Dejan Babović svojom izložbom pod nazivom ’’Dodaj svetu malo boje’’ podržava priču o arhitekti crtaču, koji nastavlja tradiciju velikih arhitekata koji su se bavili crtežom kao zasebnom disciplinom. Dejan Babović projektuje, crta i slika, i verujemo da ćemo jednog trenutka ispod njegovog radnog stola naći i svesku sa zapisima o umetnosti ili pesmama posvećenim damama koje se kreću plavim prostorima naših snova.
Nije nimalo čudno što on na svojim crtežima lepotu traži u arhitekturi, a emocije u ženskoj figuri i ženskom pokretu. Potpuno je logično da se na ovim crtežima i slikama nalazi arhitektura, od antičke do futurističke. Ali kakva arhitektura? To je građevina u kojoj je Babović našao ventil da sebi da slobodu za projektovanje oblika i prostora koji ne podležu zakonima fizike i matematike.
Žena je ta koja unosi svetlost u prostor, u kuću. Ženska figura je smeštena na pragu, potreban je još samo jedan korak da uđe u prostor, da postane svetlost, ona svetlost koja afirmiše pobedu ljubavi nad mržnjom, pobedu života nad smrću, pobedu nade nad beznađem. Te devojčice, te Lolite u crtežima i slikama, takođe su na pragu zrelosti, na raskršću. Mogu biti neme, mogu voditi dijalog ili pričati bez sagovornika. One uspostavljaju kontakt među sobom, sa posmatračem iz stvarnog sveta, ili se povlače u samoću svog bića koje egzistira na granici nestvarnog i realnog. One su zamišljene, otuđene, tužne ili melanholične. Gledajući ove crteže i slike, ne možemo se oteti utisku da Babović brine o ovim ženama, da je zaštitnički nastrojen prema njima. Ovog puta je Babović svoje motive obogatio bojom. Poželeo je da svoje dame oplemeni kolorom, da ih obuče, a da i dalje budu izložene našim rendgenskim pogledima i pretvori nas tako u voajere.//ek ŽELJKO ĐUROVIĆ – Više u EKO KUĆI No11
