SISTEMI ZA SERTIFIKACIJU IMAJU ZNAČAJNU ULOGU U PODIZANJU SVESTI O ZNAČAJU ODRŽIVE IZGRADNJE, PRE SVEGA KROZ ISTICANJE ZNAČAJA INTEGRISANOG PRISTUPA PROJEKTOVNJU KROZ RANO UVOĐENJE EKSPERATA IZ RAZLIČITIH OBLASTI U PROCES PROJEKTOVANJA, ALI SE MORAJU NEPRESTANO RAZVIJATI I KORIGOVATI U ODGOVARAJUĆIM ZAKONSKIM OKVIRIMA.
Od kako se zaštita životne sredine uspostavila kao imperativ i vodeća globalna tema u svim oblastima, nametnula su se i pitanja vrednovanja kvalitata prema kriterijumima održivosti, koji se ubrzano formiraju ili su već uveliko formirani u skoro svakoj sferi savremenog života. Razni aspekti projektovanja i građenja, kao jedna od osnovnih ljudskih delatnosti, u poslednjoj deceniji se temeljno preispituju i usaklađuju sa sve
strožim zahtevima koji se nameću u cilju smanjivanja štetnog uticaja koje aktivnosti građenja imaju na životnu sredinu. Zbog kompleksnosti samog problema jako je teško sveobuhvatno sagledati sve zahteve, i objektivno i temeljno proceniti kvalitet projektovanog rešenja u odnosu na njih. Svedoci smo da vrednovanje i procena kvaliteta, čak i ako se uzme u obzir samo jedan kriterijum održivosti zgrada, njihova efikasnost u pogledu korišćenja energije na primer, ne predstavljaju nimalo lak poduhvat. A šta je sa pitanjima efikasnog korišćenja vode, zemljišta i građevinskih materijala, kvaliteta vazduha u zgradama, zaštite prirodnog okruženja itd.?
SVEDOCI SMO DA VREDNOVANJE I PROCENA KVALITETA, ČAK I AKO SE UZME U OBZIR SAMO JEDAN KRITERIJUM ODRŽIVOSTI ZGRADA, NJIHOVA EFIKASNOST U POGLEDU KORIŠĆENJA ENERGIJE NA PRIMER, NE PREDSTAVLJAJU NIMALO LAK PODUHVAT. A ŠTA JE SA PITANJIMA EFIKASNOG KORIŠĆENJA VODE, ZEMLJIŠTA I GRAĐEVINSKIH MATERIJALA, KVALITETA VAZDUHA U ZGRADAMA, ZAŠTITE PRIRODNOG OKRUŽENJA ITD.?
Kao model po kome bi se svi ovi kriterijumi sveobuhvatno sagledavali pri proceni kvaliteta i vrednovanju rešenja, početkom devedesetih godina prošlog veka nastali su prvi sistemi za vrednovanje zgrada po kriterijumima održivosti. Do njihove pojave nije bіlo objektivnog i adekvatnog načina da se istovremeno proceni ispunjenost brojnih ekoloških zahteva prema jasno definisanim kriterijumima i da se pruži jasan pregled ostvarenog učinka. Ostvareni učinak, tj. kvalitet zgrade u odnosu na ispunjenost brojnih zadatih kriterijuma, otelotvoruje se u formi sertifikata koji se izdaje na kraju procesa procene, koju vrši tim stručnjaka. Upravo je izdavanje sertifikata postalo glavna odlika, ali і ono što razlikuje razne sertifikacione sisteme za procenu zelene gradnje (Green building certification ѕystems) koji su se vremenom razvijali širom sveta. Industrija koja se razvija kao svojevrsna ”tehnička podrška” procesu sertkfikacije, angažuje veliki broj nezavisnih stručnjaka, ali i specijalizovanih kompanija koje se bave procenom ispunjenosti raznovrsnih kriterijuma koje određeni sistem postavlja pred projektantski tim. Raznovrsni su i akteri tržišta na koje se određeni sertifikat plasira od arhitekata i drugih inženjera, investitora, budućih zakupaca i stanara, agencija za prodaju nekretnina, konsultantskih kuća, do državnih institucija, zakonodavnih tela itd. Svi ovi akteri imaju različite interese i očekivanja od ishoda procesa sertifikacije. Budući stanari i zakupci očekuju potencijalno niže troškove u eksploataciji kao i zdravije okruženje unutar zgrada zbog njenih ekoloških karakteristika. Vlasnici i investitori imaju slična očekivanja, a to su maksimalna isplativost investicije kroz troškove održavanja i veću produktivnost zaposlenih zbog poboljšanih karakteristika unutrašnjeg komfora, ali i pozitivan efekat na sopstveni imidž, koji je u skladu sa opštim ”zelenim trendom”. Agenti za prodaju očekuju pouzdanije informacije o objektu, manje pritužbi od strane kupaca zbog većeg broja dostupnih informacija i veću rentabilnost objekta.
Tržišna utakmica koja se vodi između raznih sertifikata i organizacija koje stoje iza njih, globalnog je karaktera, ali se prenosi i na manja, lokalna tržišta. Najstariji je sistem za sertifikaciju koji se primenjuje u Velikoj Britaniji, BREEAM (Buіlding Research Establishment Environmental Assessment Method, gde je Building Research Establiѕhment nevladina organizacija koja ga je osmislila i plasirala 1990. godine). Među najpoznatijim sistemima u Evropi su nemački DGNB (Deutsche Gesellschaft für Nachhaltiges Bauen), švajcarski (MINERGIE), francuski HQE (Haute Qualité Environnementale), austrijski (GBCA). U Japanu sa primenjcje CAЅBEE (Comprehensive Assessment System for Building Environmental Efficiency), a sertifikacija po ovom sistemu je u velikom broju gradova usvojena kao obavezan deo procesa izgradnje. U SAD-u je najpoznatiji LEED sistem, dok pored njega postoje i Energy Star, razvijen od strane organizacije za zaštitu životne sredine (ERA) i Ministarstva za energetiku, Green Globes koji je razvijen u Institutu za zelene zgrade (Green Buildings Institute). Proces sertifikacije je kod poslednja dva besplatan i bazira se na “uradi sam” principu preko softvera dostupnih na zvaničnim veb stranicama. Mnogi gradovi širom SAD-a opredeljuju se za obaveznu sertifikaciju određenih tipova zgrada (državne ustanove, škole, bolnice itd.) po određenom sistemu. LEED je takođe najrasprostranjeniji sistem van SAD-a, pošto su ga preuzele mnoge zemlje i koriste ga pored domaćeg sistema (Indija, Kina, Brazil). Preuzimanje jednog sistema, razvijanog u određenom podneblju sa određenim klimatskim, geografskim, društvenim i zakonodavnim karakteristikama, u drugačijoj sredini, često vodi potpunom srozavanju validnosti procene zbog neadekvatnog seta odabranih kriterijuma. Tako je nemački sistem sertifikacije razvijen upravo kao odgovor na prodor drugih sistema na nemačko tržište, koji su u pogledu kriterijuma energetske efikasnosti bili daleko ispod nivoa tadašnje nemačke regulative. Upravo iz tog razloga teži se prilagođavanju određenog sistema novim uslovima, gde se koriste samo njegovi organizacioni okviri, a specifičnosti vezane za izbor kriterijuma i njihovo vrednovanje razvijaju se u saradnji sa lokalnim timovima stručnjaka, ili se potpuno samostalno kreira novi sertifikacioni sistem na lokalnom nivou. Bilo je pokušaja da se stvori jedinstvena platforma za razvoj univerzalnog sertifikacionog sistema (ЅB Tool) ali se to nije pokazalo kao moguće i održivo rešenje, upravo zbog velikih razlika među prethodno definisanim kriterijumima u lokalnim okvirima.
RAZNI ASPEKTI PROJEKTOVANJA I GRAĐENJA, KAO JEDNA OD OSNOVNIH LJUDSKIH DELATNOSTI, U POSLEDNJOJ DECENIJI SE TEMELJNO PREISPITUJU I USAKLAĐUJU SA SVE STROŽIM ZAHTEVIMA KOJI SE NAMEĆU U CILJU SMANJIVANJA ŠTETNOG UTICAJA KOJE AKTIVNOSTI GRAĐENJA IMAJU NA ŽIVOTNU SREDINU.
U Srbiju je takođe pre par godina stigao LEED sistem, preko Saveta zelene gradnje Srbije (Serbian Green Building Council) koji promoviše koncept održive i zelene gradnje i podržava razvoj sistema sertifikacije. Postoji interesovanje i za druge sisteme sertifikacije, pre svega nemački i britanski, ali još nema registrovanih projekata u Srbiji u okviru ovih sistema. Nesumnjivo je da sistemi za sertifikaciju imaju značajnu ulogu u podizanju svesti o značaju održive izgradnje, pre svega kroz isticanje značaja integrisanog pristupa projektovnju kroz rano uvođenje eksperata iz različitih oblasti u proces projektovanja, ali se moraju neprestano razvijati i korigovati u odgovarajućim zakonskim okvirima.
Možemo zaključiti da se kroz pravilan odabir kriterijuma i njihovo stalno preispitivanje i usavršavanje, kojim će se u proces projektovanjanja uključiti brojni eksperti iz oblasti koje razmatraju složene probleme održivosti, mogu postići ciljevi onih koji zagovaraju značaj šireg, kontekstualnog pristupa. Samo kroz takav pristup razvoju održivih objekata, gde je akcenat na integrativnom procesu projektovanja, kojim će biti ispunjeni i ciljevi sertifikacije, sistemi sertifikacije doprinose razvoju održivih strategija.// Sve o sertifikacionim sistemima u EKO KUĆI No07 str. 55-67.