PAVILJON U PARKU NE POSMATRA ARHITEKTURU SAMO KAO STATIČNU STRUKTURU KOJA ČINI DEO OKOLINE, VEĆ KAO DINAMIČAN ENTITET KOJI IMA SPOSOBNOST DA AKTIVNO OBLIKUJE NAŠE ŽIVOTE I OKOLINU. OVA TRANSFORMACIJA U PERCEPCIJI ARHITEKTURE OGLEDA SE U POJMU PERFORMATIVNOSTI ARHITEKTURE, GDE ARHITEKTONSKI DIZAJN POSTAJE VIŠE OD ESTETSKE POJAVE – POSTAJE INTERAKTIVNO ISKUSTVO, DELOTVORAN I UČINKOVIT AKTER U OBLIKOVANJU NAŠIH SVAKODNEVNIH ŽIVOTA.
Portugalski paviljon predstavlja filozofsku manifestaciju koja teži uspostavljanju harmoničnog dijaloga između ljudi, prirode i arhitekture. Centralna ideja ovog projekta je potraga za suštinom, čistoćom elemenata i jednostavnošću, gde arhitektura postaje sredstvo koje može da transformiše prostor u funkcionalno i estetski privlačno okruženje, da poboljša energetsku efikasnost, podstakne kreativnost, promoviše održivost i stvori uslove za društvenu interakciju. Inkorporirajući elemente i forme iz prirode u svoju strukturu, objekat gradi nezavisne predstave koje istovremeno odražavaju kako sopstvenu, tako i suštinu celokupnog okruženja.
Kadriranje prostora
Arhitektonski dizajn ovog objekta oblikovan je kao kombinacija modernizma i minimalizma, gde svaki deo ima svoju jasnu svrhu i doprinosi estetici i funkcionalnosti prostora. Naglasak je stavljen na integraciju sa okolinom i vrtom, čime se postiže savršena sinergija između arhitekture i spoljnog okruženja. Ogromni prozori od stakla igraju ključnu ulogu u ovom konceptu. Oni istovremeno štite unutrašnji prostor, pružajući osećaj bezbednosti, dok omogućavaju prirodi i svetlu da slobodno ulaze, stvarajući intimnu vezu između unutrašnjosti i spoljnjosti.
Harmonična simbioza prirodne i arhitektonske forme pruža korisniku nebrojeno mnogo mogućnosti u sistemu posmatranja i opažanja, tako da svako može postati umetnik koji kadrira okolni prostor i konstruiše prizor koji će zatim biti doživljen i promišljen na poseban i pojedincu svojstven način.
Struktura objekta uključuje dva zasebna bloka, namenjena uslužnim delatnostima za potrebe posetilaca. Betonski krov, iako deluje masivno, elegantno balansira na baznim volumenima i jednom vertikalnom elementu koji igra ulogu stuba i kompozicionog detalja. Jedinstveni dizajn krovne konstrukcije, obasjan svetlošću kroz staklene otvore, unosi duh transcendentnosti u samu suštinu arhitekture.
Kroz stakleni plafon paviljona, nebo postaje integralni deo enterijera, kao da se beskraj proširuje unutar samog objekta. Osećaj lakoće i prostranstva obuzima sve prisutne, dok se granice između unutrašnjeg i spoljnog sveta brišu. Posetioci paviljona stiču osećaj da lebde između neba i zemlje, doživljavajući svetlost i beskraj u svom najčistijem obliku.
Priroda je prvi pokretač i katalizator pri nastanku ovog arhitektonskog dela, stvaralački impuls koji rezultira skladom površine, boje i svetlosti postavljene u dosledne i ravnomerne odnose. Harmonična simbioza prirodne i arhitektonske forme pruža korisniku nebrojeno mnogo mogućnosti u sistemu posmatranja i opažanja, tako da svako može postati umetnik koji kadrira okolni prostor i konstruiše prizor koji će zatim biti doživljen i promišljen na poseban, i pojedincu svojstven način.
Prostor nije pasivan okvir, već ima svoju specifičnu ulogu u oblikovanju iskustva i interpretacije čime se naglašava dinamika između prostora i ljudi, a prostoru daje angažovana uloga u procesu komunikacije i stvaranja značenja, pa arhitektura sama postaje deo događaja, neizostavan akter u pričama koje se odvijaju unutar njenih zidova.
Ovaj složeni aspekt arhitekture nije rezervisan samo za velike i monumentalne građevine; on je duboko ukorenjen u samu suštinu svakog arhitektonskog dela, bez obzira na njegovu veličinu ili svrhu.
Arhitektura ima moć da stvori sekvence i narative, da se transformiše u pozornicu na kojoj se odigravaju priče, da postane koreografija prostora u kojem se ljudi kreću i međusobno se povezuju, o čemu svedoči Paviljon u parku koji otvara vrata različitim izražajnim mogućnostima.
Ova konstrukcija unosi nebo u samu srž svoje arhitekture, brišući granice između unutrašnjeg i spoljnog sveta, čineći da svetlost postane protagonist prostora i podsećajući nas na moć arhitekture da oblikuje naše iskustvo i promoviše interakciju između čoveka i okoline.
ek VESNA RAVIĆ
