CILE MARINKOVIĆ

U ekskluzivnom intervjuu za Magazin EKO KUĆA Cile nas isprepletenim putevima svog stvaralaštva vodi kroz burni i revolucionarni period šezdesetih godina, obeležen hipi pokretom i studentskim nemirima, pa sve do    današnjih dana. Govori nam o neprekinutoj liniji njegovog umetničkog izraza, o uticaju Pariza i Njujorka na njegovo stvaralaštvo i o svetskoj umetničkoj sceni uopšte, o životu između Beograda i Pariza, o porodici  koja ga bezuslovno podržava, o umetničkom putu svoje ćerke Danice. Prenosi i utiske o nedavno održanoj izložbi u holu Narodne skupštine i najavljuje veliku izložbu u Parizu krajem godine.

>> PRIPADNIK STE GENERACIJE I UČESNIK DOGAĐANJA BURNIH ŠEZDESETIH GODINA, HIPI REVOLUCIJE I VELIKIH STUDENTSKIH PROTESTA ŠIROM SVETA. TO JE BIO POSLEDNJI ISTORIJSKI PODUHVAT MLADE GENERACIJE I HUMANISTIČKE INTELIGENCIJE DA SE MIRNIM PUTEM OSTVARI CIVILIZACIJSKI PREOBRAŽAJ POSTOJEĆEG STANJA. BILO JE TO I VREME ZNAČAJNIH PROMENA U LIKOVNOJ I UMETNIČKOJ STVARNOSTI UOPŠTE. KAKO GLEDATE SA OVE ISTORIJSKE DISTANCE NA TAJ PERIOD I U KOJOJ MERI JE ON UTICAO NA VAS LIČNO I NA VAŠU UMETNIČKU ORIJENTACIJU?
Bio sam opčinjen Stonsima i Džegerom, kao i cela moja generacija. Omiljena pesma je bila ’Satisfaction’, jer dugo traje i ima refren koji se ponavlja. Te 1966. sam i upisao Likovnu akademiju. Na mojim slikama iz ranog perioda bukvalno se oseća ta energija roka. Nisam imao priliku da se sretnem sa Džegerom, ali sam se upoznao sa Ronijem Vudom. On je završio Kraljevsku likovnu akademiju u Londonu i ima fantastične slike. Počeo sam da gradim svoj brend još ne znajući da brendovi postoje i da se oni fabrikuju. Ja sam još  šezdesetih i sedamdesetih dobio to neko ubrzanje po medijima, pisali su o meni sve i svašta. Čeprkali su po mom životu. To je krenulo tako kao mala grudvica snega, i dobilo je takve razmere da je Cile prerastao u mit. Gradio sam svoj sopstveni imidž svojim postupcima, svojom umetnošću. Radio sam performanse, asemblaže, kolaže, objekte, modernu sliku, davao intervjue, izjave, pravio neke skandale u svoje vreme. Delovao sam i slikom i ličnošću. Jedno bez drugog ne postoji, to je bio jedan koncept pop arta koji je započeo Endi Vorhol.

>> REZIGNACIJA KAO PROIZVOD OVAKVOG ISHODA DOGAĐAJA PROIZVELA JE JEDINSTVEN FENOMEN GLUVARENJA, KOJI JE SIMBOLIČNO ODRAŽAVAO STANJE DUHA ANALOGNO NASTALOJ SITUACIJI, A KOJI PRATI GOTOVO SVE GENERACIJE MLADIH DO DANAS. NA TAKAV SLED DOGAĐANJA VI STE ODGOVORILI NOVIM UMETNIČKIM IZRAZOM I OPTIMIZMOM KOJI KAO DA JE TRASIRAO VAŠ UMETNIČKI PUT.
Pop-artu me je privukla neverovatna sloboda. Mogao si da kolažiraš peglu, i češalj, pepeljaru, konopac da ubaciš u asamblaž. Da koristiš lepkove, paste. Mnogo sam voleo da pravim asamblaže sa kutijicama, sa sprejevima, lepkovima. Nalazio sam ih na buvljaku, one male kutijice kao kućna apoteka, u koje ubacujem stare satove, tiplove, zanimljive ključeve ili male porcelanske lutke. Onda to lepim, kombinujem, pravim neko svoje delo.
U tom periodu su krenule i studentske demonstracije 1968. Sve je buktalo! Sedeli smo kao fakiri ispred fakulteta. Bio je vreo asfalt izmedju Vasine i Kolarčeve. Tada sam napravio nešto kao bilbord na platnu, na njemu sam naslikao petokraku kojoj sam isekao unutrašnjost i platno sam razapeo preko ulice. Tu amputiranu zvezdu su ubrzo sklonili. Sve vreme, istinski smo želeli da nešto promenimo. Kao slikarski hroničar beogradskih žurki i aktivni učesnik noćnog života, u svoj atelje sam pozivao poznate književnike, reditelje, glumce, rokere, starlete. Dobro sam poznavao i pripadao sam tom svetu luckaste i dezorijentisane mladosti. Družili smo se u atmosferi ispraznosti, dosade i gluvarenja na terasama  bistroa i kafea.

>> NEZAOBILAZAN MOMENAT U VAŠEM ŽIVOTU JE I VAŠA SPORTSKA KARIJERA, ZA KOJU MALO KO ZNA, A KOJA JE PREKINUTA TEŠKOM POVREDOM NOGE. BILI STE NADA SRPSKOG I JUGOSLOVENSKOG FUDBALA, GOLMAN OMLADINSKE SELEKCIJE OFK BEOGRAD. KAŽITE NAM NEŠTO O NAGLOM PREKIDU VAŠE SPORTSKE KARIJERE I O TOME KAKO JE TAJ PREKID NEPOSREDNO UTICAO NA POČETAK VAŠEG BAVLJENJA UMETNOŠĆU I SLIKARSTVOM?
Kao rođeni Beograđanin, stanovao sam na Severnom bulevaru, nedaleko od stadiona OFK. Bio sam veoma talentovan golman omladinske selekcije kluba. Ta strast prema fudbalu trajala je sve do nesreće. Dok sam sa drugovima igrao fudbal, na mene je naleteo probni vozač SUP-a. Zadobio sam mnoge povrede i prelome i završio sam u Ortopedskoj bolnici na Banjici. Boravak u bolnici i period rehabilitacije učvrstili su moj afinitet prema slikarstvu. Onako umotanom u gips, javila mi se želja za slikarstvom, mada sam i pre toga crtao i osvajao nagrade na školskim takmičenjima. U bolnici je nastao moj ciklus Slike iz Belih soba. Najzanimljiviji su bili moji prvi radovi koje sam naslikao po gipsu. Sećam se fantastičnog crteža glave jedne devojke koji sam napravio  dečjom pastom za zube. Bila je ukusa šumske jagode i roze boje. Ta nesreća je izmenila čitav moj zivot i slikarstvo je postalo moje trajno opredeljenje.

>> VAŠA UMETNIČKA IZRAŽAJNOST JOŠ IZ STUDENTSKIH DANA, KAO I KASNIJI MULTIMEDIJALNI PROJEKTI DOPRINELI SU DA GOTOVO PREKO NOĆI POSTANETE POZNATI. OVA ČINJENICA POTVRĐUJE PRAVILO DA ZAVRŠETAK STUDIJA NE OZNAČAVA TRENUTAK KADA SE POSTAJE SLIKAR. KAKVA SU VAŠA SEĆANJA NA VREME STUDIRANJA I PRVIH IZLOŽBI?
‘Halo, halo Cile’ ,napisala je u knjizi utisaka moja profesorka Cuca Sokić prilikom posete promociji moje druge monografije. Tek kada sam došao kod Cuce, dobio sam od nje ‘zeleno svetlo’ da slikam svoje slike. U to vreme je svaki profesor želeo da čitava klasa liči na njega. Ja sam se uvek suprotstavljao šablonima, profesorskim metodama, imao sam svoj bunt i trasirani put. A sada vidim i u biografijama mnogih velikana koji su ikone pop-arta – Vorhola, Rozenkrista, Veselmana, Džasper Džonsa, Poloka itd. da ih je nosio isti nerv. Nije bilo lako. Pojavio sam se u vremenu u kome su strogo vladali enformel, apstrakcija i poetska fantastika, vladalo je pravilo da se svaki detalj slike mora pažljivo islikati. U kontekstu takvog odnosa prema slici, moje su delovale grubo, bile su sirove, i odmah su me nazvali ‘rđavim slikarom’ a posle se upravo taj pravac pojavio kao vladajući i zapravo se utvrdilo da je rđavo slikarstvo dobra umetnost (‘bad art  is good art’). Moj čuveni nadimak Cile izronio je iz tradicionalnog međusobnog obraćanja na Akademiji. Postao je moje ime i deo naziva mojih slika. Bila su tu i ‘Tri Cileta na putu za Škofija Loku’, ‘Boni: Av, allooo, kojem Ciletu da se uputimo?’. Bio sam poznat po nazivima svojih slika u tonu beogradskog urbanog vokabulara u okviru nekog sopstvenog meta-jezika. Bio sam žestok slikar, žestok momak. Ustvari, ja sam i kao klinac uvek kidisao na jaku boju, na drastične direktne i vrišteće tonove, i onda sam bez ikakvog reda počeo da ih bacam na platno. One sada govore svoj jezik. Jednog jutra u Rovinju čuo sam Miću Popovića kako kaže da je dobio dve slike za Oktobarski salon i da su fantastične, a da je slikar nepoznat. Bile su to moje slike. Bio sam tada još student i tako sam još tada učestvovao na Oktobarskom salonu (1971) sa slikama ‘Brižit’ i ‘Prolaznice’.  Od tada kreće moja ubrzana izlagačka aktivnost u Beogradu, celoj Jugoslaviji, kao i van njenih granica.

>> VRLO RANO STE POČELI DA ŽIVITE ZA UMETNOST I OD UMETNOSTI. KAO AVANGARDNI UMETNIK, STVARALAC, UČESNIK I SVEDOK, BILI STE PROTAGONSTA GOTOVO SVIH AKTUELNIH SOCIJALNIH, UMETNIČKIH I KULTURNIH DOGAĐANJA NA PROSTORIMA BIVŠE JUGOSLAVIJE. ODMAH PO ZAVRŠETKU STUDIJA POSTALI STE ČLAN ULUS-A. KAKO TUMAČITE TADAŠNJI NAGLI USPEH?
Bio sam među prvima u staroj Jugoslaviji koji su radili modernu sliku inspirisanu pop artom i Endi Vorholom. Vodio sam zanimljiv i ekscentričan život vezan za pozorište, filmske festivale, balet. Stalno sam bio u žiži medija. Družio sam se sa glumcima, igrao u filmovima, od izložbi pravio performanse. Ni glumom u ‘Kosi’ nisam uspeo da šokiram konzervativnu javnost toliko koliko sam to učinio poziranjem, obučen samo u svoje slike, za Startovu duplericu.
Moja platna karakteristična su po snažnom, ekspresivnom nanosu boje, ali i uticaju koji je na mene imao pop-art.  Pop-art sam otkrio još u studentskim danima, ali je za mene presudan bio život u Njujorku i susret sa delima Endija Vorhola. I sve tako do 1983. godine, kada je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu priređena izložba ‘Umetnost osamdesetih’, na kojoj sam izlagao. Tada su moj rad okarakterisali kao preteču umetnosti osamdesetih, nove slike, pomerenu figuraciju, neoekspresionizam, art brut i ‘bad art’. Voleo sam poeziju, film, pozorište, igrao samog sebe u predstavi ‘Nesumnjivo lice’ sa Zoranom Radmilovićem u Ateljeu 212, igrao u Narodnom kod Arse Jovanovića.  Pisao sam hipi poeziju. Družili smo se na moru u Rovinju, koji je tada bio jugoslovenski Sen Trope. U Rovinju su tada bili Dragoš Kalajić, Olja Ivanjicki, Mića Popović, Danica Antić, Arsa Jovanović je ziveo tamo. To je vreme okupljanja na mojim krovnim žurkama. Bilo je mnogo različitih i zanimljivih osoba. Čak smo hteli da na krov dignemo neki stari tramvaj i u njemu napravimo hipi diskoteku. Okupljale su se tadašnje beogradske mačke, manekenke, Lolite koje su satima seckale peršun jer smo uvek nešto kuvali – puna kada dagnji, puževa, najrazličitijih riba. Jednom je pustolov i erotoman Željko Malnar kuvao i zbog boljeg ukusa (pre će biti izgleda) u hranu cedio hromoksid-zelenu boju. Sledeći dan sam proveo zivkajući ljude da proverim da li dišu. Dolazili su Kiš, Aca Popović sa čoporom, Džoni Štulić, grupa Film, Puriša Đorđević, Mandić, Karanovićka, sestre Miolić, Bajaga i mnogi drugi.

>> U JEDNOM OD VAŠIH PRVIH INTERVJUA POTPUNO STE JASNO I ISKRENO DEFINISALI SVOJ UMETNIČKI KREDO: NEOBIČNO SAM SREĆAN ŠTO LIKOVNI KRITIČARI DO DANA DANAŠNJEG NISU USPELI DA MOJE SLIKARSTVO KLASIFIKUJU NI U JEDNU ŠKOLU ILI PRAVAC SILNIH I BESMISLENIH ‘IZAMA’. MOJE SLIKARSTVO JE SLIKARSTVO ŽANR-SCENA: NEKI EFEMERNI PRIZOR SA ULICE, NEKA MLADA ŽENA U HIPI PANTALONAMA, NEKI PAR KOJI SE LJUBI, NEKA DEVOJKA NA TRAVNJAKU. U PROTEKLOM VREMENU NASTAVILO SE TO SVRSTAVANJE SLIKARSTVA U RAZNE ‘IZME’, ALI STE VI JEDNOSTAVNO BILI I OSTALI POZNATI KAO CILE.

Ustvari, ja mislim bojom. Ja kao da se rukovodim tim principom dok slikam. To belo platno uvek stavljam na pod velike terase na 8. spratu mog ateljea u Beogradu ili na 18. spratu u Parizu. Ceo Pariz je na dnu te slike. Neprestano gmižem po toj slici. Platno to sve podnosi. U drugoj fazi sliku podižem i ona se onda slika. Nekada danima, a nekada izleti u dahu – za pet, šest sati. Tako da je ta cela akcija  ustvari metafora mog rada, a na neki način i tema. Jer, ja kao da napadam to belo platno, a belina se sama po sebi brani. Slikar je uvek odan prometejskom grču traženja, uvek novog, u sve složenijim oblicima u kojima se materija posredstvom stvaralačke mašte javlja. To vam izgleda kao ulaz u pakao ili obećanu zemlju, taj trenutak kad slikar pokuša da se zarije u samu srž materije. Nikada nisam išao za stvaranjem manirizovanog izraza. Komponentu stila izrađujem prema temi, doživljaju ili ideji. Slikam tuđe živote, izglede, svetleće glave, zelene maske, iscerene Lolite, gvozdene žene u opuštenoj atmosferi žurki, apotekarku koja voli samoću, dugu na Loari, ćaskanje, gluvarenje, raspoloženje ispunjeno luckastom veselošću i blagom erotskom tenzijom. Sve je u pokretu, sve se budi.

>> MNOGOBROJNE IZLOŽBE I NAGRADE NA DOMAĆEM I INTERNACIONALNOM PLANU POTVRDILE SU DA VAŠA LIKOVNA MISAO POSEDUJE UNIVERZALNU DIMENZIJU I LAKO DOPIRE DO SVETSKIH AUTORITETA. TO VAM JE OMOGUĆILO DA KAO STIPENDISTA OTPUTUJETE U PARIZ, KOJI JE OD TADA, PORED BEOGRADA, VAŠA DRUGA STALNA ADRESA. SUSRET SA FRANCUSKOM KULTUROM I UMETNOŠĆU, KAO I PUTOVANJA PO CELOJ EVROPI, U ZNAČAJNOJ MERI SU UTICALI NA VAŠ SLIKARSKI IZRAZ.
Tačno je da sam početkom sedamdesetih godina kao nesvršeni student beogradske Likovne akademije i kao najmlađi učesnik izlagao na Oktobarskom salonu, što je tada bio presedan. Par godina kasnije dobio sam Zlatnu paletu na ULUS-ovoj prolećnoj izložbi, zatim sam 1976. učestvovao na Internacionalnom festivalu umetnosti u Cagnes-sur-Mer u Francuskoj, gde sam dobio prvu nagradu žirija. To su bili neki počeci u kojima sam paralelno bio aktivan na beogradskoj likovnoj sceni, imao sam značajan broj samostalnih izložbi, nakon čega sam po prvi put otišao u Pariz i tamo ostao kao stipendista Fonda Moše Pijade. To su bili počeci koji su me posebno istakli kao mladog slikara. Pariz je bio veliko otkriće, sve je vrvelo od ljudi, slušala se muzika, Džoni Holidej, Edi Mičel, Brel, Aznavur, Dalida, Klod Fransoa. Grad je odisao umetnošću. Moj prvi atelje bio je na Pigalu. Izlagao sam sa velikim uspehom. U Parizu sam upoznao mnoge slavne savremenike. Susret sa Dalijem, koji provlačim u nekim pričama, bio je veoma zanimljiv. Izlagao je svoju sliku u hotelu Moris, blizu trga Konkord. Ceo jedan sprat bio je ispunjen njegovom vojskom. Izlagao je samo jednu sliku za kolekcionare, bila je smeštena u nekoj kutiji – kabini. Bio je već u ozbiljnim godinama, zapamtio sam umbra pege na njegovim rukama. Dosao sam sa prijateljicom Violetom Stoberskom, vrsnim fotografom. Sa rediteljem Borovčikom, genijem seksualnosti, pravio je svoje omnibuse – ‘susrete tela’. Sa Palomom Pikaso upoznao sam se na Šanzelizeu, gde je imala studio. Posle dva meseca sam izlagao na grupnim izložbama sa Matom Šlocerom, sa Lindorfijem, sad su to velika imena. Prihvatili su me, dobio sam kritiku velikog Žana Lekura, sa naslovom ‘Cile u Parizu’. To su bili počeci moje internacionalne karijere.

>> SMATRAJU VAS PRETEČOM NOVOG EKSPRESIONIZMA, NOVE SLIKE ILI TRANS AVANGARDE, KOJIMA SE DEFINIŠU VAŠA KOLORISTIČKA EKSPLOZIJA I EKSPRESIONISTIČKA ŽESTINA. FIGURATIVNI MOTIVI IZ URBANOG ŽIVOTA SU STALNO PRISUTNI NA VAŠIM SLIKAMA. IZ NJIH IZRANJA GALERIJA LIKOVA KOJE KAO DA SMO NEGDE VEĆ VIDELI ILI POZNAVALI. KO SU TI HEROJI ULICE KOJE PREPOZNAJEMO NA VAŠIM PLATNIMA?
Svaki umetnik gradi svoj svet, a ti svetovi su različiti. Moji protagonisti su poput familije nekog putujućeg pozorišta. Ljudi sa margina, sa svojim životima, traumama, strahovima, radostima, sudbinama, žive svoje živote na mojim slikama, susreću se, razilaze, nestaju, pa se ponovo vraćaju sa nekom drugačijom ulogom, na nekoj drugačijoj slici.  Oni potiču iz asocijacija na različite gradove, želje, nadanja, snove. Ponekad sa njima na moja platna dolazi i nekakav predosećaj, trag onoga što će se tek dogoditi.  Međunarodna karijera me je odvela preko Atlantika  u Njujork. Na mene je uticala ta celokupna umetnička scena i noćni život Njujorka, koji su u to vreme bili pod značajnim uticajem filozofije umetnosti Endija Vorhola. Volim gradove, dinamične monstrume današnjeg vremena. Ceo Njujork devedesetih bio je je jedna velika galerija. U tom smislu to je bilo pravo vreme tog grada, sa mnogo džeza, bluza, dobrih izložbi i nezaboravnih druženja. Bilo je puno likova iz Beograda, ljudi moje generacije. Otvorio sam izložbu u Jugoslovenskom kulturnom centru i na tom otvaranju sam se osećao kao kod kuće. Cela Amerika ti stvara taj osećaj, što daje impuls stvaranja.

>> VAŠA DELA ISKAZUJU SLOBODU I HRABROST I DAJU VEDRINU OVOM PRILIČNO TUROBNOM SVETU. DA LI ONA UJEDNO ISKAZUJU VAŠ UKUPNI OPTIMISTIČKI STAV PREMA ŽIVOTU?
Vedrina na moja platna putuje iz samog mog bića. Ona dolazi iz doživljaja putovanja, različitih gradova, ljudi. Tu su prizori življenja u Americi, Londonu, Valensiji i posebno u Parizu. Ali ih ja ipak sagledavam sa dozom optimizma koji mi je svojstven, sa dozom radosti koja je u meni. Sećam se mladosti u Beogradu, američkog sna provociranog Džemsom Dinom, Merilin Monro, pop-artom.

>> IZRAZIT AUTORSKI PRISTUP I KONTINUITET VAŠEG STVARALAŠTVA KAO DA JE NA NAJBOLJI NAČIN ANTICIPIRAO LIKOVNI KRITIČAR JERKO DENEGRI, REKAVŠI: DANAS JE JASNO DA SREDIŠNJI TOKOVI ZAPRAVO I NE POSTOJE: POSTOJE, NAPROTIV, AUTENTIČNI I ZANIMLJIVI POJEDINCI, POSTOJE UMETNICI SA SVETOM SOPSTVENIH PREOKUPACIJA, A DA BI SE OPSTALO NA SCENI SAVREMENIH UMETNIČKIH ZBIVANJA IZNAD SVEGA JE VAŽNO MERILO INDIVIDUALNOSTI, DRUGIM REČIMA MERILO PO KOJEM SE PREPOZNAJE DA JE SVET JEDNOG UMETNIKA IZRAZITO NJEGOV I PO TOME ZNAČAJNO RAZLIČIT OD SVETOVA OSTALIH.
Uvek imam šta da kažem! I kada ne slikam, ja u glavi pravim neku pripremu, koja posle povuče neku seriju kolaža, crteža, slika, predloškica. Samo započinjanje slike ima svoj krvotok, vodi me neka linija, prelaženje u svesno pa u nesvesno. To se kod mene prelama. Slika se gradi kao kuća. Zida se u slojevima. Dolazi armatura, to je neki crtež, pa tek onda skele, stubići, crep. Sve dok ne dođe do završnice- krova. Kada bi moj profesor Momčilo Stefanović pričao o Đotovom slikarstvu, uvek bi tvrdio da su mu slike kao kuće bez krova. Rad, hrabrost i energija su me vodili na mom putu, napravio sam više od dve hiljade slika i crteža, izlagao sam po celoj Evropi, Americi, bivšoj Jugoslaviji. I dalje sam iskren i čuvam svoju stvaralačku energiju. Od studentskih dana do danas, izgradio sam likovni jezik koji sam kasnije razrađivao i kome sam dosledan do danas. Njega prepoznaju svi: istoričari umetnosti, kritičari, kolekcionari i oni kojima je to predmet interesovanja. Nikada nisam imao potrebe da se prilagođavam tuđim stilovima, jer sam imao svoj sopstveni.

>> UVRSTILI SU VAS 1986. GODINE U 40 NAJZNAČAJNIJIH AVANGARDNIH UMETNIKA SVETA. NA UMETNIČKOJ IZLOŽBI POD NAZIVOM 40 UMETNIKA, 40 ZEMALJA, 40-IH GODINA BILI STE JEDINI ZVANIČNI PREDSTAVNIK JUGOSLAVIJE. BILO JE TO ZNAČAJNO PRIZNANJE VAMA KAO UMETNIKU U USPONU. KOJE VAŠE DELO JE PRIVUKLO PAŽNJU MEĐUNARODNOG ŽIRIJA I KOJI JE JOŠ UMETNIK, PORED VAS, KASNIJE POSTIGAO VELIKI MEĐUNARODNI USPEH?
Kad sam 1986. dobio poziv da predstavljam Jugoslaviju na velikoj izlozbi UNESCO, nastali su veliki problemi. Postojao je republički ključ: prvo je trebalo da bude delegiranje, žiriranje, svaka republika ponaosob, pa svi zajedno. I tada meni jedan političar kaže: To je pristrasno, da ti odeš tamo – mi to ne možemo da potplatimo! Jedva nekako uspem da odem i moja slika dobije centralno mesto na izložbi. To je bilo značajno priznanje meni kao umetniku u usponu. Pored mene su na izložbi bili predstavljeni umetnici koji su kasnije postigli veliki nacionalni i međunarodni uspeh, kao sto su Sandro Chia (Italija), Gerard Garouste (Francuska), Koji Furudoi (Japan), Micha Laury (Izrael), Antoni Taule (Španija) i mnogi drugi. To su bili najveći umetnici u svojim zemljama u tom vremenu i kasnije su postali velika imena međunarodne umetničke likovne scene.

>> NAJZNAČAJNIJI MOMENTI U VAŠEM ŽIVOTU, POZNANSTVO I BRAK SA VAŠOM SUPRUGOM BEBOM I ROĐENJE ĆERKE DANICE, U OGROMNOJ SU MERI UTICALI NA VAŠE STVARALAŠTVO. KRAJEM OSAMDESETIH, PROVELI STE SVI ZAJEDNO JEDAN DEO ŽIVOTA U NJUJORKU.
Njen lik sam godinama tražio. Našao sam ga onog trenutka kada je došla na moju terasu. Beba ne može da se svrsta ni u jednu kategoriju, banalno bi bilo okarakterisati je kao Francuskinju ili Srpkinju. Ona je zaslužna za sve ove žene koje slikam trideset godina. A kad se rodila Danica, čim sam je video rekao sam ‘evo još jednog genija’. Dana je bela i plava, povukla je moj gen i znao sam da će biti talentovana za umetnost. Tri elementa moje inspiracije vezani su za moje slike i moj život – moja žena, moja ćerka i moj rad. Koncentrisani su u jednu putanju koja formira ceo ambijent oko mene. Moja supruga Beba je prihvatila mnoge moje obaveze koje su me odvraćale od stvaralaštva. Naša ćerka Danica unosi novu energiju u moj život, a postala je i ostala čest motiv na mojim slikama. Od njenog rođenja, deca su se pojavljivala na mojim platnima. Beba i Dana sa mnogo razumevanja i uvažavanja dele i slede moju stvaralačku sudbinu.

>> VAŠA KĆERKA DANICA JE TAKOĐE UMETNIK, POZNATA I IZUZETNO USPEŠNA DIZAJNERAKA I KOLAŽISTA. ZNANJE STEČENO U VISOKIM UMETNIČKIM ŠKOLAMA U PARIZU I LONDONU VEŠTO JE ISKORISTILA DA SE OTISNE PUTEM VLASTITE IZRAŽAJNOSTI. DA LI MISLITE DA JE UMETNICIMA DANAS TEŽE DA NAĐU SVOJ UMETNIČKI PUT NEGO U VREME KADA STE VI POČINJALI?
Danica je odrastala pored mojih intenzivnih ekspresionističkih slika i ima dobar uvid u lepotu i težinu tog posla. Sve što su meni nekada govorili, ja sam pokušao da prenesem Danici. Išla je na časove akta, mrtve prirode, portreta i ostalih tehnika, a kada bi otišla da spava, umeo sam da se prikradem i pregledam šta je uradila. Danas zajedno radimo u ateljeu koji je dovoljno prostran da se naše energije ne sudaraju. One se prepliću zato što su naši karakteri komplementarni. Danica radi kolaž, ja slikam.
Danicu smo vaspitavali da bude samostalna, odgovorna, odlučna i hrabra. Sve ostalo spoznala je kroz naš dinamičan i sasvim atipičan život, i vrlo je ozbiljno shvatala naš posao od malena. Mnogo smo uložili u njeno obrazovanje. Ona je išla u francuske škole, opredelila se za Akademiju primenjenih umetnosti, a pohađala ju je paralelno sa studijama Slavistike i komparativne književnosti na Sorboni. Postdiplomske studije završila je na Čelzi koledžu za umetnost i dizajn Univerziteta umetnosti u Londonu. Svuda je išla sa nama, na sve moje izložbe. Mnogo vremena provodila je sa mnom u ateljeu i uopšte nije čudo sto se opredelila za umetnost. Danas je i sama kolažista i uspešno gradi svoju umetničku karijeru u Beogradu i Parizu. Izlaže po svetu pod umetničkim pseudonimom Dana MAAR i pred njom je velika budućnost.

>> POSLE PERIODA ŽIVOTA U AMERICI, VRATILI STE SE U PARIZ, GDE I DANAS STVARATE I IZLAŽETE. PARIZ KAO SVETSKU PRESTONICU NOĆNOG ŽIVOTA OSLIKALI STE I OVEKOVEČILI KROZ LIKOVE KRALJICA NOĆNOG ŽIVOTA, ŽIGOLA, MAKROA I NJIHOVIH KLIJENATA IZ SVIH DRUŠTVENIH SLOJEVA, I PRIKAZALI STE IH KROZ SVOJEVRSNI KALEIDOSKOP BOJA KOJE OCRTAVAJU GLAMUR NOĆNOG ŽIVOTA. FIGURE, LICA I NJIHOV KARAKTER GLEDAMO KROZ FANTASTIČNU IGRU PALETE BOJA I SVOJEVRSTAN KOLORISTIČKI PRISTUP KOJI POTCRTAVA VAŠ UMETNIČKI IZRAZ. DA LI JE ULICA MESTO DEŠAVANJA U ČIJEM UZBUDLJIVOM KARAKTERU I EKSPRESIVNOSTI NALAZITE INSPIRACIJU ZA DEFINISANJE STVARNOSTI KOJA NAS OKRUŽUJE?
Pariz je za mene jedna velika promena, ovde sam uvek kao da sam opet na startu, imam neko ubrzanje, neki naboj. On mi je mnogo pomogao. U njemu sam upoznao čitavu gomilu sveta, tu sam kroz muzeje i neka putovanja do Londona i Amsterdama  razmišljao o sebi kao slikaru i o drugima oko sebe, i u svemu tome sam svoje mesto našao. Danas me uzbuđuje džinovska količina pariskog neba koje ima neverovatno okeansko prostranstvo i menja svoju svetlost sa vremenskim nepogodama, pa me stalno podseća na ono vreme impresionista i traganje za ultramarinom. Tu je i Sena, koja kroz svoje korito nosi tok života. To treperenje reke koju posmatram na dohvat ruke, uliva mi novu snagu. Vrhunac stila je način življenja. Prepoznajem to u lavirintu pariskih ulica. Kada osoba koja nosi tu harizmu prođe pored vas, trgnete se. To je neki mobilni svet neobeležen godinama i statusom, svet koji poštuje tradiciju i unosi novine. U Parizu imam  osećaj da je to grad koji je kao sazdan za mene. Moje vizije izvlače moju lucidnost, duhovitost, i čini se da ljudi to prepoznaju.

>> U PARIZU I BEOGRADU DRUŽILI STE SE SA MNOGIM ZNANIM I NEZNANIM LJUDIMA, BOEMIMA I POZNATIM SVETSKIM I FRANCUSKIM GLUMCIMA I UMETNICIMA.
Tokom mog zivota u Parizu  imao sam priliku da upoznajem istaknute ličnosti iz sveta umetnosti: slikare, vajare, pisce, glumce, reditelje  kao što su Salvador Dali, Arman, Cesar, Mišel Pikoli, Sofi Marso, Žan Mark Bar, Andrej Zulavski, Valerian Borovčik, i mnogi, mnogi drugi.

>> IMAO SAM ZADOVOLJSTVO DA U SVOJSTVU AUTORA UČESTVUJEM U KREIRANJU VAŠEG BEOGRADSKOG ATELJEA I PROSTORA U KOME BORAVITE I STVARATE, KOJI JE OTVOREN NA SVE ČETIRI STRANE SVETA. DA LI TAKVA VRSTA KOMFORA PREDSTAVLJA I PRIVILEGIJU ZA JEDNOG UMETNIKA?
Moj renovirani atelje, u  čijem ste kreiranju i vi kao autor učestvovali, uneo je novu energiju. Taj moderni i otvoreni prostor je u interakciji sa mojim slikarstvom i daje mi inspiraciju da pravim nove, veće, otvorene i modernije slike nalik samom prostoru. Prostor se nalazi na poslednjem spratu jedne višespratnice u centru Beograda, odakle se otvaraju  vizure na izuzetne panorame naše prestonice.

>> NEDAVNO STE SRPSKOJ JAVNOSTI PREDSTAVILI MONUMENTALNA PLATNA NAJNOVIJEG DATUMA U HOLU NARODNE SKUPŠTINE SRBIJE. TO JE PRVI PUT DA JEDAN SLIKAR NAPRAVI IZLOŽBU U HRAMU POLITIKE. POSETIOCI SU IMALI VELIKO ZADOVOLJSTVO DA VIDE POSTAVKU SAVREMENOG SLIKARSTVA U MONUMENTALNOM PROSTORU ČIJA JE IZGRADNJA PREMA PROJEKTU RUSKOG ARHITEKTE NIKOLAJA KRASNOVA ZAPOČETA JOŠ DAVNE 1907. GODINE.
Nekada sam u svojim dnevnicima zapisao da jednom konačno treba da se predstavim svom gradu u onolikoj meri u kojoj to i treba da bude, i to je sada taj trenutak. S obzirom da sam u Beogradu rođen nedaleko, dve tramvajske stanice odavde, i živeo sam u ovom delu grada, tu se nalazio jedan od prvih mojih ateljea, prolazio sam pored ove velelepne zgrade i nastavljao prema centru grada, jer to su bile te filmične ulice sve do Kalemegdana. I eto, usledila je ova moja velika izložba ‘Prolaznici – Cile Beogradu’ u Domu Narodne skupštine, gde sam izložio najnovije slike. Na novim prizorima iz rodnog grada beležim naslove ‘Ogledalo jedne Ivon’, ‘Moderna Brižit’, ‘Žena i pas’, ‘Nedelja u Beogradu’, ‘Presuda’, ‘Dijalog’, a tu je i platno koje nosi naziv kao i sama izložba – ‘Prolaznici’. Tu su i moje velike glave koje liče na one prizore sa video-bima. Među njima je i jedna ‘Čudesna Lilit’, moja riđokosa osvajačica, sva u ekspresiji, sa kosom koja gori.

>> KRAJEM GODINE ZAVRŠIĆETE OVOGODIŠNJU IZLOŽBENU SEZONU VELIKOM IZLOŽBOM U PARIZU U ORANGERIE DE CACHAN, VRTU KOJI JE PRIPADAO DVORCU IZ 19.VEKA, A DANAS JE ADAPTIRAN U VELIKI IZLOŽBENI PROSTOR PREPUN SVETLOSTI.
Postoji sve češća tendencija u savremenoj umetnosti da se državne insitutcije i objekti od kulturnog značaja pretvaraju u umetničke i izložbene paviljone. Tako će i moja izložba biti održana u paviljonu Orangerie de Cachan. Danas je to velika i značajna galerija posvećena velikim umetničkim projektima, kakav  će biti i moja izložba ‘Prolaznici’, koja će se održati od 12. decembra 2016. do 27. januara 2017. godine.

>> UOBIČAJENO PITANJE ZA KRAJ: KOJA JE VAŠA PORUKA MLADIM GENERACIJAMA SLIKARA I UMETNIKA?
Mladi treba da uspostave svoj cilj i da temeljno teže ka tom cilju, jer oni su brzi, smeli, hrabri i nisu skloni kompromisima. Treba biti autor i stvarati, bez obzira na materijalne uslove i prodaju slika. Kontinuitet autorske  ličnosti je jedini put ka uspehu.