Kuća V locirana je na periferiji Bratislave i predstavlja objekat vredan pažnje upravo zbog vanrednog stepena jednostavnosti. Linearne kompozicije i svedene bele fasade koje natkriljuje metalni dvovodni krov, reinterpretiraju tradicionalni tip objekta koji je tipičan za periferiju slovačkih gradova.
Kuća V izgrađena je na mestu stare seoske kuće i kao takva inicirala je odluku da tradicionalno zidanje opekom pruži glavni izraz enterijeru i evocira duh starog i lokalnog. Čak i funkcionalna podela inspirisana je tradicijom – trodelnom slovačkom kućom. Centralni prostor nove kuće postaje takozvani ‘pitvor’ – prednja sala kuće orijentisana na baštu, koja je u takvoj postavci njen neodvojivi deo. Značajan strukturni element je koncepcija krovne konstrukcije, u kojoj se omogućava prodor istočnog svetla kroz svetlarnike i time poštuje celovito sagledavanje krovne mase iz vrta.
S obzirom da Kuća V zamenjuje objekat koji je na tom mestu sagrađen pre skoro 80 godina, ali je vremenom potpuno propao, odlučeno je da se umesto rekonstrukcije primeni demontaža. Stari objekat je srušen sa velikom pažnjom, ciglu po ciglu, a celokupan ‘zdravi’ materijal ugrađen je u novi enterijer. Tako unutrašnjost kuće predstavlja svojevrsni istorijski zapis duha mesta, ali stilom i izrazom upućuje na ruralno i tradicionalno, ne skrivajući zub vremena na istrošenim ciglama.
U novoj kući, čija je površina 185 m2 živi mlada četvoročlana porodica. Kuća je prizemna, sa linearnim rasporedom masa i savremenim dvovodnim krovom od titan-cinka. Sve to oponaša stil tradicionalnih zgrada koje se sreću na periferiji glavnog grada Slovačke. Na samoj fasadi, koja je neodoljivo jednostavna, glatka i bela, postoje velike površine u staklenom zidu-zavesi, sa ciljem korespondiranja i nadovezivanja na spoljašnjost i vrt.
Stare cigle, u perfektnoj završnoj obradi, pokrivaju periferne zidove dnevnog boravka koji je koncipiran kao open-space i leži u centru kuće. Kuhinja je na začelju ovog prostora, usidrena ogromnim čeličnim ostrvom za potrebe obedovanja. Odmah iza, smešten ispod nosača izloženog drvenog plafona, nalazi se duhovito osmišljena ostava za hranu i kuhinjski pribor. Ovaj hrastov ormar takođe skriva i blok prostorija za pranje. Krećući se prema sredini kuće, nailazimo na trpezariju markiranu velikim jednostavnim drvenim stolom. Zatim je tu prostor za sedenje odeven u meki beli nameštaj. Paleta dekora postoji, ali je minimalistička – čine je umetnička dela u štafelajnoj formi i instalacije. Na oba boka kuće smeštene su spavaće sobe, i to na jednom za roditelje, a na drugom za decu. Jedna od dečjih spavaćih soba nalazi se u prizemlju, dok je druga u dva nivoa – na dnu se nalazi mali prostor za igru u kompletu sa ljuljaškom i stolom, dok krevet leži na poluspratu i zaštićen je mrežom, u stilu popularnih dečjih igraonica.
Dvorište, osim što se može pohvaliti lepo osmišljenim zelenilom, sadrži i prostrani bazen, koji je takođe saglediv iz kuće. Jedna duža fasada ima oblogu od stare opeke, čime se koketno mešaju principi materijalizacije enterijera i eksterijera. Zidne površine od opeke nastavljaju se u glavnoj spavaćoj sobi, isto kao i široke vizure na vrt i prirodu, bez obzira što je reč o intimnim prostorima, koji po stereotipnoj definiciji treba da budu introvertni. Cigle ima čak i u kupatilu, koje je najekspresivniji primer brutalizma u čitavom projektu.
Za izradu mobilijara korišćeno je hrastovo drvo. Mobilijar je malobrojan i dizajniran od strane autora iz studija Martina Skočeka. Još jednom apostrofirana jednostavnost, kao i princip ‘potrebnog i dovoljnog’, odnosno Misove krilatice ‘Manje je više’, inaugurišu ovaj projekat kao pobedu duhovnog nad trošnim i trijumf eko-svesti nad tekovinama materijalne civilizacije.
ek MARE JANAKOVA GRUJIĆ
