Malo koje mesto je tako inspirativno za istraživanje, odmor i relaksaciju kao što je to šuma. Šuma je mnogo više od prostranstva prekrivenog drvećem. Svaka šuma je svet za sebe, zove te da uđeš i da je istražiš, da je udahneš. Ona je izazov za naša otupela čula, intrigira nas i stimuliše na mnogo načina.
Nemofil, zaboravljena reč koja se odnosi na zaljubljenika u šumu i njenog čestog posetioca, poslednjih godina počinje ponovo da se koristi. Naši betonski mravinjaci sa svojim pošastima u vidu stresa i stresom izazvanih bolesti, primorali su nas da tragamo za novim, alternativnim lekom za ovu, sada već epidemiju. Jedno od alternativnih lečilišta je šuma, koja svojim pacijentima nudi mnoštvo mogućnosti za rekreaciju, relaksaciju i psiho-fizičku rehabilitaciju.
PRATI STAZU
Šume više nisu nepristupačna područja namenjena isključivo šumarima, lovočuvarima i mladim goranima. Obeležene staze učinile su šume dostupnim svima onima koji požele da ih posete. Krećući se obeleženim stazama upoznajemo šumu i otkrivamo njene skrivene čari poput oaza, proplanaka, vidikovaca. Iako sama šetnja kroz šumu mnogima može biti dovoljna po sebi, ona nudi i mogućnost za dodatne aktivnosti poput vožnje bicikla, skupljanja šumskog voća ili pečuraka, fotografisanja ili posmatranja ptica i drugih životinja. Relaksirajući efekat šetnje po šumi poslednjih godina postaje predmet naučnih istraživanja. Na južnokorejskom univerzitetu Chungnam sprovedeno je istraživanje o dobrobitima boravka u šumskom ambijentu. Rezultati su pokazali da šumsko okruženje utiče na pad pulsa i snižavanje krvnog pritiska, a smanjuje i nivo kortizola, tzv. hormona stresa, u krvi. Ova studija predstavlja osnov za razvoj specijalne terapije pod nazivom ‘šumska kupatila’, koja u pojedinim državama, npr. u Japanu, već spada u deo redovne turističke ponude.
IZGUBI SE
Koliko puta ste šetali kroz šumu i poželeli da skrenete sa staze? Taj osećaj da vas nešto vuče unutra, dublje, izvan propisanog i obeleženog, zapravo je iskonski. Međutim, koliko god zvučalo primamljivo, ne bi bilo mudro slušati taj svoj instinkt – pogotovo ako smo navikli da šumu gledamo na razglednicama i u emisijama Animal Planet-a. To ipak ne znači da ne možemo da lutamo. Poslednjih godina sve je više onih koji vole da se ‘rekreativno’ izgube u šumi. Iako zvuči paradoksalno, ova mogućnost da se ‘organizovano’ izgubimo ima svoje ime – orijentiring.
Orijentiring je relativno mlada, ali već takmičarska disciplina preživljavanja i snalaženja na nepoznatom terenu traženjem kontrolnih punktova uz pomoć mape i kompasa. Ova disciplina se razvila iz vojnih treninga kopnene navigacije, a danas predstavlja sve popularniji vid rekreacije u prirodi uz mnoštvo varijacija po pitanju vida transporta (hodanje, trčanje, vožnja bicikla ili kanua, skijanje, automobilski orijentiring) i distanci (kratke, srednje i duge staze, sprint).
Naviknutost na pravolinijsko kretanje, na staze i puteve koji nas vode od tačke A do tačke B i odsustvo prepreka, učinila je naše putovanje predvidljivim, postavila ga na granicu sa dosadnim. Nasuprot tome, u šumi ne postoji smer, putevi se ukrštaju i prepliću u svim ravnima, prepreke ne praštaju. Upravo se iz tog razloga mogućnost da se izgubimo čini toliko uzbudljivom, a naša čežnja da se pridružimo Ivici i Marici čini se apsolutno razumljivom.
