PAVILJON U PARKU NE POSMATRA ARHITEKTURU SAMO KAO STATIČNU STRUKTURU KOJA ČINI DEO OKOLINE, VEĆ KAO DINAMIČAN ENTITET KOJI IMA SPOSOBNOST DA AKTIVNO OBLIKUJE NAŠE ŽIVOTE I OKOLINU. OVA TRANSFORMACIJA U PERCEPCIJI ARHITEKTURE OGLEDA SE U POJMU PERFORMATIVNOSTI ARHITEKTURE, GDE ARHITEKTONSKI DIZAJN POSTAJE VIŠE OD ESTETSKE POJAVE – POSTAJE INTERAKTIVNO ISKUSTVO, DELOTVORAN I UČINKOVIT AKTER U OBLIKOVANJU NAŠIH SVAKODNEVNIH ŽIVOTA.
Portugalski paviljon predstavlja filozofsku manifestaciju koja teži uspostavljanju harmoničnog dijaloga između ljudi, prirode i arhitekture. Centralna ideja ovog projekta je potraga za suštinom, čistoćom elemenata i jednostavnošću, gde arhitektura postaje sredstvo koje može da transformiše prostor u funkcionalno i estetski privlačno okruženje, da poboljša energetsku efikasnost, podstakne kreativnost, promoviše održivost i stvori uslove za društvenu interakciju. Inkorporirajući elemente i forme iz prirode u svoju strukturu, objekat gradi nezavisne predstave koje istovremeno odražavaju kako sopstvenu, tako i suštinu celokupnog okruženja.
Projekat Paviljon u parku se može sumirati u njegovoj osnovnoj svrsi: da bude pozornica za događaje koji će se odvijati unutar njega. Zbog toga, ovo je arhitektura koja se trudi da prevaziđe materijalno, pozivajući korisnike da dožive jednostavnost, čistoću i harmoniju sa prirodom kao osnovnim elementima ovog prostora.
Značenja koja se uspostavljaju ovim konceptom nisu unapred određena, prethodno definisana ili projektovana kroz arhitekturu, već spontano nastaju i manifestuju u određenom trenutku, kada se aktiviraju prepoznatljivi elementi ovog prostora.
Takođe, prostor nije pasivan okvir, već ima svoju specifičnu ulogu u oblikovanju iskustva i interpretacije čime se naglašava dinamika između prostora i ljudi, a prostoru daje angažovana uloga u procesu komunikacije i stvaranja značenja, pa arhitektura sama postaje deo događaja, neizostavan akter u pričama koje se odvijaju unutar njenih zidova.
Međutim, ovaj složeni aspekt arhitekture nije rezervisan samo za velike i monumentalne građevine; on je duboko ukorenjen u samu suštinu svakog arhitektonskog dela, bez obzira na njegovu veličinu ili svrhu. Arhitektura ima moć da stvori sekvence i narative, da se transformiše u pozornicu na kojoj se odigravaju priče, da postane koreografija prostora u kojem se ljudi kreću i međusobno se povezuju, o čemu svedoči Paviljon u parku koji otvara vrata različitim izražajnim mogućnostima.
Ova konstrukcija unosi nebo u samu srž svoje arhitekture, brišući granice između unutrašnjeg i spoljnog sveta, čineći da svetlost postane protagonist prostora i podsećajući nas na moć arhitekture da oblikuje naše iskustvo i promoviše interakciju između čoveka i okoline.//
ek VESNA RAVIĆ
Ukoliko želite još ovakvih vesti, posetite stranicu Enterijer.
