KOLEVKA CIVILIZACIJE
PLODNI POLUMESEC, SA ČETIRI VELIKE REKE – NILOM, JORDANOM, EUFRATOM I TIGROM, NALAZI SE
U JUGOZAPADNOJ AZIJI I SASTOJI SE OD MESOPOTAMIJE I LEVANTA. SA JUŽNE STRANE OMEĐEN JE SIRIJSKOM PUSTINJOM, A SA SEVERNE ANADOLIJOM. PROTEŽE SE OD ISTOČNE OBALE SREDOZEMNOG MORA DO PERSIJSKOG ZALIVA, ZAHVATAJUĆI TERITORIJU POVRŠINE IZMEĐU 400.000 I 500.000 KVADRATNIH KILOMETARA. NAZIV JE SKOVAO AMERIČKI ARHEOLOG DŽEJMS HENRI BRESTED, NADAHNUT OBLIKOM TERITORIJE KOJA PODSEĆA NA POLUMESEC. ZBOG BOGATOG ISTORIJSKOG NASLEĐA, PLODNI POLUMESEC ČESTO ZOVU KOLEVKOM CIVILIZACIJE, JER SE SMATRA MESTOM NASTANKA PISMENOSTI I OTKRIĆA TOČKA.
Hoće li sе svi ljudi na svetu iznova okupiti u Plodnom polumesecu? Kao Srbi pod jednom šljivom, kako glasi proročanstvo?
Obespokojavajuće zvuče demografska predviđanja da će broj stanovnika na Zemlji 2050. dostići maltene deset milijardi! Za tri i po decenije sa sadašnjih sedam i trista miliona na devet milijardi i sedamsto miliona. Galopirajući porast, šta drugo reći!
Iz nedovoljno razjašnjenih razloga, ljudski rod je u mlađem kamenom dobu bio na ivici iščeznuća – tada je na Zemlji živelo najviše nekoliko hiljada jedinki. Ni do dana današnjeg istraživači nisu obznanili neupitne uzroke. U opticaju je nekoliko pretpostavki, a zdravom razumu najbliskija je klimatska – još je vladalo ledeno doba koje se pre otprilike 120 stoleća okončalo. Lednici su se povukli na sever i jug, holocen je smenio pleistocen.
Nakon otopljavanja se glavnina dotadašnjih lovaca-sakupljača skrasila na području Plodnog polumeseca, i od tog vremena porast stanovništva na našoj planeti opisuje se uzlaznom krivuljom koja sve brže stremi u visinu. Koliko duša može da prehrani naša planeta?
IZ SAD 40% OTPADA!
Na izmaku 18. stoleća, engleski mislilac Tomas Maltus čovečanstvu je predvideo sumornu budućnost, jer će, kako je rekao, usled prenaseljenosti na planeti zavladati glad. Mnogi današnji naučnici smatraju da je brojka koja označava gornju granicu do koje smemo da idemo devet do deset milijardi stanovnika, a sociobilog sa Harvarda Edvard Vilson u svojoj knjizi „Budućnost života” navodi da je biosfera (sav živi svet) suočena sa konačnim ograničenjima. Dva su, čini se, nepremostiva: izvorišta pijaće vode i količina namirnica.
„Ukoliko bi svako pristao da postane vegetarijanac, ostavljajući malo ili nimalo biljaka marvi, sadašnjih milijardu i 400 miliona hektara zemljišta podesnog za obrađivanje moglo bi da prehrani deset milijardi ljudi”, napisao je Edvard Vilson. A to se iskazuje u dve milijarde tona godišnje svakovrsnih žitarica, i tačka.
Imajte na umu da nije nimalo lako nagovoriti baš sve da se odreknu mesa, što snižava ukupan zbir sitih usta!
Ali u maratonskoj trci do udaljenog cilja nazvanog održivi razvoj, ima drugih prepreka. Prema mišljenju populacionog biologa Džoela Koena sa Univerziteta Kolumbija, sledeća jeste azotni ciklus. Niko se ne usuđuje ni da nagovesti koliko se fosfora i ugljenika sme nagomilati u vazdušnom omotaču planete (atmosfera), a kamoli da predvidi kako će oni uticati na živi svet.
Vodom je pokriveno 72 odsto Zemljine površine, a čak 97 posto te površine čine mora i okeani. Na raspolaganju nam je 1.332 milijarde kubnih kilometara sveže vode, što nije dovoljno, upozorava okeanograf Dejvid Galo iz Okeanografske ustanove u Vuds Holu. Zanimljivo je da je samo jedan procenat od ukupne količine dostupan, jer je 70 procenata zarobljeno u ledenom pokrivaču. Kako je raspodeljena?
Polovinu zaliha poseduje šest zemalja – Brazil, Rusija, Kanada, Indonezija, Kina i Kolumbija. Istovremeno trećina svetskog stanovništva preživljava na „vodenoj rezervi”, nedostaje im 20 odsto da bi namirili svakodnevne potrebe. Već na prvi pogled, uočava se da je u SAD najizrazitija nesrazmera stanovnik-potrošnja. Amerikanci čine pet odsto svetskog življa, a sagore petinu (20 procenata) raspoložive svetske energije i svare 15 posto svetskog mesa! Uz to, iz svojih postrojenja i domaćinstava izbace ni manje ni više nego 40 odsto svetskog otpada!!! Neko je to duhovito preračunao: pojedu deset milijardi životinja i bace 16 milijardi jednokratnih pelena svake godine. Uprkos tome, i dalje najupornije propovedaju održivi razvoj, upirući prstom u ostale. Kako sredinom veka prehraniti još gotovo dve i po milijarde budućih usta?
PET KORAKA DO HRANE
U naučnim krugovima sve češće se pominje strategija „pet koraka” koji bez trzavica dovode do cilja. Prvim se predlaže obustava seče šuma (i prašuma) i preoravanja pašnjaka; drugim se preporučuje uvećanje prinosa na istim obradivim površinama; trećim se podrazumeva znatno opadanje nepovoljnog uticaja na životnu sredinu; četvrtim se najavljuje promena načina ishrane i petim se poziva na smanjenje rasipanja (rastur) za najmanje 25 posto.
„Poljoprivredni otisak” ima najveći udeo u sveopštem otopljavanju jer ispušta više gasova „staklene bašte” od svih automobila, kamiona, vozova i aviona zajedno. Tu su metan iz staja i sa pirinčanih polja, azotni oksid sa oranica nađubrenih veštačkih đubrivom i ugljen-dioksid nastao nakon krčenja šuma i u procesu gajenja domaćih životinja.
Zemljoradnja i stočarstvo, ako niste znali, ugrozili su brojna prostranstva, od prerija u Severnoj Americi do atlantskih šuma u Brazilu.
„Zeleni prevrat” (ili revolucija), započet šezdesetih godina uvođenjem izdašnijih sorti, bacanjem više đubriva, obilnijim navodnjavanjem i učestalijim korišćenjem mašina, u Aziji i Latinskoj Americi zabeležio je zapažen porast roda raznovrsnih useva. U sledećih 25 godina sličan skok mora se postići bez novih obradivih površina. Kako? Povećanjem hranljivih sastojaka u zemljištu i češćim navodnjavanjem, u područjima sa niskim prinosima može se ostvariti za 58 odsto veća poljoprivredna proizvodnja.
Od ukupnog iznosa kalorija, danas 55 procenata troše ljudi, 36 stoka, a ostalo (približno devet) odlazi u biogorivo i industrijsku preradu. Sada iskrsava malo znana činjenica: životinje su nedelotvorni prerađivači – od sto kalorija iz hrane koju pojedu, čovek dobije tek 40 iz mleka, 22 iz jaja, 12 iz kokošaka, 10 iz svinja ili oko tri iz goveda!
Kako isporučiti više hrane, uz manje oštećenje prirodne sredine? Stručno kazano: za svaku kap po zrno. Iz dosadašnjeg iskustva je poznato da korišćenje satelita za nadziranje, kao i informatičke opreme za upravljanje, uveliko povećava prinose i u običnoj i u organskoj proizvodnji hrane. Umesto ljudi, uhode se njive; ostale vidove praćenja prepuštamo znatiželji neispavanih „balkanskih špijuna”. Šta uraditi sa rasturom vidljivim na svakom koraku?
Da vas podsetimo: gotovo četvrtina kalorija (25 odsto) i više od polovine težine hrane izgubi se ili proćerda pre nego što bude progutano! U bogatim zemljama taj gubitak se registruje u kućama, restoranima ili supermarketima, a u siromašnim već na putu od njive do kupca, prevashodno zbog nepouzdanog prevoženja i neodgovarajućeg skladištenja. Ima se, baca se!
Ponovno okupljanje u Plodnom polumesecu zaboravite, tamo nema mesta za milijarde ljudi. A ni svi Srbi ne mogu pod jednu šljivu, jer će ih 2100. ostati pet miliona!
Što se Zemlje tiče, nije preporučljivo da je oplakujete, jer nije ugrožena. Milionima godina su je zasipale komete i asteroidi, a ona je iznedrila život, čiji je najsavršeniji predstavnik čovek. Šta god da joj on uradi, izgledaće bezazlenije od pokušaja komarca da ubode slona.
Ali za sedam milijardi godina spržiće je Sunce oko kojeg već obigrava tri milijarde godina kraće.//Više u EKO KUĆI No17
