Monografija Biljane Willimon, u izdanju Cicera i uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, izašla je iz štampe krajem decembra 2015. Na oko 400 strana prikazan je multimedijalni angažman ove umetnice, sačinjen od crteža, slika, objekata, tekstova, video radova i tv emisija.
Stvaralaštvo Biljane Willimon podrazumeva multimedijalnost u punom značenju te reči. Po obrazovanju slikar, dokazala se kao uspešan televizijski autor, pisac i novinar, ona predstavlja jedinstvenu umetničku pojavu na nekadašnjoj jugoslovenskoj, a poslednje dve decenije na srpskoj umetničkoj sceni. I koliko god se činilo da je bila prisutna u javnosti povodom izložbi, televizije, kao kolumnista, tek u ovoj izabranoj i sabranoj ispovesti, u autorskim tekstovima i recenzijama, fotografijama i insertima, stiče se potpuniji utisak o njenom trajanju i doprinosu kulturi.
Tamo gde je delovala samostalno, ostavljala je pečat osobene slikarke koja je umela ne samo da iskaže svoj umetnički kredo, već i da suočena sa burom vremena, sačuva njegove užase u svom ironičnom maniru vrsnog crtača. Zbog takvih njenih izložbi zaustavljan je saobraćaj da bi publika mogla na ulici da produži doživljaj viđenog. Kad su joj bili potrebni svedoci vremena, birala ih je sa apsolutnim smislom za igru čija je pravila određivao njen inventivni i moralni kod. Tako su nastali intervjui sa Želimirom Žilnikom, Dejanom Mijačem, Mirom Banjac, Džonijem Štulićem, Zoranom Hristićem, ali i sa onima kojih više nema, a čija su kazivanja dragocenost koja bi se morala pohraniti u Kinoteci – Dragutin Gostuški, Aleksandar Popović, Ljubomir Muci Draškić, Velimir Veca Lukić, Živko Nikolić, Dragovan Jovanović, Bogdan Tirnanić, Aleksandar Tijanić, Dušan Prelević, Dragan Sakan, Jovan Ćirilov, Zoran Đinđić, Zoran Pavlović, Olja Ivanjicki… Svi oni, autentični su saučesnici Biljane Willimon, u priči koja je televizijske gledaoce držala prikovane uz ekran. Opus ove umetnice je bogat, umetnički relevantan, multimedijalan i avangardan, što njeno mesto u srpskoj umetnosti druge polovine 20. veka čini trajnim i jedinstvenim. Ona je sveobuhvatna i veoma specifična u svom izrazu i to ova monografija upravo dokazuje − posvećenost, osobenost i ozbiljnost, ma koliko se na momente činilo da je to kod Biljane Willimon zapravo jedna lepa, velika igra. Može i tako, ako se pod igrom podrazumeva stalno osvajanje prostora na kojima se pre nje nisu igrali.//ek RADMILA STANKOVIĆ – Više u EKO KUĆI No18