Tu se važi i računa svaka aleja u parku, svaki ćošak bašte, svaki struk suncokreta, svako maleno drvce i džinovsko stablo pod zemaljskim svodom, svaka voćka i sve što nas hrani i usrećuje u najbližem okruženju. Od beskrajnog Amazona, do reke Jang Ce i Kineskog zida, od arktičkih predela do saharske pustinje i od sibirskih tundri do zaleđenog Antarktika, računa se svaki delić ovog mozaika na kome živimo, po kome šetamo i sa koga tako zabrinuto posmatramo postepeno odumiranje Velikog Zelenila.
POLITIČKA EKOLOŠKA SVEST
Postoji već stereotipna matrica koja se, tobože, tiče brige za budućnost čovečanstva. Tu se prebira po raznoraznim gresima i manama savremene civilizacije, sa posebnim osvrtom na sveopštu nebrigu prema takozvanom ekološkom pitanju.
Lukavo se vade i demagoški cede razni politički profiti i stvara odgovarajući ambijent za legalno ucenjivanje najvećih vlasnika prljavih tehnologija. Onda razne nepoćudne države (po logici globalističke agende) i odmah uz njih, politički nekorektne korporacije, bivaju bukvalno razapete na stub srama, i to pod snažnim reflektorima razljućene svetske javnosti.
U zaštiti vodenih tokova i još postojećeg zelenila planete, u brizi za kvalitet i čistoću vazduha, u prevenciji zastrašujućih posledica klimatskih promena, u borbi za nove vrste energije, ruše se politički protivnici, a sve to kroz ovaj i ovakav set argumenata. Tu istina o realnim ekološkim problemima postaje ubitačno oruđe, uz vešto prikrivanje pravih ciljeva ovakvih bitaka.
Otud se razne frakcije zelenih partija širom Evrope više bave svojim društveno-političkim ambicijama (koje sa očuvanjem prirodnih sistema nemaju skoro nikakve veze) nego javno obznanjenim delovima svog zvaničnog stranačkog programa. Profesionalni i politički vidljivi zaštitnici naše planete retko rade iz altruizma i retko slede romantične ideale. To ostaje još samo plemenitim pojedincima i njihovim privatnim projektima nastalim iz čistog entuzijazma. Oni se žrtvuju i svesno gube novac, vreme i pozicije: prosvećeni ljudi koji deluju isključivo ‘između redova’ svih tih džinovskih, politikom uokvirenih projekata.
Na sreću, ovakvih čudesnih izuzetaka od pravila ima mnogo i biće ih, ubeđen sam, sve više i više. Uostalom, i ove redove pišem u časopisu jednog od takvih čuvara, misionara i branilaca svega što zaista stoji u sadržaju pojma ‘ekološki’.
STVARNA EKOLOŠKA SVEST
Na leđima svih tih pomodnih i komercijalnih, ideoloških i utilitarnih zaklinjanja u odbranu i očuvanje Prirode, preživljavaju i nekako ipak dolaze do javnosti i oni koji ne žive od ekologije, već za ekologiju. Oni uprkos svim teškoćama aktivno šire svoju dobru ‘blagu vest’ o hitnoj potrebi promene naše bezbrižne i neodgovorne svesti i kobno uspavane savesti. Ti naši diskretni heroji svakodnevno ulaze u sukobe koji sobom nose ne mali rizik, gledajući pri tome isključivo važnost ove borbe, a ne silne opasnosti koje ona sobom nosi.
Ekološku svest, u punom smislu ovog pojma, odlikuje nepristrasna i dobrovoljna odluka da se krene u odgovarajuću odbranu svetinje Prirode. I tu se stvari ne završavaju vansudskim i medijima nevidljivim nagodbama i kompromisima, već se ide do kraja. Možda ne onako bučno, burno i vidljivo kao u skupštinskim nastupima zelenih stranaka, ali zato uvek odlučno i istrajno, neumorno i beskompromisno, sve dok se ne reše postojeći problemi iz ove sudbinski važne oblasti ljudskog delovanja.
Tu nema predstave za mase, niti ma kakvih prerušenih namera i skrivenih ciljeva, dok je jedini profit ovog truda opšta dobrobit i konačni prestanak zagađivanja i kobne zloupotrebe prirodnih resursa.
U ovom slučaju ekologija nije u praktičnoj funkciji političkih pobeda, energetskih ratova, raznoraznih komercijalnih i trendovskih umrežavanja, podizanja nečijeg javnog značaja i prepoznatljivosti, već samo i jedino na korist očuvanja svega onoga što nam je Bog dao, onoga što bi postojalo još mnogo bolje i lepše da nije bilo opasnog i po posledicama više nego štetnog ljudskog uplitanja.
Važno je steći umeće preciznog prepoznavanja pravih ekologa i veštinu razlikovanja onih koji pragmatično koriste svet Prirode od onih koji mu nenametljivo i dobrovoljno služe, i to zato da bismo znali sa kim imamo posla i ko zaista zaslužuje naše poverenje, poštovanje i podršku, a koga, opet, treba da izbegavamo i zaobilazimo u širokom luku.
EKOLOŠKA BITKA ZA ODBRANU SVETINjA
Postoje stvari koje se menjaju i prilagođavaju ljudskim potrebama. One jesu važne, ali su ipak prolazne i zamenljive. A postoje i one nepromenljive i nezamenljive, večne i nadvremenske stvari koje se nalaze na samoj granici tajne i čuda.
I te stvari što se novcem ne mogu kupiti niti ma čim drugim zameniti, dobijaju status svetinje.
Pogled na široke pejzaže, tu okeansku količinu uspravljenog zelenila, na mitski guste i duboke šume, unosi u nas istinski strah od smrtonosnog smanjivanja ovih pluća čovečanstva i od gubitka gigantskih izvora kiseonika u stalnom povlačenju zemlje pred betonom i netaknute prirode pred osvajačkim predgrađima metropola.
I svi imamo osećaj sopstvene odgovornosto u ovoj apokaliptičnoj operaciji strašnijoj od svih ratova i zaraza.
Jer ako izgubimo tlo pod nogama i nestane hlada pod užarenim Suncem, ako se razliju mora i velike vode svud unaokolo, istope lednici i preteći prošire pustinje, ako počnemo da živimo u sterilnim replikama uobičajenih scenografija za naučno-fantastične filmove (gradovi budućnosti bez ikakvog zelenila i ijedne crkvice, bez korzoa za laganu šetnju i plaža za porodično brčkanje, smešteni pod obaveznom kupolom nekakve staklene kugle), to više neće biti organski nastavak one istorije ljudskog roda koju znamo i kojoj pripadamo. Naša borba za očuvanje prirode i prirodnih resursa istovremeno predstavlja i otpor obezličenju sveta.
To je borba za srećni nastavak postojanja svega što je ispunjavalo (hiljadama godina) i nadopunjavalo živote klasične Atine i svetog Jerusalima, svih vernika i ateista, romantičara i revolucionara, Herodota i Oksara Vajlda, Leonarda i Pavla Florenskog, Dantea i Dostojevskog, Mocarta i Tesle, Šekspira i Tarkovskog, pustinjaka i urbanih likova, građana Neba i onih iz modernog podnebesja. Jer je svaki od tih života nosio sobom i jak uticaj ličnih susreta sa fascinantnom ili jezovitom, rajskom ili razbuđenom Prirodom, u nekom od njenih lavirintskih oblika. Pa je tako naš trud u očuvanju ovakve postavke stvari zapravo napor u odbrani jednog čarobnog sveta (izuzetnih ličnosti) koji preti da zauvek nestane.
To je borba za pobedu Smisla, Lepote i Istine, zaogrnutih blistavim zelenim plaštom probuđenog Proleća.
Ekološki žanr objave naše moćne poruke za 21. vek: NE DAMO SVETINjE!
