Biljana Cincarević – akademska slikarka, multimedijalna umetnica, društvena aktivistkinja i zaštitnica životne sredine.Širokim dijapazonom delovanja, izložbama, performansima i javnim nastupima, nesmanjenim intezitetom zaokuplja pažnju javnosti. Svojim globtroterskim i duhovnim putovanjima otvara nove puteve kompleksne umetničke i duhovne izražajnosti.
U ekskluzivnom intervjuu za Magazin EKO KUĆA, Biljana Cincarević, poznata slikarka i konceptualna umetnica, vodi nas kroz svet svojih kosmogonijskih i duhovnih putovanja i hodočašća na ishodišna mesta različitih civilizacija. Govori nam o svom odnosu prema tradiciji, nasleđu, ritualima, običajima, verovanju i mitovima, jeziku simbola i značaju transcendentalnog i spiritualnog u svom radu, ali i o religiji, feminizmu i putu žene kroz istoriju. Otkriva nam tajnu o svom najnovijem projektu i upućuje poruku dolazećim generacijama umetnika i stvaralaca.
1.Trenutak u kome živimo potencirao je značajno pitanje razumevanja prirode i našeg mesta u njoj. Da li se u pokušajima da joj se približimo i razumemo suštinske procese koji se odigravaju u prirodi, na neki način vraćamo ishodišnom metafizičkom pogledu na svet, postavci da priroda traži božansko, a ne ljudsko poznavanje?
Razumevanje prirode je pre svega naš sluh i svesnost da priroda nestaje. Alarm se upalio odavno. Jasno je da je lagano trujemo ubijamo, isisavamo, cedimo, mučimo bez pardona, bez samilosti i osećaja. Odumiranje korala, mnogih životinjskih vrsta, nestajanje amazonske šume, presušivanje izvora i reka stižu nam kao kazna. Velike korporacije i male kompanije kopaju i besomučno uzimaju naftu i razne druge rude i metale, ostavljajući pustoš iza sebe. U isto vreme zagađuju, truju i ubijaju sav živi svet koji se tu zadesio. Srećom, otkrili smo i kako možemo da živimo efikasnije a da joj ne naudimo. Mnoga otkrića i mnogi divni svesni ljudi uložili su napor i ugradili ljubav u svoje projekte za razvoj obnovljivih i ekoloških izvora energije, održive eko gradnje, pošumljavanja, odgovorne i efikasne poljoprivrede itd. Ja prirodu vidim kao živo biće, kao Majku Zemlju. Ja osećam sva ta mitska bića koja i dalje žive u šumama, planinama, pored reka i na livadama. Naši preci su u prošlosti imali savezništvo sa prirodom. To savezništvo su sklapali sa svetim biljkama koje su ih lečile, sa svetim Hrastom koji im je bio svedok i mudrac, kod koga su odlazili po isceljenje i savet, sa planinom koja im je davala snagu i uputstva za život. Interesovanja i inspiracija za moj rad su tesno povezani sa takvim odnosom prema prirodi. Istražujući to područje, saznala sam i osvestila mnoge istine i tajne koje sam potom utkala u moj konceptualni rad. Moj umetnički opus je istovremeno i aktivizam.
2. Da li prema tome možemo da kažemo da se suštinska pitanja i odgovori o prirodi mogu naći i razumeti na osnovu kosmičke analogije, koja je po svojoj srazmeri očaravajuća, a po svojoj dubini neizmerna?
Kosmičku analogiju moramo upoznati, baviti se njome i istraživati je. To je područje gde čovek doživljava rast, razvija svoj duh. Jer sama Kosmogonija upravo to čini. Upoznavanje te kosmogonije vas širi u svim pravcima. Drevne tajne koje su od postanka ljudske civilizacije delili svi drevni narodi na svim kontinentima, danas za nas ima efekat razvoja ljudske svesti. Pre svega, to je osećanje strahopoštovanja prema misteriji postojanja. Ona miri svest sa preduslovima njene sopstvene egzistencije, sa spoznajom da se iza pojavnog sveta skriva izvorište transcendentalne tajne. Zahvaljujući ovoj mističnoj funkciji, univerzum postaje sveta slika. To je mapa kosmičkog poretka i izražava naš odnos prema njoj.
Sve moje spoznaje i iskustva, naročito ona transcendentalna i duhovna, otvorila su mi , magična vrata i sklonila zavesu, da bih mogla svesnijim očima da nazrem arhihekturu te Kosmogonije, koju obrađujem u svom umetničkom opusu.
3. Hoćete li nam pojasniti građu te Kosmogonije?
Postoji univerzalna civilizacijska Kosmogonija koju su poznavale i u njoj obitavale sve drevne civilizacije i narodi. Danas je ona živa samo kod urođeničkih naroda koji su i sami na izdisaju postojanja. U pojednostavljenom opisu, ona govori o građi našeg pojavnog vidljivog, a naročito onog oku nevidljivog sveta. Ta Kosmogonija se sastoji iz tri sveta – Donjeg, Srednjeg i Gornjeg. U našoj staroj slovenskoj tradiciji ta tri sveta se zovu Nav, Jav i Prav. Donji svet Nav je svet predaka, istorije, iskustva, veština, sveukupnog znanja koje su svi naši preci živeli, ali i svih stvari koje su živeli kroz istoriju, dobrih i loših. Tu ima i zla i dobra, i mraka i svetla, i ljubavi i mržnje. U tom Donjem svetu su naši koreni, naše seme. Zato naša snaga i identitet dolaze iz našeg porekla, prošlosti i našeg DNK, sa svim podacima koji su zapisani u našem kodu. U svim kulturama sveta postojao je kult poštovanja predaka u raznim oblicima. I to je segment u mom konceptualnom radu koji istražujem i predstavljam.
Srednji svet, Jav, svet je u kome živimo mi, sva priroda – biljke i životinje, planine i okeani, reke, ali i sva ona bića koja su nekada komunicirala sa precima, a koja danas postoje samo u mitovima i legendama. U mom delu ’Savez’ obrađujem to područje.
Gornji svet, Prav, svet je Božanskog, prosvetljenih ljudi i bića, svetaca, gurua i učitelja, anđela, božanstava. On seže do neslućenih visina svetlosti i ljubavi. Taj svet prizivam u svom konceptualnom radu ’Ustanak’ gde se penjem na vrhove svetih planina na kojma su nekada bili oltari tih božanstava. Ostavljam darove kroz drevne običaje, upućujem molitve da pomognu posrnulom ljudskom rodu.
4. Da li je savremeni čovek uprkos naučnim i tehnološkim dostignućima i razvoju zapravo ugrozio svoj boravak na našoj zajedničkoj predivnoj planeti i umesto putem razvoja krenuo u put narušavanja ekološke ravnoteže, približavajući se sve više apokalipsi?
Savremeni čovek se nekako odvojio od svoje plemenitosti, ljudskosti i prirode. Velika većina jeste, a tu su prvenstveno oni koji su napravili sistem i program u kome živimo. Potrebno je zato da se setimo moralnog kapitala koji su nam naši zdravi, čestiti i plemeniti kolektivni preci ostavili. Problem leži u tome što je savremeni čovek isekao svoje zdrave korene, tradiciju i etiku, zaljubio se u materijalizam, u racionalno, i udaljio se od osnovnih moralnih načela. Ima hiljadu objašnjena zašto je to tako. Mislim da nemamo pravo da samo kritički konstatujemo ovo stanje. Moramo se aktivirati i biti konstruktivni, videti šta možemo kao pojedinci da učinimo kako bismo dali svoj doprinos očuvanju ljudskosti, prirode, humanosti i našeg duha. Moje biće je pošlo u duhovno područje sa ciljem da kroz umetničko stvaranje donese neki nagovešataj ili lek za palog čoveka i našu zajednicu.
5. Vaše umetničko delovanje u kontinuitetu karakteriše i konceptualni pristup. Ako Vaš umetnički rad sagledavamo u kontekstu širokog raspona interesovanja od arhetipskog do univerzalnog, da li je to linija kojom iscrtavate osobno viđenje slike univerzuma?
Da, nakon završenih studija umetnosti ja sam u početku stvarala slikarska dela. Vremenom i kroz moje sazrevanje, iskustvo i neprestano istraživanje dubljeg smisla, izašla sam iz okvira dvodimenzionalne slike. Bili su mi potrebni zvuk, pokret, mirisi, momenat, lokacija, energija i drugi činioci koji bi opisali moj rad. Tako sam iskoračila u performans, instalaciju, fotografiju i video, da bih sada sve te elemente koristila i dodala energiju i vibraciju u svoj sveobuhvatan konceptualni rad koji traje već duže od 6-7 godina. I ko zna koliko će mi još trebati da tog giganta predstavim u nekom od naših muzeja.
Arhetipove i Monomitove, koji su naše civilizacijsko nasleđe ali i ključevi za razumevanje našeg sveta i života, ljudi su danas racionalizovali i spakovali u foldere istorije umetnosti i ne uvažavaju ih ni duhom ni intuicijom. Ja u svom radu želim da istražim šta iz današnje perspektive savremenom čoveku znači ‘sakralno’. Šta nam danas znači i kako na nas utiče duhovno i transcendentalno? Kako razumemo i osećamo mitove i arhetipove? Ja sam svoje telo i duh podvrgavala različitim iskustvima da bih otvorila taj kanal, da bih mogla da stvaram dela koja dolaze iz tog transcendentalnog, duhovnog, drevnog područja.
6. Čuvanje tradicije, nasleđa, rituali, običaji, verovanje, dužnost, kao da su izvori kojima se stalno vraćate. Da li su oni Vaše uporište ili vodiči upravo prema onom putu kojim se ređe ide i koji je za savremenog čoveka postao gotovo nevidljiv?
Čuvanje i praktikovanje tradicije kroz rituale i nasleđe predstavlja naše duboko i jako korenje preko koga crpimo životne sokove. Onaj ko zaboravi svoje nasleđe i tradiciju, presekao je tok životnih sokova i postaje lak plen svakakvim novotarijama, a naročito korporativnim predatorima, čije korenje predstavlja ‘ljubav prema srebroljublju’ što je ‘koren sviju zala’ kako je rekao Hrist u Jevanđeljima. Mi imamo hrišćansku tradiciju, ali i pre nje je postojala nekakva tradicija kojoj se isto tako moramo pokloniti i prigrliti je. Svako od nas ima mešavinu tradicija u svom porodičnom poreklu i DNK, što nam govori da se svakoj plemenitoj tradiciji treba pokloniti.
Zapostavljati ljudski duh znači nanositi dalekosežnu štetu čovečanstvu. Kako možemo tako polovični razumevati umetnost? Umetnost ne zahteva naše racionalno tumačenje. Umetnost treba da govori duhu, da neguje ljudski duh. Da li je današnja umetnost takva?
Zato sam posegla za onim što su nam naši plemeniti i čestiti kolektivni preci ostavili u amanet kao tajno oružje, da bismo sačuvali svoju ljudskost. To su rituali, ceremonije, verovanja, legende i mitovi. Mitologija predstavlja mapu našeg unutrašnjeg sveta, a iscrtali su je ljudi koji su prošli tim putem.
7. Iz Vaših slika često iščitavamo Vaše simbole sa jedne strane, a sa druge strane nas uvodite u univerzalni sistem simbola. Da li možete da nam protumačite taj jezik simbola i njihove poruke?
Jezik simbola nosi ogromnu moć, ali taj jezik simbola naš racionalni um ne može da shvati svojim intelektom. Simboli su jezik duše. Mi sanjamo u simbolima. Na psihoterapijama analiziramo snove jer tražimo odgovore i uputstva. Ako jezik simbola, mitologije i transcendentnog isključimo iz akademskog, iz umetnosti i nauke, onda kao rezultat vidimo razaranje prirode i degradaciju ljudskog roda. Kako se razume jezik simbola? Morate da racionalno stavite u stranu i da uključite duboke osećaje koje imate u stomaku, vašu intuiciju. Da bi intuicija bila izoštrena, ona se mora trenirati. Isto kao i kod snova. Dobri sanjači mogu jasno znati šta predstavlja san koji su imali prethodne noći. Simbole osećam svojim intuitivnim telom i tako ih tumačim. Tako ih i kanališem i projektujem na svoje platna i druga dela. To nema nikakve veze sa racionalnim. Simboli su mistični jer nisu jasni ljudskom racionalnom umu. Oni vas prosto nagone da se utišate, da zaustavite misli i da počnete da osećate. Naši stari su mogli da protumače zvuke vetra i glasove iz prirode, jer su živeli u skladu sa prirodom. Danas u velikim gradovima mi ne čujemo te impulse. Ne znamo predanja koja su se iz prošlosti prenosila sa kolena na koleno. I kuda smo se uputili takvi? Kakvu će budućnost imati naši potomci?
8. Da li nas kroz jezik simbola uvodite i u transcendentalno i spiritualno?
Da li tom, uslovno rečeno horizontalnom putu simbola, suprotstavljate vertikalu transcendentalnog i spiritualnog, za koje mi se čini da su okosnica Vašeg traganja i nalaženja kompleksnih odgovora ne samo u umetnosti nego i životu?
Da, moj rad ‘Ustanak’ je upravo to. Kao i ‘Savez’. Moj rad u Muzeju Macura ‘Ostavila sam sve svoje tuge i blokade Dunavu’ je rad koji koristi te drevne simbole kroz ritual i pripada spiritualnom. Reka je saveznik. Sa rekom se komunicira. Voda te reke te održava u životu. Ona te čisti. ‘Voda će odneti sve’ je stara izreka. Radeći taj drevni ritual kada se povezujete sa spiritom reke i odnosite joj darove, a za uzvrat tražite da vam pomogne i odnese nešto iz vašeg života što ne možete više podneti, ja sam oživela drevno i simbolično. Istovremeno sam radila na sopstvenom rasterećenju. Zaboravljeno savezništvo, zaboravljeni jezik kojim komunicirate sa prirodom. Ustvari, celokupan moj konceptualni rad kroz simbole komunicira na taj transcendentalni način. Simboli su nastali u dalekoj prošlosti. Njih su kreirali veliki magovi, ljudi mnogih talenata, mudrosti i veština uz pomoć Duha sveta i bića iz drugih realnosti. Simboli nose ogromnu moć. Naučiti čitanje simbola nije otvoreno za sve. Uvek su postojali tumači simbola i govora duha. Transcendentno i spiritualno uvek prati jezik simbola. To nije nešto što možete naučiti iz knjiga.
9. U Vašim performansima i radionicama uvodite učesnike u svet ritualnog. Da li kroz virtuelni pristup zapravo povlačite dijagonalu koja povezuje jezik simbola sa transcendentalnom i spirutalnom stvaralačkom aktivnosti i koja otvara puteve ka kreativnom i inspirativnom?
Na moje pitanje da li mrtvi zaista jedu hranu koju im ostavljamo na groblju, jedan afrički starešina i šaman je ovako odgovorio: ‘To je samo obična smešna tehnologija! Ali ta tehnologija nam omogućava da budemo u kontaktu sa nekim ko više nije među nama, već negde u nekoj drugoj realnosti. Uostalom, to je slična tehnologija kao i ovi naši mobilni telefoni. Izgledaju smešno kao igračka, ali ta igračka nam omogućava da budemo u kontaktu sa nekim ko je čak na drugom kontinentu. Tako su smešni i svi ovi naši rituali, ali mi preko njih ipak komuniciramo sa spiritualnim svetom’.
Kroz svoje ritualne tehnologije tj. performase, ja komuniciram sa tim duhovnim svetom. Na opšte dobro. Komunikacija je u vidu molitve da nam pomognu da očistimo svoja srca i svoju svest. Da pustimo ljubav i svetlo da zavladaju. To je intencija celokupnog mog konceptualnog rada. Najviši cilj traganja za čoveka ne sme biti izbavljenje od ovozemaljske patnje, niti mistični zanos. To mora biti sticanje mudrosti i moći da se služi drugima.
10. Religija je jedna od bitnih univerzalnih tema koja Vas zaokuplja, između ostalog i kroz aspekt njenog individualnog subjekta – žene. Bavite se istraživanjem položaja žene u istorijskom kontekstu, a posebno u savremenom trenutku, koga sve više definiše razvoj feminizma. Da li možete da pokušate da date odgovor na pitanje na koje ni savremena psihologija ni antropologija nisu dale odgovor: ‘Šta žene žele?’
Arhetipski gledano, žene su ciklične, a muškarci su linearni i erektivni. Žene nemaju krajnji cilj. Žene imaju faze i promene, i sve to kroz cikluse. Muškarci imaju linearne ciljeve. Može se reći da je muškarac racio, a žena je emocija. Kroz epohe se smenjivao matrijahat i patrijahat, i ko zna koliko puta tako kroz eone. Matrijahat je stvarao i slavio život i rađanje. Patrijahat je uveo ratove i praksu poseda i posedovanja. Matrijahat je, zbog svojih slabosti i neravnoteže, sam sebe urušio. Isto tako je i patrijahat, dokazano pred našim očima, a i kroz istoriju pokazao šta se desi kada se žena obespravi, ponizi i muči. Vidimo šta su ratovi i materijalizam učinili ovom svetu. Patrijahat je stvorio monoteističku religiju i strašnog osvetoljubivog Boga koji kažnjava grešnike. Matrijahat je slavio Veliku Boginju Majku Zemlju i sve što dolazi od nje, svu prirodu koja obilato rađa. Prvo su postojale sveštenice Velike Majke, pa su zatim u patrijahatu iste te haljine obukli muškarci ne bi li oni preuzeli svešteničku ulogu. Duhovnost je eterična i transcendentna. Ali kada duhovnost i duh ne iskazujete praksom i iskusvenim čulima, već raciom, i kada duh objašnjavate rečima, onda stvarate dogmu. Dogma stvara zakone i tako nastaje religija. Ovo je jedna duboka i široka tema koja je takođe utkana u moj rad. Ta konekcija između žene i religije je u mom radu vrlo značajno naglašena. Ovo je bila tema mojih govora na univerzitetu Masačusets u Bostonu, kao i na Sabanči Univerzitetu u Istambulu, koje sam održala povodom mojih izložbi, naravno.
11. Da li su to sve razlozi zbog kojih svoje radionice organizujete pre svega za žene?
Radionice ili ‘retreat’ za žene baziraju se na osnaživanju i isceljivanju žena. Kroz različite pristupe i prakse, od predavanja, dakle usmenog, do praktičnog dela, ja sa ženama delim znanje i veštine koje sam godinama sakupljala i koje doprinose tom osnaživanju. Žena je matica, ona je centrifugalna sila koja rađa sve. Ako smo vekovima i kroz svoje predačko stablo nasledile traume, onda moramo prvo isceliti sebe od tih transgeneracijskih i kolektivnih trauma, strahova i boli, kako bi tako isceljene mogle kreirati zdravo i snažno društvo. Jer žene su stubovi društva. Ako mi nosimo nezadovoljstva, traume i strahove, mi ih automatski prenosimo na decu i na okolinu. Kada je žena isceljena i zdrava, onda ona iz svoje materice i iz svog bića može da rađa i širi blagoslove oko sebe. Žene vole radionice u kojima ja predajem o Kultu predaka, o ritualima i Savezu sa Prirodom. Na kraju tih radionica budu stvarno osnažene i produbljene svesnosti. To radim iz ljubavi i altruizma.
12. Poznato je da koristite različite meditativne, spoznajne i relaksacione tehnike i da ih kroz javne nastupe i radionice afirmišete. Da li je to način da se ukaže da život čoveka nije sam sebi svrha i da je kroz umetnost življenja moguće pokrenuti mnoge potencijale unutar njegovog bića, uključujući i podizanje svesti o značaju poboljšavanja odnosa prema drugima, pa i prema životnoj sredini uopšte?
Da, upravo tako. Čovek je biće koje mora da radi na sebi da bi otvorilo sav svoj potencijal. Greh nemara, neprobuđenosti i neosvešćenosti je neoprostiv! Postoje razne tehnike i prakse za postizanje ravnoteže. Kada smo u balasu i harmoniji sa sobom, onda smo u harmoniji i balansu sa svima oko sebe i sa celom prirodom. Do toga nije lako doći ako vam roditelji, dede i babe i mnogi preci nisu bili u harmoniji i balansu. Znači, prvo moramo da se rasteretimo predačkih tereta i grehova, pa da ojačamo i iscelimo svoje biće, i da mu tek onda pružimo šansu za rast i napredak. Taj napredak se automatski reflektuje i na naš odnos prema prirodi, koju počnemo da poštujemo i čuvamo, osećamo i vidimo da je živa. Reflektuje se i na našu porodicu i bližnje, a potom i na celo društvo. To je taj efekat leptira. Probuđen, human, isceljen i visoko svestan čovek svojom svesnošću daje doprinos celom svetu.
13. Vaša kosmogonijska i duhovna putovanja i hodočašća su Vas vodila u različite delove sveta i na ishodišna mesta različitih civilizacija. Da li nam možete otkriti koje je to duhovno mesto, ishodište civilizacije ili prirodni fenomen i lepota ostavio na Vas najsnažniji utisak i zbog čega?
Moja želja da dokučim ono što sam osećala kao veliku tajnu i dubinu vezano za prirodu, da je odgonetnem, spoznam, da komuniciram sa njom, da joj prižim ruke i da se zagrlimo, vodila me je na razne kontinente i u razne tradicije i kulture sveta.
Učila sam od severnoameričkih Indijanaca, amazonskih urođeničkih plemena, afričkog plemena Masai, mongolskih nomadskih plemena, starica u zabitima Balkana. Sva ta iskustva podsetila su me na ono što sam kao mala upijala od svog dede Tome, koji je živeo u jednom podkopaoničkom selu. U potrazi za isceljenjem sopstvene duše, tražila sam lek na mnogim krajevima planete. Kada sam iscelila svoju dušu, počela sam da učim. Učila sam iz duhovnog nasleđa tih tradicija. To nisu bile ljudske reči, već govor duhova njihovih predaka i svetih biljaka i bića iz njihove prirode. Ta transcendentalna i mistična iskustva nisu ni malo naivna, čak mogu biti i opasna, jer sam iskusila na svojoj koži neke od opasnosti. Zato sam probudila ratnicu koja je naučila da se u tom duhovnom prostoru izbori za svoje svetlo. Mogla bih vam pričati satima o tim duhovnim iskustvima, ne znam koje bih pre izdvojila. Najlepša su mi ona iskustva kada su mi se obratili duhovi planina i prirode. Desilo se to u svetilištu Maču Pikču, na Araratu, na planini Krvavec u Sloveniji, na Olimpu, kraj jedne svete reke u Mongoliji.
14. Da li Vašim novim projektom, izgradnjom CINCART grada na vrhovima Kopaonika, ostvarujete svoj veliki san da posedujete vlastiti nebeski grad koji će biti građen poput drevnih gradova, na osnovu duhovnih zakona i umetničkih vizija i principa građenja u harmoniji sa prirodom?
Da, to je moj san još od ranog detinjstva. Imam taj blagoslov da sam od svog oca i od dede Milovida nasledila imanje u selu Žarevo na obroncima Kopaonika. Uz blagoslov mojih predaka, tamo gradim svoj san. Kaže se da ništa nije ostvareno ako prethodno nije odsanjano. Ja sam oduvek maštala i sanjala. I moja mašta i snovi su se ostvarili. Ja i dalje maštam i sanjam. Moja zamisao je da se iz grada povučem u planinu, u šumu, da sagradim lep, udoban i velik posed sa svojim ateljeom i bibliotekom, gde ću na miru moći da čitam i istražujem sve ono za šta u gradu nemam vremena. Želim da taj posed uvek može da pruži udoban smeštaj za 15 do 20 ljudi. Tu ću s vremena na vreme držati radionice i predavanja, a takođe i slavlja i zabave. Gajiću svoju hranu. Markiraću bezbroj staza koje će iz dolina voditi do vrhova Kopaonika, kako bi moji prijatelji i oni koji dolaze na radionice, imali aktivan ‘retreat’ i odmor. Neću se zadržati samo na tome. Razrađujem projekat o obnovi stare seoske škole, kojom će započeti osnivanje Centra Dobro Žarevo. Uz veliku podršku opštine Brus, napravićemo nešto što će doneti benefite ne samo lokalnom stanovništvu i opštini, već i širem regionu i svetu. CINCART GRAD je moj životni projekat. Pored moje ćerke i moje umetnosti, i ovaj projekat ostavljam budućim pokoljenjima.
15. Na kraju, koju biste poruku mogli uputiti mladim generacijama umetnika i stvaralaca, kojim putem da idu prema budućnosti?
Mladi prvo moraju pogledati u svoje korenje, da otkriju ko su, da saznaju više o svom identitetu, da se suoče sa svim njegovim negativnim i pozitivnim fasetama. Treba takođe da istražuju mitove i legende, da maštaju i beleže svoje snove. Na početku to možda neće racionalno i intelektualno razumeti, ali će njihova duša dobiti kljičeve kojima će otključati sve zagonetke i prepreke na koje budu naišli u svom životu. Svako od nas je heroj u svom sopstvenom životu. Postoji uvod u naš život, poziv u avanturu, zaplet, pronalaženje i prihvatanje saveznika i znakova pored puta (ukoliko znamo da ih prepoznamo), zatim suočavanje sa teškoćama, gde upoznajemo svoju snagu, mogućnosti i veštine, kao i saveznike koje smo dobili, pa pobeđivanje neprijatelja, a zatim iskušenja i odolevanje ‘mračnoj noći duše’, preživljavanje. Sticanje kamena mudrosti, tj. blagoslova, konačno je ishodište našeg života. Tako bi trebalo da bude! Kakvo ishodište će nas zadesiti u našem životu zavisi od toga koliko smo se angažovali da razbistrimo svoju nasleđenu mutnu svest. Moramo prigrliti svoj i duh i racio, prigrliti i zaštiti prirodu kao najvećeg saveznika. Hrist je rekao:
Širok je put koji vodi u propast i mnogo je onih koji njime hode;
Tesan je put koji vodi u život i malo je onih koji ga nalaze!
