TARA NACIONALNI PARK

Na zapadu Srbije, tamo gde reka Drina pravi dve najveće krivine, nalazi se planina Tara. Reka je okružila planinu sa tri strane i stvorila klisuru duboku na nekim mestima i do hiljadu metara. Strme padine obrasle gustim šumama čine je gotovo nepristupačnom. Njena jugoistočna strana, koja se preko prevoja Šargan naslanja na Zlatibor, malo je prohodnija. Menjali su je i vreme i ljudi, ali je Tara ipak sačuvala bogato nasleđe iz perioda pre ledenog doba. Među visokim tananim stablima nebrojenih smrča i jela, na Tari se posebno izdvaja omorika, carica svih endemita Evrope. Osim omorike, na planini se nalazi još 16 endemita, a gotovo trećina od ukupnog broja biljnih vrsta prisutnih u flori Srbije može se naći na Tari. Životinjski svet Tare je brojniji i raznovrsniji nego na drugim planinama. Suri orao je uobičajeni ukras neba nad Tarom, medvedi se neometano brčkaju po Zaovinskom jezeru, a u dubini šume tetreb još uvek pada u ljubavni trans. Od 1981. godine, 19.200 hektara površine Tare zaštićeno je kao Nacionalni park. Od toga je 13.000 hektara pokriveno šumom, najčešće mešovitim zajednicama jele, bukve i smrče.

Na zaravnjenom vrhu Tare nekada su zborovali hajduci, pa je po tome najviša tačka planine dobila ime Zborište. Sa vrha pogled daleko dopire, i nenajavljeni gosti se mogu lako uočiti. Za lepog vremena se sa vrha planine Tare vidi Durmitor, a kad je vidljivost izuzetna, kažu da je bilo moguće videti i toranj na Avali. Ispod vrha, na severozapadnoj strani Tare je selo Zaovine, a pored njega se nalazi veliko veštačko jezero. Vode tog jezera pokreću turbine reverzibilne hidrocentrale Bajina Bašta. Svojevremeno su proroci iz Kremana, Miloš i Mitar Tarabić, najavili ovakav sled događaja: Kad Drina kod Bajine Bašte bude premošćena na dva mjesta i kad potekne uz Taru, a u istom danu se poklope Veliki petak i Đurđevdan, tih godina će nastupiti nekakav velikački belaj. Sto godina kasnije, Drina je pregrađena na dva mesta i voda iz akumulacionog jezera je potekla uz Taru i napunila Zaovinsko jezero. Godine 1983. poklopili su se Veliki petak i Đurđevdan i prethodna Jugoslavija je polako krenula u sunovrat. Naselje Kremna se nalazi na suprotnoj strani Tare, na prevoju Šargan. Zaselak Tarabića se ušuškao u uvali pored puta koji od Kremana vijuga ka Tari. Kuća u kojoj su živeli Mitar i Miloš još postoji. Malo je izgubila od autentičnosti, a i potomci ne mogu da vide tako daleko koliko su mogli da vide njihovi preci. Doduše, ljudi ispredaju nova proročanstva koja se pripisuju prorocima i koja potvrđuju njihovu vidovitost. Pretpostavlja se da je Tara bila svetilište Kelta koji su nekad živeli u Kapedunumu, današnjem Užicu. Drugo veliko svetilište Kelta se nalazilo na planini Tari u Irskoj. Kada su došli Sloveni sa svojim bogovima, tražili su za njih nova sveta mesta. Bog Tar je izabrao planinu Taru za svoje boravište na zemlji i dao mu je svoje ime.

U planinu vode četiri puta – tri od Bajine Bašte ka Predovom krstu, Mitrovcu i Kaluđerskim barama i jedan od Šargana do Kaluđerskih bara. Putovanje od Bajine Bašte do Mitrovca, u zimskom periodu je svojevrsna avantura. Put vodi pored modrozelene vode Drine do brane na Perućcu. Tu je na najstrmijoj strani planine napravljen put koji nebrojenim serpentinama savlađuje uspon od oko 900 metara. Pogled koji se sa kote 1.080 metara pruža na pređeni put i jezero u podnožju Tare, nezaboravan je i izaziva vrtoglavicu.

Na Mitrovcu se nalazi nekoliko paviljona i koliba Centra dečjih letovališta i oporavilišta iz Beograda, a tu su i lovački dom i zgrada uprave Nacionalnog parka. Visoka osunčanost, prijatna klima i vazduh ispunjen mirisom četinara čine ovo mesto idealnim za odmor zdrave i oporavak bolesne dece.
Od Mitrovca do Kaluđerskih bara vodi put koji je tokom zimskih meseci najčešće neprohodan. Na Kaluđerskim barama se nalazi turistički centar sa hotelima Omorika, Beli bor i Javor. U neposrednoj blizini je Tara centar, istraživačko-obrazovni punkt Zavoda za zaštitu prirode Srbije, koji je otvoren za sve obrazovne grupe iz zemlje i inostranstva.

Put od Perućca kanjonom reke Dervente vodi do Predovog krsta. Tu se nalaze planinarska kuća i lovački dom. Bilješka stena je jedan od najlepših delova Tare. Sa tog vidikovca obraslog omorikama pruža se nezaboravan pogled na Perućko jezero. Pored vidikovca se nalazi mala brvnara koju je Petar Lalović koristio prilikom snimanja filma ‘Ptice koje ne polete’. U rezervatu Bilješka stena samoniklo rastu omorike. Ove graciozne lepotice niču, stasavaju i vremenom se survavaju niz strmu padinu ka Drini, bez ikakve ljudske intervencije. Na Tari postoje zaseoci koji izgledaju potpuno isto kao i oni od pre sto godina. Kuće se grade na isti način. Temelj je načinjen od kamena, a sve ostalo je od drveta. Veliki tesani trupci tako idealno naležu jedan na drugi, da izgleda neverovatno da su obrađivani ručno. Kažu da manje vični majstori između trupaca stavljaju mahovihu da bi popunila eventualne manje pukotine. Nove kuće se poznaju po tome što su građene uz novi makadamski put, a starije kuće su raštrkane. U oba slučaja, sve domaćinske zgrade se nalaze u neposrednoj blizini kuće za stanovanje. Zime na Tari su duge i oštre, a vukovi, kojih je na planini popriličan broj, kad ogladne dolaze i do sela. Proleće i cvetanje voća meštani dočekuju sa palčevima ‘rascvetalim’ od sečenja pršute. To im je tokom zime najčešći posao.

U delu planine koji nije zaštićen, razvijeni su zimski, zdravstveno-rekreativni i lovno-ribolovni turizam. U okolini Mitrovca i Kaluđerskih bara nalaze se dobre smučarske staze i tereni za rekreaciju. Nacionalni park organizuje lov na vukove, divokoze i srndaće. Ribolov se organizuje u jezerima Spaići, Zaovine i Perućac. Planinarima su dostupni vodiči, mape, markirane staze i smeštaj u planinarskom domu Predov krst.
Šarganski prevoj se na nadmorskoj visini od oko 1.000 metara uglavio kao prag između Tare i Zlatibora. Na ovom prevoju se razređuju guste četinarske šume Tare i počinju prostrani pašnjaci Zlatibora sa pojedinačnim grupama borova. Šargan je uvek bio teško prolazna prepreka na putu od Bosne ka Srbiji preko Višegrada i Užica. Na tom neobičnom prostoru su u drugoj polovini XIX veka živeli pomenuti proroci Tarabići, kojima se pored ostalih vizija ukazala i gvozdena kočija koja se penje uz Šargan. Kažu ljudi da se sva predviđanja Tarabića ostvaruju, a i sudbina uzane pruge je potvrdila svaku reč proroka iz Kremana. Šine su postavljene na trasi koju je video Mitar Tarabić. Ljudi su putovali vozom, a onda je pruga ukinuta. Kasnije je obnovljena i po njoj ljudi sada putuju od zabave i serbez odmorišta i uživancije.

Na 13,5 km dugoj trasi obnovljene pruge nalaze se četiri stanice. Početna stanica je u Mokroj Gori. Nepuna dva kilometra dalje, nalazi se motel Devetka. Tu voz počinje polako da se penje uz prevoj. Do stanice Jatare može se od motela stići prečicom za par minuta, dok kompozicija za to vreme napravi dobru kilometražu pored Kamišine reke. U neposrednoj blizini stanice Jatare nalazi se stanica Golubić, koju je napravio režiser Emir Kusturica prilikom snimanja jednog od svojih filmova. Na tom delu pruge počinje čuvena Šarganska dupla osmica. Da bi savladala uspon od tri stotine metara, pruga pravi duplu osmicu i prolazii kroz 22 tunela. Nekada su putnici taj deo puta prelazili pešice i bili su brži od voza. Danas je to najzanimljiviji deo puta, jer posle trećeg tunela niko od putnika više nije siguran gde se koja strana sveta nalazi. Poslednji je Aleksandrov tunel, dug 1.666 metara i za razliku od ostalih, prav kao strela. Aleksandrov tunel izlazi na Šarganski prevoj kod stanice Šargan-Vitasi. To je trenutno poslednja tačka ovog putovanja. Planira se povezivanje Šarganske pruge sa Barskom prugom na Zlatiboru. Sa druge strane su postavljene šine do Višegrada i očekuje se da putnici od zabave i serbez odmorišta i uživancije uskoro krenu na put . Tako je rekao Mitar Tarabić.//EKO KUĆA No22