prodajnim objektima poput Vestfild tržnog centra u zapadnom Londonu, mogu ukrašavati hotele, a nalaze se i u veoma posećenom Olimpijskom centru u Londonu.U manjim razmerama, u stambenim četvrtima, zeleni zidovi su takođe dobrodošli, i mogu uneti dah svežine u gradske vrtove, gde je pitanje racionalnog iskorišćenja prostora od prvostepenog značaja. //ek Milica Kesić – Više u EKO KUĆI No11
Zeleni krov
TIM NAUČNIKA SA UNIVERZITETA MERILEND POKRENUO JE PROJEKAT ISTRAŽIVANJA I EDUKACIJE U POGLEDU ZELENIH KROVOVA, KAKO BI SVOJ GRAD UČINILI LEPŠIM I ZDRAVIJIM.
U državi Viktorija u Australiji, univerzitet u Melburnu se vrlo ozbiljno posvetio proučavanju uticaja zelenih površina na poboljšanje gradskih klimatskih uslova. Problem nedostatka zelenila u urbanim sredinama je globalan, i gradovi širom sveta smišljaju nove i kreativne načine da u već izgrađenim zonama nađu malo mesta za prirodu. Poslednjih godina, postavljanje zelenila na krovovima i zidovima zgrada pokazalo se kao odlično rešenje, jer su se do tada neiskorišćene površine stavile u funkciju zaštite životne sredine. Zeleni krovovi i zidovi veoma povoljno utiču na snižavanje temperature u gradu tokom letnjih meseci i predstavljaju prave oaze za biljni i životinjski svet. Pored toga, zeleni krovovi deluju poput sunđera koji skuplja i polako otpušta kišnicu, čime se smanjuje opasnost od poplava, što je za Melburn od posebnog značaja, budući da ima veliki problem ove vrste.
Australijanci su shvatili prednosti zelenih krovova, i njihov broj se iz godine u godinu povećava. U državi Viktorija, 2011. godine bilo je 87 zelenih krovova, dok je tokom 2013. zabeležena izgradnja 50 novih.
Najveći broj istraživanja o zelenim krovovima sproveden je u Evropi, SAD-u i Kanadi, u zonama sa hladnijom klimom u odnosu na Australiju, i sa biljkama primerenim za te uslove. U okviru univerziteta u Melburnu, grupa koja se bavi edukacijom i istraživanjem u oblasti hortikulture, 2007. godine je započela projekat Barnli zeleni krov, kao istraživački i edukativni projekat svetskog ranga, i prvi te vrste u Australiji.
Projekat je pokrenut kako bi se ispitalo koje su biljke najpogodnije za sadnju na krovovima Australije, kao i da se široj javnosti predstave zeleni krovovi i njihov značaj za grad. Zeleni krov Barnli postavljen je na krovu upravne zgrade Barnli kampusa univerziteta Melburn. Kako je zgrada na listi kulturne baštine Viktorije, pored funkcionalnosti krova moralo se voditi računa i o njegovoj dekorativnosti. Zato je u dizajnu krova, pored naučnika sa Univerziteta učestvovala firma Hassel, koja se bavi projektovanjem zelenih površina.
Zeleni krov Barnli sastoji se iz tri odvojene celine, od kojih su dve namenjene istraživanju u oblasti tehnologije zelenih krovova i njihovog značaja za biodiverzitet, a treća za demonstraciju i podizanje svesti o zelenim krovovima. Zeleni krov za ispititivanje biodiverziteta zauzima površinu od 52 m2, a pristup je omogućen samo profesorima i studentima koji rade na istraživanju. Namena ovog dela krova jeste stvaranje novog staništa za lokalne vrste ptica, gmizavaca i insekata, i iz tih razloga posađene su samo domaće vrste biljaka, poput raznih vrsta trava i višegodišnjih biljaka, razne vrste zeljastih biljaka, orhideje i paprati. //ek ALEKSANDRA RADINOVIĆ- Više u EKO KUĆI No11
Notice: Trying to access array offset on value of type bool in /home/arhisola/public_html/eko/novo/wp-content/plugins/js_composer/include/templates/shortcodes/vc_gallery.php on line 113
Notice: Trying to access array offset on value of type bool in /home/arhisola/public_html/eko/novo/wp-content/plugins/js_composer/include/templates/shortcodes/vc_gallery.php on line 113
Kuća C
EKOLOŠKA ARHITEKTURA SE PAŽLJIVO I IZBALANSIRANO ODNOSI PREMA ŽIVOTNOJ SREDINI. SADEJSTVUJUĆI SA NJOM, ONA UZIMA U OBZIR ZAKONITOSTI I ZAHTEVE PRIRODNE SREDINE U KOJOJ SE NALAZI.
Rukovodeći se načelima građenja u skladu sa prirodom i gledajući na smisao i suštinu stanovanja na takav način, generacije arhitekata i neimara pokušavaju da sagrade svoja staništa prema univerzalnim tehnikama građenja uz upotrebu dostupnog prirodnog materijala. Boravak u ovakvim objektima je posebno ugodan, a bogatstvo oblikovnih formi i prirodnih materijala daje neograničenu mogućnost kombinovanja i organizovanja prostora.
Objekat se nalazi u mestu Čiba, na obali okeana. Ovaj grad okružen je sa južne, istočne i zapadne strane vodenim površinama Tokijskog zaliva, a sa severne planinama visokim preko 300 metara. Vlasnik ovog objekta živi u jednom od visokih solitera Tokija, a poželeo je da vikendom bude bliži prirodi i provodi slobodno vreme u otvorenom prostoru neograničenih vizura. Zahtevi ove tročlane porodice bili su jednostavni. Osnovni zahtev investitora je bio formiranje velikog multifunkcionalnog prostora sa tremom koji bi bio obložen drvetom i okrenut prema okeanu, a drugi se odnosio na konstrukciju zgrade koju je trebalo rešiti tako da bude u stanju da izdrži jake zemljotrese, karakteristične za ovu oblast.
Prilikom dizajniranja ove kuće vodilo se računa da ona bude nastavak bašte. Na mestu gradnje tlo čini rastresito meko zemljište koje pokriva ceo okolni predeo. Ljudi koji tu žive vekovima su od te zemlje pravili smesu koju su mesili i pekli i tako pravili keramičko posuđe. Autor ovog projekta smatrao je da pogled na zemlju i blizak kontakt sa njom budi posebna osećanja, pa je time hteo ukućanima da pruži priliku da steknu ovakvo dragoceno iskustvo. Ova kuća savršeno koegzistira sa okolnom prirodom, a prepreke između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora kao da postepeno nestaju.
Na zahtev vlasnika, armirano betonska konstrukcija je korišćena kao osnovni građevinski materijal za strukturu celog objekta. Dizajnirana nalik kapiji koja otvara vizure prema moru, ova kuća omogućava prodor vazduha, ali isto tako pruža privatnost jer nije dostupna pogledima suseda. Na krovu je postavljena zemlja i posađeno je zelenilo koje ima ulogu dodatne izolacije kuće i pomaže da se topao vazduh tokom zime, a hladan tokom leta, duže zadrži u njoj.
BOGATSTVO OBLIKOVNIH FORMI I PRIRODNIH MATERIJALA DAJE OVOM OBJEKTU MOGUĆNOST NEOGRANIČENOG BROJA KOMBINACIJA U ORGANIZOVANJU PROSTORA
Ovakav zeleni krov, pored toga što pruža dodatnu izolaciju, eliminiše potrebu za korišćenjem klasičnih krovnih pokrivača, samim tim smanjuje troškove i uticaj na životnu sredinu, a ujedno daje i privlačan doživljaj života u skladu sa prirodom.Betonske zidove ovog objekta bilo je potrebno obložiti kako bi se sprečila pojava nagrizanja i korozije, svojstvenih primorskim lokacijama. U ovom slučaju, ista zemlja koja je korišćena za krov pomešana je sa šljunkom, cementom i smolom, nakon čega je nanošena na zidove u sloju maksimalne debljine od 55mm.//ek IVANA NIKOLIĆ -Više u EKO KUĆI No11
Konstrukcija zgrade je rešena sa nosećom strukturom od betona, tako da bude u stanju da izdrži jake zemljotrese karakteristične za ovu oblast
Korišćena je zemljana paleta boja, zidovi su u svetlim i neutralnim tonovima, a nameštaj funkcionalan i krajnje jednostavan.
Kuća se sastoji od jedne velike centralne prostorije, dnevne sobe koja je povezana sa kuhinjom, iako su to vizuelno odvojene zone.
Zeleno iznad zelenog
OBJEKAT PREDSTAVLJA MESTO SUSRETA ČOVEKA I PRIRODE, U ISTO VREME PRUŽA I IZOLOVANOST I KONTAKT NA NIVOU POGLEDA KROZ SLOJEVE BETONSKIH ŽARDINJERA,ZELENILA I KONTINUIRANOG STAKLENOG PROČELJA.
Mnogi azijski gradovi koje odlikuje duga istorija i bogata kultura, gube svoje regionalne karakteristike i postaju sve više uniformisani pod uticajem urbanog širenja i komercijalizacije svake vrste. Nekontrolisano povećavanje broja stanovnika u njima neminovno pogoršava kvalitet života uopšte, a smanjuje i prisustvo zelenila i zelenih površina, čineći da polako nestaje svest o prirodnoj ravnoteži.
Ni najveći grad Vijetnama Ho Ši Min ne predstavlja izuzetak od ovog pravila. Pred nezaustavljivim prirastom stanovništva i bezbrojnim stihijski izgrađenim soliterima, stanovnici osećaju veliku nostalgiju za stambenim objektima karakteristične tradicionalne arhitekture i vidno ističu potrebu za poboljšanjem uslova života. Oni izražavaju svoj odnos prema tropskom podneblju i karakterističnoj vegetaciji naglašeno ograničavajući izbor sadnog materijala za primenu na javnim površinama na tropske biljke, drveće i cveće. Čak i u ovom uveliko modernizovanom gradu, ljudi svesno ili nesvesno pokazuju želju za prisustvom neobuzdane tropske šume.
Kuća nazvana Zeleno iznad zelenog predstavlja prototip privatne kuće u gradskom jezgru sa izuzetno uskim frontom prema uličnoj strani. Za arhitekte je to bio izazov da kroz kvalitetno funkcionalno rešenje integrišu zelenilo kroz sve etaže objekta. Objekat je oblikovan tako da blokovi žardinjera na različitim razmacima na fasadnoj ravni čine izuzetnu arhitekturu. Naglašeni horizontalni otvori ispunjeni su različitim biljnim vrstama karakterističnim za ovo podneblje, što je doprinelo ne samo vizuelnom komforu unutrašnjeg prostora i njegovom toplotnom balansu, nego je i u širem smislu povećalo biodiverzitet bliže okoline.
DA BISTE UNELI MALO VETRA U KUĆU, DOVOLJNO JE SAMO DA OTVORITE PROZOR I TADA VAZDUH UĐE KROZ VERTIKALNU BAŠTU. KLIMA JE KOD NAS SASVIM DRUGAČIJA, I MI SMO TAJ MOMENAT UVAŽILI U ARHITEKTONSKOM OBLIKOVANJU – OBJAŠNJAVA JEDAN OD AUTORA OVOG OBJEKTA, ARHITEKTA VOTRONG NGHIA.
Objekat predstavlja mesto susreta čoveka i prirode, u isto vreme pruža i izolovanost i kontakt na nivou pogleda kroz slojeve betonskih žardinjera, zelenila i kontinuiranog staklenog pročelja. Sprečava se upad direktnog sunčevog zračenja u unutrašnjost objekta, a istovremeno se omogućava prodor prirodne svetlosti kroz velike zastakljene fasade. Tokom dana dobija se različit intenzitet svetla. Ujutru i popodne sunčeva svetlost prodire kroz listove biljaka na obe strane, kreirajući prelep efekat senke na granitnim zidovima koji su sastavljeni od uredno naslaganih listela kamena.
U Ho Ši Minu, gradu punom različitosti, ovaj primer ekološkog pristupa projektovanju pokazuje da uvažavanje elemenata klime i vegetacije može biti uspešno i efektno primenjeno na glavni koncept kuće. Ovo je samo jedna mala kuća, izabrana iz konteksta okruženja, i nadamo se da će ona uticati na mikro urbanizam kao reper za gradnju u okruženju, kao i da će učiniti da sam grad u budućnosti postane originalan i pun tropskog zelenila.//ek KATARINA TOMIĆ – Više u EKO KUĆI No10
HARMONIČNIM KOMBINOVANJEM JEDNOSTAVNIH ELEMENATA I PRIRODE POSTIGNUTA JE SVEDENOST U IZRAZU I KREIRANA JE ZANIMLJIVO STRUKTUIRANA FASADA, KOJA JE JEDNA OD GLAVNIH ODREDNICA OVOG PROJEKTA.
Volumen zelenog u zelenom
DA LI NAS SVE OVO PODSEĆA NA BAJKU, GDE BISMO SVAKOG TRENUTKA MOGLI UGLEDATI JEDNOROGA, ILI JE TO MOŽDA MESTO GDE ŽIVE SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA?
Smeštena u prirodi, na obroncima Alpa, mala napuštena garaža rekonstruisana je od strane italijanskog studija Act Romegialli, tima koji čine visoko profesionalni arhitekti i dizajneri sa dugogodišnjim iskustvom. Radovi na ovom paviljonu započeti su i završeni u roku od godinu dana. Umesto da renoviraju spoljašnjost bojom ili fasadom, odlučili su da puste prirodu da ide svojim tokom, proširujući ideju zelenog krova sve do temelja. Na prvi pogled, kuća izgleda kao da je prirodno izrasla iz zemlje. Pored postojećeg kamenog zida postavljen je čelični okvir i posađena vinova loza, koja je vremenom zamaskirala strukturu kuće. Ceo koncept predstavlja savršen vrt bekstva od stvarnosti.
Sada je garaža paviljon za baštovanstvo i druženje, vikend kuća čije su materijalizacija i oblik u potpunosti propraćeni emocijama i svrhom. Ona je poput prirode, zeleni volumen u zelenom, koji je uvek obojen životom, bilo da pada kiša ili da sija sunce. „ Arhitektura može biti lepa kao stolica ili kao drvo“, rekao je Peter Zumthor.
KUĆA JE MALO ZELENO SKLONIŠTE. NJENA SKROMNOST JE ČINI LEPOM. NJENA PRIRODNOST JOJ DAJE ŽIVOT. ONA ODIŠE LJUBAVLJU PREMA PEJZAŽU I PRAVI JE PRIMER REKONSTRUKCIJE U KONTEKSTU.
Struktura je realizovana od lakih metlanih pocinkovanih profila i čeličnih žica koje obmotavaju postojeću zapreminu i pretvaraju objekat u trodimenzionalni oslonac listopadnoj vegetaciji. Posebno odabrane travnate, višegodišnje i jednogodišnje biljke osiguravaju lako i neprekidno cvetanje i time ne otkrivaju prošlost kuće.// ek KATARINA TOMIĆ – Više u EKO KUĆI No09
Umetnička oaza
DIZAJN U KOME NE POSTOJI JASNA GRANICA IZMEĐU VRTA I KUĆE, VEĆ ONI ČINE JEDINSTVENU CELINU
U blizini mesta Mil Veli, nadomak San Franciska, u šumama sekvoje gde je priroda skoro potpuno očuvana, smešteno je vikend naselje. Kuće se ovde stapaju sa okolinom, a do izražaja dolaze priroda i njene lepote, zbog čega je ovo mesto omiljeno među stanovnicima.
Vlasnici jedne od vikendica u ovom naselju, u želji da nadograde svoju kuću a da pri tome ne naruše izgled prirode, angažovali su projektni biro Feldman Architecture. Ovaj biro je poznat po tome što veliku pažnju poklanja očuvanju životne sredine. Kompanija Feldman Architecture je dobitnik mnogobrojnih nagrada iz oblasti održive arhitekture, a veliki broj kuća koje su projektovali je LEED (Leadership in Energy and Environmental Design) sertifikovan.
Klijentima se ukazala potreba da na postojeći objekat dodaju još dve prostorije, od kojih bi jedna služila kao umetnički atelje, a druga kao prostor za vežbanje joge i primanje gostiju. Zamisao arhitekata bila je da dve željene prostorije smeste u dve odvojene kućice, odnosno drvene kolibe, koje bi bile sagrađene na padinama brda. Srž dizajna bila je da se intervencije na terenu svedu na minimum, pa su arhitekti pažljivo smestili kolibice između drveća. Pored toga, konstrukcija koliba usaglašena je sa postojećim nagibom, čime je smanjen obim radova u vezi sa nivelacijom terena. Prostor za jogu i slikarski atelje, odnosno kolibe, različito su orijentisane, i sa svake se pruža drugačiji pogled, što unosi dodatnu živost u neobičnu kompoziciju vikendice rasparčane na nekoliko delova.
Klijentima se ukazala potreba da na postojeći objekat dodaju još dve prostorije, od kojih bi jedna služila kao umetnički atelje, a druga kao prostor za vežbanje joge i primanje gostiju. Zamisao arhitekata bila je da dve željene prostorije smeste u dve odvojene kućice, odnosno drvene kolibe, koje bi bile sagrađene na padinama brda. Srž dizajna bila je da se intervencije na terenu svedu na minimum, pa su arhitekti pažljivo smestili kolibice između drveća. Pored toga, konstrukcija koliba usaglašena je sa postojećim nagibom, čime je smanjen obim radova u vezi sa nivelacijom terena. Prostor za jogu i slikarski atelje, odnosno kolibe, različito su orijentisane, i sa svake se pruža drugačiji pogled, što unosi dodatnu živost u neobičnu kompoziciju vikendice rasparčane na nekoliko delova.
Pogled na kolibu u kojoj je smešten slikarski atelje
Zbog nagiba terena i načina postavljanja koliba, omogućen je pristup krovu na kome su posađene biljke, čime se dobija dodatni vrt. Za ozelenjavanje krova korišćene su razne vrste biljaka poput seduma, čuvarkuće i ostalih sukulentnih biljaka koje mogu da rastu na plitkom supstratu. Kako na krovovima zgrada i kuća obično vladaju suroviji uslovi sredine, sukulentne biljke se vrlo često koriste za ozelenjavnje krovova zbog njihovih fizioloških osobina koje ih čine otpornim na sušu, visoke i niske temperature i vetar. Ove biljke imaju sposobnost zadržavanja vode u listovima i drugim biljnim organima, tako da je njihovo održavanje veoma jednostavno, a za zalivanje je dovoljna kiša koja prirodno padne. Zeleni krov nije postavljen samo radi dekoracije, nego i kao dodatni sloj izolacije, jer tokom zime smanjuje hlađenje, a leti smanjuje zagrevanje drvenih koliba.//ek ALEKSANDRA RADINOVIĆ – Više u EKO KUĆI No09
Drvene kolibe predstavljaju dodatak postojećoj vikendici
Prostrani slikarski atelje sa mnoštvom prozora koji omogućavaju prirodnu osvetljenost i ventilaciju prostorije, što je veoma važno zbog isparavanja slikarskih boja
Sajam građevinarstva 2013. – Oduvek i zauvek graditi
NA TRADICIONALNOM 39. MEĐUNARODNOM SAJMU GRAĐEVINARSTVA UČESTVOVAO JE, PORED IZLAGAČA IZ SRBIJE, I VELIKI BROJ FIRMI I NACIONALNIH IZLOŽBI IZ EVROPE I AZIJE.
Vodeća sajamska manifestacija u oblasti građevinarstva u regionu – Međunarodni sajam građevinarstva SEEBE, ove godine je održana od 16 do 20 aprila na Beogradskom sajmu, pod sloganom „Oduvek i zauvek graditi“. Na ovogodišnjoj manifestaciji učestvovalo je 833 izlagača od kojih 254 dolaze iz 22 zemlje Evrope i Azije, a najveći broj izlagača je iz Italije, Turske i Slovenije. Na ovogodišnjem sajmu su tri zemlje priredile nacionalne izložbe – Češka, Turska i Slovenija.
Posetioci su imali priliku da vide najraznovrsniju ponudu iz ove privredne grane, najnovije tehnologije i dostignuća u oblasti energetske efikasnosti, savremene elemente i sisteme građenja, instalacione sisteme, kao i trendove u uređenju i opremanju enterijera i eksterijera.
Sajam građevinarstva je i ove godine potvrdio vitalitet i uprkos ekonomskoj krizi dokazao neophodnost svog postojanja, jer pored promovisanja novih materijala i tehnologija, utvrđuje značaj postojanja velikog broja firmi koje su stalni gosti Sajma, ali i novih izlagača, posebno iz inostranstva, koji nude nove tehnologije građenja i orijentaciju ka novom načinu razmišljanja i energetski efikasnom projektovanju na ekološkim principima.
U OKVIRU MEĐUNARODNOG SAJMA GRAĐEVINARSTVA, EKO KUĆA, MAGAZIN ZA EKO ARHITEKTURU I ARHISOLAR, PREDUZEĆE SPECIJALIZOVANO ZA EKO ARHITEKTURU, ORGANIZOVALI SU IZLOŽBU EKO TEHNOLOGIJE GRAĐENJA.
Velux je svetski proizvođač krovnih prozora i koji svake godine unapređuje tehnička rešenja.
Kompanija Tondach – Potisje Kanjiža potvrdila je izuzetno kvalitetnim proizvodima najviši rejting među proizvođačima krvnih pokrivača.
Prirodna oaza
PRIRODNA OAZA U SAMOM SRCU GRADA, KOJA SVOJIM VLASNICIMA PREDSTAVLJA UTOČIŠTE OD UŽURBANOG GRADSKOG ŽIVOTA.
U većim gradovima, a naročito u centralnim zonama, bašte zauzimaju male površine, pa njihovi vlasnici traže razne kreativne načine da maksimalno iskoriste postojeći prostor. Tako su na krovovima i garažama mnogih domova širom sveta nikli raznoliki vrtovi, koji unose kolorit i živost u okolinu u kojoj preovlađuju beton i asfalt.
Kompanija Secret Garden je po želji klijenta preuredila krov jedne garaže u mali intiman prostor za zabavu i opuštanje. Vrt se nalazi u Potts Point-u, u samom centru Sidneja, koji se odlikuje gustom naseljenošću i zgradama sagrađenim još tokom prve polovine 20. veka. Želja klijenta bila je da se vrt uklopi sa okolnom arhitekturom, i da izgleda kao da je oduvek bio na tom mestu.
Prvobitno dvorište bilo je zapušteno i biljke su bile u veoma lošem stanju. Zato su pejzažni arhitekti odlučili da sruše čitav vrt i sagrade novi. Vrt zauzima malu površinu, uzanog je i izduženog oblika, i liči na male urbane bašte u Londonu.
To je predstavljalo pravi izazov za projektante, jer je na tako skučenom prostoru, po želji klijenata, trebalo da smeste zelenilo, deo za ručavanje i deo za miran odmor. Problem malih bašti je što vrlo lako mogu izgledati pretrpano, ako se ne vodi računa o količini i raznolikosti biljaka, materijala i ukrasa koje se u njima postavljaju. Zato se novo rešenje ovoga vrta odlikuje jednostavnim dizajnom i primenom uske palete boja, kako biljaka tako i materijala.
Sve biljke posađene su u izdignute leje koje prostorno definišu dve zasebne celine – deo za sedenje i deo za miran odmor. Na kraju dvorišta, gde je smešten deo za sedenje, posađeno je par odraslih drveta zimzelene magnolije (Magnolia grandiflora Liitle Gem), čiji cvetovi mlečno bele boje unose u vrt osećaj leta. //ek ALEKSANDRA RADINOVIĆ- Više u EKO KUĆI No8
Arhitektura kao dizajn
SA SVAKOM NOVOM IZLOŽBOM, ENTERIJER FIRME KAZA SE NEPRESTANO MENJA. NOVI EKSPONATI I SKLUPTURE ČINE DA UNUTRAŠNJI PROSTOR POPRIMI DRUGAČIJE BOJE I OBLIKE. ONO ŠTO OSTAJE NEPROMENJENO JESTE PRIJATNA I UVEK PRIVLAČNA ATMOSFERA ZA POSETIOCE.
Firmu Kaza (Firma Casa) osnovala je Sonia Diniz Bernardini još1994. godine, kao prodajni salon i galeriju dizajniranog nameštaja. Vlasnica Sonia veoma ceni kreativnost i inovativnost, što se reflektuje na njen lični dizajn. Tokom svih ovih godina, od samog osnivanja firme, Sonia se trudi da pomogne i promoviše mlade talentovane dizajnere iz Brazila i drugih zemalja. Tako je za renoviranje Firme Kaza 2008. godine Sonia angažovala Super Limao Studio, u kome rade mladi arhitekti. Pored nijh, na projektu su radili i svetski poznati dizajneri Fernando i Umberto Kampana.
Vlasnica Sonia želela je da se renoviranjem Firme Kaza dobije neobičan, a opet funkcionalan dizajn. Tako su arhitekti Fernando i Umberto Campana predložili da čitavu fasadu prekriva zeleni zid, sastavljen od biljke sanseverije (SanseveriaTrifasciata), koja potiče iz Afrike. Kako bi odgovorili ovom izazovu, SuperLimao Studio dizajnirao je specijalne vaze od alumijuma, koje izgledaju poput origami figura.
Zgrada je prekrivena sa 3500 takvih vaza, u koje je posađeno ukupno 9000 sadnica sanseverije.Ova biljka je veoma popularna u brazilskoj kulturi. Veruje se da ima isceljujuće moći, kao i da štiti one koji je poseduju. Saksije su dizajnirane i raspoređene tako da se zalivanje obavlja na način da se kišnica ili voda za zalivanje sliva sa gornjih saksija na donje, dok višak vode završava u zemljištu.
Uočava se da je čitav dizajn zasnovan na konceptu da forma prati funkciju. Unutrašnji prostor krase veliki prozori i stakleni zidovi kroz koje se vidi prelepo uređeno zelenilo, a omogućavaju i maksimalnu osvetljenost prirodnom svetlošću. // ek Aleksandra Radinović- Više u EKO KUĆI No07
Izgubljen u Parizu
VERTIKALNO OZELENJAVANJE FASADNIH POVRŠINA JE DANAS, ZAHVALJUJUĆI FENOMENALNOM BOTANIČARU PATRIKU BLANKU, POSTALO SIMBOL ZELENE ARHITEKTURE. TAJNA NJEGOVOG USPEHA NE LEŽI SAMO U ODABIRU SISTEMA I PRIMENI ODGOVARAJUĆIH TEHNOLOGIJA, NEGO PRE SVEGA U NJEGOVOM VELIKOM POZNAVANJU BILJAKA I ODNOSU PREMA NJIMA KAO ŽIVIM BIĆIMA.
Vertikalno ozelenjavanje se dugo primenjuje na različitim vrstama objekata. Prema primeni sistema sađenja i izboru biljaka oni se mogu razdvojiti u kategorije zelenih fasada i zelenih zidova. Zelene fasade koriste različite vrste penjačica koje prekrivaju podlogu. Za oslonac biljaka koriste se rešetke, mreže i žice koje se pričvršćuju na zid zgrade, ili se postavljaju kao samostalne konstrukcije u prostoru. Rešetke se koriste kada zelenu fasadu (biljke) želimo da odvojimo od površine zida, tako da se biljke ne pružaju po zgradi, čime se čuva njena fasada. Rešetke se koriste za pokrivanje velikih površina i kada želimo da dobijemo različite oblike i lukove. Pošto su rešetke čvrste, mogu se koristiti za konstrukciju samostalnih zelenih zidova.
Žice se koriste kao oslonac brzo-rastućim penjačicama koje imaju gust sklop bogat lišćem. Mreže se koriste kao oslonac spororastućim biljkama, pošto je razmak između otvora manji. Mreže su mnogo fleksibilnije, jer se njima može izgraditi više različitih oblika i varijanti, nego kada se koriste žice. Stakleni elementi, u obliku grozdova, poput božanskih plodova, predstavljaju sakupljače i disperzore dnevnog i veštačkog svetla. U kontrastu sa zelenilom daju utisak skupocenog nakita ili retkih plodova iz rajskih vrtova. U okviru konstrukcije vegetabilnog omotača učvršćenog na fasadu čeličnim distancerima, sproveden je sistem za ravnomerno navodnjavanje zidnih i krovnih površina. Investitor je kroz korišćenje kuće našao odgovore na pitanja koja je postavio arhitekti u fazi projektnog programa i same realizacije objekta. Ta pitanja su dobila možda i suštinske odgovore o prirodi i sistemima zelenih kuća uopšte:
Kako se kuća ponaša u različitim godišnjim dobima?
Kakav je odnos suseda prema kući?
Koja su omiljena mesta za decu unutar dvorišta?
Kakve osećaje izaziva kuća (mirisi, zaštita)?
Šta je sve potrebno za održavanje sistema za navodnjavanje biljaka i njihovog rasta?
Da li morate postati osoba koja se bavi biljkama?
Kakve su vizuelne impresije iz enterijera? Da li kuća zahteva promene životnih navika, rituala?
Da li možete da prodate kuću kao što je ova?
Kako se u njoj osećaju gosti?
Da li stakleni elementi predstavljaju nakit, svetlosne izvore ili igru staklenih perli? Recimo, pustite nas da živimo srećni “izgubljeni u Parizu”!!! Stakleni grozdovi su potpuno integrisani sa vertikalnom zelenom fasadom. Ona je sasvim zamenila pravu fasadu, koja je nevidljiva i ima samo tehnički karakter. Dizajn staklenih elemenata je definisan žičanom formom i modelovan klasičnom tehnikom duvanja stakla.
IZUZETAN PRIMER VERTIKALNIH ZELENIH FASADA PREDSTAVLJA REALIZACIJA PROJEKTA I’M LOST IN PARIS, FRANCUSKIH ARHITEKATA R&SIE(N) KOJI SU U KOMBINACIJI REŠETKI I ŽICA ODVOJILI VEGETABILNU ZONU OD FASADE ZGRADE I SA STAKLENIM, ORGANSKI OBLIKOVANIM ELEMENTIMA OSTVARILI NESTVARNU I BAJKOVITU ATMOSFERU U CENTRU PARIZA.
Kuća je smeštena u okviru jednog kvarta u Parizu i potpuno je otvorena prema dvorišnoj strani. Ceo ambijent ima karakter zelene oaze namenjene isključivo njenim vlasnicima. Arhitekti su u okviru složenih situacionih uslova sa obodnim višespratnicama ostvarili potpun autonoman ambijent porodične kuće.// Više u EKO KUĆI No01
Ručno pravljeni stakleni elementi poput grozdova razasuti po zelenim površinama.
Prirodom inspirisana kuća
Bračni par arhitekata odlučio je da napravi studio i porodičnu kuću koja će se uklopiti u okruženje pašnjaka u mestu Somerset, Engleska.
Projekat za ovu kuću je nastao kao plod dugogodišnjeg bavljenja konceptom i formom održive arhitekture studija Marka Merera. Okruženje Somerseta je pružilo priliku da se na velikom terenu ostvari njihova projekcija idealne kuće, potpuno integrisane u prirodni kontekst. Prva namera vlasnika, da se okolni teren stopi sa kućom, je ostvarena geometrijskim konceptom objekta koji je nastao preklapanjem trougaonih formi preko kojih je prevučen travnati tepih sa svim slojevima za izolaciju i drenažu, a koje zahteva tehnologija izrade ekstenzivnog krova.
Ekstenzivni krov čine svi potrebni slojevi za zaštitu krovne ploče od vode, vlage i fizičkog oštećenja (od korenja biljaka). Podloga – supstrat (zemlja) je nanesena u sloju od 100mm u koji je posađena divlja trava, jer ne zahteva neko posebno održavanje. Prethodno istraživanje, kojim su se arhitekti bavili, rezultiralo je postizanjem fizičke veze integrisane forme objekta sa tlom i njegovim prevođenjem u arhitekturu.
Pored svog ekološki osetljivog programa, kuća testira i sistem modularnih jedinica. Koncept modularnog sistema realizovan je kompakt panelima sa drvenom teksturom dimenzija 5x2m, koji se izvanredno uklapaju u okolni prirodni ambijent.// Više u EKO KUĆI No01
Kuća koja, poput broda odoleva jakim vetrovima, poplavama i pretoploj klImi.