Turska, Mesopotamija i Kapadokija

Lokalni vodič je istoričar, Orhan, koji upravo završava svoju doktorsku tezu. Pun je entuzijazma, znanja, želje da nam što više kaže i objasni. Kako sam se i ja dobro pripremila za Mesopotamiju, nas dvoje smo vodili duge razgovore i razmenjivali znanja o drevnoj civilizaciji. Hotel u Mardinu  je na vrhu starog dela grada, na visini od preko hiljadu metara. Odiše srednjevekovnom starinom, a arhitektura grada svedoči o nekada vrlo brojnom hrišćanskom stanovništvu. Ovde danas žive Kurdi, nekada je bilo i mnogo Jermena, tu su i Sirjaci, koje ne treba mešati sa Sirijcima jer govore biblijskim aramejskim jezikom, zatim Nesturi, Jezidi, Čečeni, Arapi  i mnoga druga plemena, na brdu iznad plodne doline reke Tigar. 

Zidine starog grada, boje peska i kamena,  datiraju iz jedanaestog veka. Uske kamene ulice, tuneli, stepenice, sve nekako miriše na Mediteran i more, a mora nigde…

Sledećeg jutra, obilazak manastira Šafrana, koji je ime dobio po boji zidova u koju su stavljali cvet šafrana. U ovom najstarijem među pravoslavnim manastirima, koji je bio sedište sirijačke patrijaršije od hiljadite godine pa sve do kobne 1924. (kada je zbog pogroma nad pravoslavcima, Jermenima pre svega, gotovo polovina stanovnika ovog grada napustila svoje domove, a patrijarh prešao u Damask), sada vladaju tišina, spokoj i ptice. 

Naš domaćin nam peva prvu himnu Hristovu na aramejskom, jeziku Biblije, i to onako kako se ona peva već dve hiljade godina.

Manastir je podignut iznad svetilišta Suncu, koje je staro četiri hiljade godina. Svaki kamen tavanice težak je tonu i po, uklapani su bez maltera i još uvek stoje. U zoru je Sunce bacalo zrake kroz prozor i to je bio znak za molitvu….ili žrtvu paljenicu….

Idemo dalje, do drevnog grada Dare i nekropole iz doba Rimljana. Tu se nalazi velika cisterna koja je grad snebdevala vodom iz reke koje više nema, najveća cisterna na svetu. Ona bi danas mogla da posluži, kako reče neko iz grupe, kao idealan noćni klub. Tu su i rimska agora –  trg, veliki most preko nekadašnje reke, krave koje mirno pasu travu… Dara je bio veliki grad na raskrsnici puteva.

Posle ručka u modernom delu Mardina, krenuli smo po starom gradu, koji sav miriše na pistaće, bademe, cimet i urme. Sutra je novi dan i nova avantura pred nama – biblijski mitski grad Šanliurfa. 

Predanje kaže da je mesopotamski kralj Nimrod, inače Nojev praunuk i sin legendardne Semiramide,  čuo proročanstvo po kome će ga ubiti i preuzeti od njega carstvo dete rođeno te godine. Odmah je naredio da se pobiju sva novorođenčad. Jedna trudna žena je tad sakrila svoju trudnoću čak i od muža koji je radio na dvoru, i kad je došlo vreme otišla je u jednu pećinu i porodila se. Svakog dana je odlazila u pećinu da doji dete, ali su ga dojile i gazele, prepoznavši u njemu nešto božansko. Kada je dečak porastao, majka ga je ‘usvojila’ i dovela na dvor. Bio je to Avram, otac svih budućih monoteističkih religija. Jednoga dana dečak Avram je porušio sve skulpture mesopotamskih bogova u dvorištu dvora u Šanliurfi. Na pitanje ljutitog Nimroda zašto je to uradio, odgovorio je: ‘Pitajte svoje bogove, ali oni ćute i ne pomeraju se, polomljeni, sa zemlje’. Nimrod ga je katapultom čiji stubovi još uvek stoje iznad grada, bacio u vatru zapaljenu u šumi, ali je Bog poslao kišu koja je napravila jezero, a vukove pretvorio u ribe koje ni dan danas niko ne sme da dira jer su svete. I zaista, jezerom plivaju ogromne ribe. Tu je i pećina u kojoj je rođen Avram, a u koju dolaze da se mole svi – Jevreji, Muslimani i hrišćani zajedno.

Na osam kilometara od granice sa Sirijom, pored ostataka najstarijeg islamskog univerziteta na svetu, ušli smo u beduinsko arapsko selo, obukli njihovu nošnju i pozirali za fotke kao iz Šeherezadinih priča.

Posle ručka, sveže spremljene ribe iz Eufrata, krenuli smo na krstarenje jezerom nastalim posle podizanja ogromne brane Ataturk. Neverovatne obale na kojima je nastala civilizacija Mesopotamije i dalje su netaknute. Tu su i ostaci tvrđave ispod koje se veruje da je bilo mesto gde je apostol Jovan pisao svoje jevanđelje. Da, onaj isti za koga Grci kažu da je novozavetne rukopise pisao na ostrvu Patmos, a da je umro u Efesu. No, nesporno je samo to da su apostoli boravili u ovim krajevima, ali je sve drugo i dalje misteriozno, što ne sprečava hrišćanske hodočasnike da obilaze ove drevne obale.

U suton su obale Eufrata menjale boju… Pomislih kako su ovo isto što ja sada vidim, videli i ljudi u biblijskim vremenima. Mi smo zaista samo treptaj u božjem oku. 

Pre no što smo napustili Šanliurfu, obišli smo Muzej mozaika, gde smo mogli da naslutimo koliko je luksuzan bio život stanovnika antičke Edese, a posetili smo i fantastični Arheološki muzej, gde se čuva najstarija poznata figura čoveka nazvanog Adam iz Urfe, stara 11.000 godina, kao i velika količina glinenih tablica i rekonstrukcija, kopija svetilišta Gobeklitepea.  

Put smo nastavili ka planini Nemrut i gradu Ađamanu i stali na jednom drugom brdu, Karakušu,  u nekadašnjem grčko-persijskom kraljevstvu Komagena, iz drugog veka pre Hrista. Ovde je sahranjena komagenska kraljica. I danas je okružena vetrovima, tišinom i  poljima mladog divljeg žita, zagledana u snežne vrhove planinskog lanca Taurusa.

Put nas je dalje doveo do veličanstvenog rimskog mosta Severana, koji je podigao Septimus Severus u čast svojih sinova Karakale i Gete. Most dug 120 metara, drugi najveći lučni most u rimskoj imperiji,  služio je za redovni saobraćaj sve do pre nekoliko godina, kada je proglašen kulturnim nasleđem UNESCO-a.

Nažalost, prethodnog dana je napadao veliki sneg, pa je put ka Nemrutu bio zatvoren jer su neki autobusi bili zavejani, tako da nismo mogli da dotaknemo one veličanstvene figure i glave koje su ukrašavale kraljevsku grobnicu iz prvog veka pre nove ere, na visini od 2.200 metara. Kralj Antioh I Teos iz dinastije Komagena, podigao je ovu grobnicu i ukrasio je sedećim statuama grčkih, jermenskih i iranskih bogova. Vremenom su glave otkinute od tela i sada leže raštrkane po planini.

Stigosmo i do grada antičkih muzičara i umetnika, muzeja i legendi,  Gaziantep. Odmah smo se uputili u zaista velelepno sazdan muzej mozaika Zaugma, gde su očuvani mozaici iz bogataških antičkih vila u okolini grada. 

Najlepši eksponat je mozaik koji prikazuje lik Ciganke čije vas oči prate kud god da krenete.

Od silnih muzeja, izabrali smo i Muzej igračaka, sa kolekcijom lutaka iz celog sveta, izloženoj u pećini. Javila mi se nostalgija za detinjstvom svih onih koji su pomoću ovih igračaka razvijali maštu, a one  su, eto, nadživele svoje male vlasnike.

Ovde imate i Muzej hamama, Vojni muzej, Panorama muzej, a svuda se joše vide tragovi rata sa Francuzima i Jermenima u ratu za nezavistnost, kao na jednoj izrešetanoj jermenskoj katoličkoj crkvi. Predložak Gazi u imenu mesta Gaziantep, a i u našem Gazimestanu, znači ‘veteran’ i odaje počast poginulim braniocima grada. Grad je inače star šest hiljada godina, i u njemu su boravili Grci, Vizantinci, krstaški ratnici, Turci Seldžuci, Jermeni. Veliki putnik Evlija Čelebija opisuje ga kao grad sa četiri hiljade prodavnica u sedamnaestom veku. Danas je poznat kao turska Kina, jer se u njemu proizvodi sve, od ćilima i odeće, do raznoraznih mašina.

KAPADOKIJA

Iz Ađamana smo udobnim mini-busom krenuli na put dug šest stotina kilometara, ka srcu Turske, Kapadokiji, zemlji letećih balona, podzemnih gradova, pećina, neverovatne prirode.

Kapadokija je za mene otkriće, svedočanstvo ljudske snalažljivosti i mašte. Pominje se još u Starom zavetu, njome su gazili Persijanci, Grci, Rimljani, Jermeni, Seldžuci i konačno otomanski Turci.

Hrišćanske crkve su u pećinama i na stenama, sa očuvanim freskama, i ima ih mnogo. Dve stotine vulkana je u vreme kad se zemlja formirala, zalilo ovu zemlju slojem lave debelim dve stotine metara. U njemu su zarobljeni mehuri vazduha formirali šupljikav teren prepun pećina. Ljudi su hiljadama godina ovde živeli i u tim pećinama pravili podzemne gradove. Kad se popnete jednim od desetine balona koji u zoru kreću ka nebu iznad Kapadokije, vidite te mravinjake, pećinske solitere, rupičastu zemlju i predeo sasvim nalik Marsu.

Naš plavooki vodič Mustafa rođen je slučajno u jednom od tih podzemnih gradova, dok je majka bremenita sa njim, trinaestim detetom, pokazivala recepte za specijalitete lokalne kuhinje. Nazvali su ga Mustafa junior i bio je zadužen da, kao najmlađi, zabavlja celu porodicu. Školovao se u inostranstvu, igrao profesionalno i košarku i fudbal, govori pet jezika, piše knjige o istoriji Kapadokije i sada uči da svira gitaru.

Ručak u prirodi priređen je nadomak crkve Zmije, koja je dobila ime po svetom Đorđu koji ubija aždaju. Pokušavam da zamislim život u ovim stenama, pećinama sa otvorenim prozorima.

Podzemni grad u kome se od Rimljana, kao u atomskom skloništu, krilo i do dvadeset hiljada duša, ranih hrišćana, bio je neverovatan mravinjak sa tunelima, stepenicama, spratovima, nekad i više od osam, odajama gde se radilo, pravilo vino, maslinovo ulje, čuvalo žito, pripremala hrana, spavalo….Imali su sistem za komunikaciju, male otvore kojima je putovao glas. Na prvom nivou bile su životinje, na drugom su bili magacini sa hranom, a na spratovima od trećeg do devetog bile su odaje za porodice. Temeperatura uvek ista, 13 stepeni Celzijusa. Iznad zemlje – veliki golubarnici. Golubovi su svojim izmetom cementirali i čuvali vulkanske krovove od urušavanja.  

Kapadokiju su otkrili fotografi pre dvadesetak godina. I danas možete za male pare iznajmiti profesionalnog fotografa, dron, ćilime i veličanstvene haljine, konje i kamile, da ovekovečite svoje prisustvo u ovom nestvarnom kutku planete Zemlje. Ja sam sebi priuštila jednu divnu rukom izrađenu haljinu, čiju sam etiketu pročitala tek po povratku u hotel i imala sam šta da vidim. Na njoj je pisalo – Made in Serbia.