KROČITI NA SVALBARD ZNAČI UĆI U DRUGU DIMENZIJU ŽIVOTA, TAMO GDE NOĆ TRAJE PET MESECI, PONOĆNO SUNCE BIJE PET MESECI, A SUNCE IZLAZI I ZALAZI PO MESEC DANA. TO JE MESTO GDE SE NIKO NE RAĐA I NIKO NE SAHRANJUJE, MESTO GDE SA JEDNE STRANE PLANINE PROLAZI POSLEDNJI KRAK GOLFSKE STRUJE, PA TEMPERATURA NE PADA ISPOD MINUS 20 STEPENI CELZIJUSA, DOK SA DRUGE STRANE TE ISTE PLANINE VLADAJU NEZAMISLIVI MINUSI OD 60 STEPENI, PA I NIŽI.
Arhipelag Svalbard, sačinjen od nekoliko većih i manjih ostrva kojima dominira lanac špicastih zaleđenih planina Špicbergena, udaljen je oko 1000 kilometara od tačke geografskog severnog pola i 1500 kilometara od najbližeg kopna na vrhu Norveške. Bio je ničija ili svačija zemlja sve do 1920. godine, kada je pet nacija potpisalo sporazum o zajedničkoj eksploataciji Svalbardovog neverovatnog prirodnog bogatstva. Od kada je ovaj arhipelag 1596. godine otkrio čuveni Viljam Barenc, po kome se zove jedno more i jedan moreuz, krenuo je genocid nad fokama, morževima, belim medvedima, polarnim lisicama, irvasima i kitovima. Sporazum iz 1920. je možda prvi koji se bavio zaštitom prirode, životinja, biljaka, ptica i kulturnog nasleđa Arktika. Pomislićete kakvo to kulturno nasleđe postoji u tom bespuću, u večnom ledu, gde danas živi 2000 ljudi i 2000 belih medveda… Tu su groblje kitolovaca, netaknuti ruski pravoslavni krst, jedina do danas sačuvana nemačka meteorološka stanica iz Drugog svetskog rata, ostaci švedskih i ruskih naučnih stanica, zatvorena rudarska okna… Kročiti na Svalbard znači ući u drugu dimenziju života, tamo gde noć traje pet meseci, ponoćno sunce bije pet meseci, a sunce izlazi i zalazi po mesec dana, tamo gde se niko ne rađa i niko ne sahranjuje. Sa jedne strane planine prolazi poslednji krak Golfske struje, pa temperatura ne pada ispod minus 20, dok sa druge strane te iste planine vladaju nezamislivi minusi od 60 stepeni Celzijusa, pa i niži.
U samo svitanje, koje na Severnom polu traje skoro mesec dana, posle dva dana putovanja, 4 aviona i noćenja u Oslu, u pratnji svog mladog studenta filmske režije obrela sam se nadomak onog šrafa na globusu, na kraju sveta ili na vrhu sveta, na poslednjem kopnu prema tački zvanoj Severni pol. Očekivala sam sneg i led, polarnu noć sa Aurorom borealis. Dočekala me bljuzgavica i plus 2 stepena. Za nedelju dana istopilo se tri metra snega. Zaleđena zemlja ne upija vodu, na sve strane su zato barice. Snegomotori ne mogu da se kreću, pseće zaprege stoje u mestu. More nije zaleđeno, nema rupa kroz koje bi povremeno provirile glave tuljana i završile u čeljustima gladnog polarnog medveda. Glečeri se tope. Prošle godine lavina je pomerila jedan red kuća. Prošle nedelje je nova lavina ugrozila 200 ljudi, ili deset posto stanovništva jedinog grada Longjearbajena. Ništa tužnije nisam u životu videla. Globalno zagrevanje uživo. Gledam posledice ljudske prepotencije, milenijumskog zločina. Uključim fejsbuk i čitam šta se dešava na društvenim mrežama. Moji virtuelni prijatelji su zadovoljni što mi nije hladno. A meni nije dobro. Slušam priče lokalaca o prošlonedeljnoj poseti očajne mame polarne medvedice koja je sa dva mečeta lutala gladna ulicama grada. Oni jesu zaštićeni zakonom, ali niko i ništa ih zakonski ne može zaštititi od gladi i prirodnog istrebljenja. Ni jedan propis ne štiti od topljenja santi i glečera.
Ljudi na Svalbardu su takođe posebna vrsta ljudi. Trideset i sedam nacija je izbrojano pre nekoliko godina, a danas ih je i više. Nema kriminala, stanovi se ne zaključavaju, svi su jednaki, svi su predobro plaćeni. Jedan Srbin, dva Hrvata i jedan Bosanac od naših i bivših naših. Na kraju glavne i jedine ulice velika kocka u kojoj ljudi ostavljaju nepotrebne stvari kada napuštaju Svalbard, a oni koji dolaze prebiraju i uzmaju šta im treba. Od escajga do zimskih jakni, pretoplih čizama i krampona do kapa, rukavica, knjiga – bez naplate i posrednika. Svuda je obavezno izuvanje, ide se u vunenim čarapama, bez obzira da li je u pitanju 24 sata otvorena i ugrejana crkva sa klavirom, čajem i keksom, ili samoposluga sa prepariranim polarnim medvedom uvezenim iz Kanade, ili guvernerkina kancelarija. Niko se ne šminka. Ako ne želiš nikog da vidiš, ti i ne vidiš. Odeš na mesto za čitanje i boraviš u toploj biblioteci. Ili ako se zaželiš ljudi, odeš do kultne kafane Na kraju sveta, gde pored Lenjinove biste zidove ukrašavaju sećanja ruskih rudara. Na drugom mestu uramljena kost – penis polarnog medveda. Na zidu ogromni pršljen kita. Napolju noć, pun mesec. U predvorju hotela uključen satelit koji alarmira kad će se Aurora borealis pojaviti na nebu. Retki pešaci sa fluorescentnim oznakama staju u kraj dok ne prođe jedini autobus sa turistima koji ganjaju Auroru borealis uz vruć čaj.
Napolju prizor sa Marsa ili Meseca. Zastrašujuća tišina. Iz naselja se ne ide bez puške i signalnog pištolja. Samo jedna plavuša i student režije bazaju neustrašivo po stazama. Gleda ih crni kip rudara koji bi da korača sa njima.
Čuje se huk vetra i topljenje snega.
Sutradan se ipak malo zabelelo. Temperatura je pala ispod nule, ali je i dalje za ovo doba godine pretoplo.
Student Aljoša i ja krećemo da snimamo grad. Treba nam total sa neke visine. Pentramo se uz brdo, ponegde je tako zaleđeno i sklisko da hodam bukvalno četvoronoške, ili četvororučke, kako bi rekao moj dobri guru Gruja. Uspravim se, okrećem se oko sebe, zora rudi, tek što nije svanulo, a tek je 10. februar. Za desetak dana će se pomoliti sunce iznad Špicbergena. Ugledam kraj sebe u dubokom snegu tragove, pomislim da nisu možda irvasi. Definitivno nisu. Okrugli sa 3 zareza. Polarni medved. Znam da je inteligentan kao primat, da juri brzinom od 60 kilometara na sat i da kada ga ugledam u daljini, na 200 metara, imam tačno 14 sekundi da reagujem. A ja ne mogu da se pomerim. Hranu može da namiriše na 5 kilometara daljine. Znam da mirišem na maline koje sam pojela za doručak.
Mic po mic, suljam se nizbrdo, ka crkvi. Ulazim u toplinu. Sedam za klavir i sviram prvu gimnopediju Erika Satija,. Nekako melanholija pristoji ovom mestu.
Bog mi sakriva kapu i rukavice. Ne mogu napolje iz crkve. Kapa i rukavice su misteriozno nestali. Propali u crnoj rupi neke devete dimenzije. Devojka iz Gvatemale vadi iz džepa rezervnu kapu i rukavice i daje mi ih. Milosrđe na delu. Opomena za glupost i onda milosrđe…Sve razumem. Sve shvatam.
Momak iz Majamija prošvercovao kalifornijske gliste koje se u ovom ledu i mraku hrane organskim otpadom iz restorana i hotela i prave humus. Pod veštačkim svetlom, plavim i crvenim LED lampama, raste rukola, slačica, detelina, čeri paradajz, krompir… NASA budno prati razvoj ove male perma-farme na Severnom polu, trebaće im iskustvo za naseobinu na Marsu.
Ćujem da je tu negde i ruska podmornica koja krstari ispod leda.
U Ruskom domu organizuju izlete do napuštenih ruskih naseobina na drugom ostrvu. Leti uz obalu pristaju ogromni prekookeanski kruzeri sa po 2000 ljudi. Treba tolike ljude zabaviti. Pristižu zato i bendovi, horovi, orkestri, putujući glumci…
Jedan uporni Norvežanin je posle sedam godina moljakanja, čekanja na dozvole, papirologije i pregovora sa guvernerima, konačno dobio dozvolu da pravi svalbardsko pivo. Pivara deluje kao iz filmova Gorštak 1, 2 i 3. Ispred je debelim lancem vezan jedan ljuti Haski koji ne dozvoljava pristup. Iznad prostorije sa metalnim bačvama i spakovanim limenkama, nekoliko stolova za kojima se uz galamu ispija pivo. Čizme su naravno na gomili negde ispred ulaza. Pokazuju mi čizme za minus 100. Izgledaju kao najobičnije kaljače. U njima 5 cm debeli uložak od sabijene vune. Ovde preziru pamuk. Vuna je zakon.
Škotlanđanka koja studira klimatske promene na Univerzitetu Svalbard, čija zgrada izgleda kao svemirski brod iz Zvezdanih staza, savetuje šta mi možemo da uradimo pojedinačno da sprečimo ovu katastrofu koja se uveliko odigrava na polovima Zemlje. Kaže – ne kupujte kese niti stvari od kompanija koje su zagađivači! Ne pravite đubre! Reciklirajte sve! U glavi odjekuje njeno NE KUPUJTE VIŠE. A ljudi i dalje kupuju i kupuju….
Telekom ovde eksperimemntiše sa najnovijom tehnologijom G8, šta god to značilo. Ovo je najbogatiji grad sa najmodernijom tehnolohijom na planeti Zemlji, a prijatelji me pitaju imam li šta da jedem. Koliko malo znamo jedni o drugima!
Privikla sam se na noć. Spava mi se i u podne i u dva popodne i u četiri i u šest… Prija mi taj zimski san. Hibernacija… Tonem u svet Žil Vernovih romana.
Ja i jesam na južnoj strani Špicbergena, tamo gde u Vernovom romanu tragaju za zakopanim blagom. Da su sačekali par stotina godina i ovo masovno topljenje leda, blago bi samo isplivalo na površinu. Aljošin kompas pokazuje u pravcu magnetnog severnog pola, koji nije isto što i geografski Severni pol. Zaista se osećam kao da sam na vrhu globusa, i kud god da pogledam, vidim jug… Oblaci promiču kao u ubrzanom filmu. Jasno vidim jedrenjake zarobljene u ledu pre stotinu godina kako lagano klize sa ledom ka Severnom polu, dok posada umire od otrovnih konzervi. Mislili su da će ih tehnologija spasti, a ona ih je ubila. Odjednom, vidim i grčkog moreplovca Pitiju rodom iz Masalije, kako sa Grenlanda u 3. veku p.n.e. upire prstom ka Poslednjoj Tuli, kako je mistično nazvao kraj sveta, rupu u koju upada igla sa kompasa. U njegovo vreme tu je bio taj ploveći magnetni severni pol koji sada nezadrživo i ubrzano grabi preko Kanade ka Sibiru. Sa druge strane planete, u samom magnetnom južnom polu, svetluca kristalima okovan junak iz drugog romana, čija se puška neraskidivo stopila sa magnetnim polom. I mene vuče nešto negde…Držim se za meridijan da ne upadnem u vrtlog.
Budim se sa novim pokušajem zore. Malčice je svetlije nego juče. Oko mene nijanse sive, plave i bele boje, sa bledoružičastim nebom u pozadini. Nestvarno. Uronjena u platno lokalnog slikara idem na obalu i ulazim u usamljenu kućicu sa klupicom iz koje se leti prati migracija stotina hiljada ptica. Na unutrašnjim zidovima drvene kućice nacrtane ptice… Ne želim kući. Ne želim da svane.
Usplahirene Kolumbijanke mi kucaju na vrata, zovu me napolje jer se na nebu pojavila Severna svetlost, Aurora borealis. Kao da je znala da mi je ovo poslednje veče na vrhu sveta. Izlazim u skafanderu sa našeg buvljaka i zurim u nebo. Zamišljam samog Apolona Hiperborejca, kako rukom ispisuje ove zelene talase. Konačno sam u svemiru. Boreas ili Voreas, na grčkom označava sever. Severna zora se negde zatekla i na Balkanu, gde i dalje duva severac zvani Vardar. Kod njih vetar, kod nas reka…
Odlazim do Nojeve barke, ulaza u trezor gde se čuva seme planete Zemlje. Svaka zemlja je dala uzorke semena nekih svojih karakterističnih poljoprivrednih biljaka. Negde drugde čuva se seme cveća i semenke drveća. Ovde će pohranjeno seme preživeti sve promene magnetnih polova, sve nuklearne katastrofe, eksplozije i ledena doba. Pitanje je samo – ko će ga posaditi kad nas ne bude bilo?
Srbija zato nije ni poslala seme ni jedne autohtone biljke. Čemu to, kad će posle nas potop. //EKO KUĆA No23
