U SEBI SAMIMA MOŽEMO DA OTKRIJEMO I AMERIKU I EVROPU I AZIJU I JAPAN I LISABON I SVET PIRAMIDA I VELIKE AFRIČKE PUSTINJE I MESTO NA KOME SMO ROĐENI I KOJE NAM JE, USUDOM, DATO ZA ZAVIČAJ. U NAMA SAMIMA POČINJE I ZAVRŠAVA SE SVAKI NAŠ PUT I SAMO NA TOM PUTU ĆE NAM VETROVI PODRŠKE OMOGUĆITI BEZBEDNO STIZANJE NA CILJ KOJI SMO TRAŽILI, BEZ IKAKVIH SLUČAJNIH LUTANJA I SUFLIRANJA BLAZIRANIH PROLAZNIKA.
SKITANJE KAO SLOBODA IZBORA
Moderan čovek je, izgleda, svuda stizao u prošlom veku, pa je u ovom rešio da krene unazad – prema sebi samome. Odlazeći ka drugima i drugde, kao da smo zaboravili odakle smo krenuli i s kojom idejom smo uopšte pošli “na Put”.
Putujući, trebalo je da upoznamo sve ono još nepoznato i neistraženo, sve ono što je, čudom, još uvek nezabeleženo na sistemskoj mapi sveta naše epohe. I putovali su naši preci: na konjima, u kočijama, pa onda i vozom, automobilom, biciklom, avionom, pešice, sa slikarskim priborom, perom za pisanje i beležnicom, a onda i s kamerom i fotoaparatom, sami i u društvu, prebrzo i mnogo sporije, sa suncobranima i mrežom za leptire, mačetom i kompasom, puškom i lovačkim psima, sa obaveznim “bedekerom” (“Baedecker” vodičem za dobrostojeće dame i džentlmene) ili sa kakvom drugom uzbudljivom knjigom pod rukom, sa što preciznijom mapom i neophodnim novcem za podmićivanje domorodaca i izbegavanje svih (na putu neizbežnih) opasnosti…
Putujući su obišli svaki pedalj sveta, pretražujući i svojim zapažanjima prosto guleći najpoznatije i one mnogo skrivenije horizonte, uz svu svoju neskrivenu zahtevnost. Uspeli su tako da provere, dopune i otkriju sve tajne dotadašnjeg sveta koji se polako i veoma postepeno otkrivao pred očima naših predaka. Tajni više nije bilo, bar ne na tom pojavnom i iskustvom proverljivom segmentu putovanja.
Za istraživačima i obrazovanim stručnjacim svih vrsta ostao je pravi krš i lom, sa sve ratnim ruševinama i smanjenom radoznalošću za avanture ovakve vrste. A za ovima je krenula milionska masa takozvanih “turista”, od one čudne čovekolike vrste što samo spolja liči na nekadašnje putnike iz otmenih diližansi i brodskih salona, a u stvari radi sve suprotno od njih.
OD ČOVEKA DO TURISTE
Svaki pravi turista ima do detalja razrađen plan svojih poseta i on će ga realizovati (do najmanjih detalja), uprkos svim okolnostima i preprekama, nasuprot svakoj logici i ma kakvim pravilima.
On je predator u šarenoj košulji i kratkim pantalonama, intuitivno svestan kako je njegova vrsta (“modernih turista”) nastala uoči i odmah posle apokaliptičke Francuske revolucije iz XVIII veka.
Posle elitnih putovanja (Grand Tour) evropskog visokog plemstva, socijalno isfrustrirani i osvetnički raspoloženi putnici velikih vozova – što su uredno počeli da koriste svoje redovne “godišnje odmore” – razmileli su se po čitavom kontinentu (a i mnogo šire od toga), tragajući za instantuzbuđenjima i “mestima nepomućene sreće”.
Noseći sa sobom svoju prazninu i nerazumevanje sveta, oni su te osobine projektovali na scenografski okvir svojih “turističkih destinacija”. I zato im je sve uvek “nedovoljno zanimljivo” i “premalo ekskluzivno”, pa onda sami formiraju alpinističke pokrete, biciklistička društva, klubove zadovoljnih putnika, porodične i prijateljske sastanke na kojima se besomučno pokazuju fotografije (milioni nepodnošljivo sličnih fotografija). Neko je jednom fantastično primetio da turisti u stvari “žderu pejzaže kroz koje prolaze” i oni “obrađuju prirodu” i samog sebe (turistu).
Kombinacija viška slobodnog vremena i skoro svima dostupne visoke tehnologije, nemogućih ideala takozvane “srednje klase” i nepojamne nezainteresovanosti za ma šta unikatno i stvarno zanimljivo – doveli su, na kraju, do kraha klasične ideje putovanja.
Umesto putnika, dobili smo turiste.
Umesto radoznalosti – opsesivnu potrebu za premeštanjem sa mesta a mesto. Umesto sećanja – bezbroj stereotipnih instant fotografija selfijima kao glupičastom “krunom” svega).
Umesto samospoznaje – ide se ka samozaboravu i fanatičnom eskapizmu. Umesto zadržavanja na najvažnijim tačkama (i raskršćima) originalno osmišljenog puta – sve se svodi na par uvek istih atrakcija i opštih mesta. Umesto uživanja – pristaje se na “daj-šta-daš” logiku (na stalne gužve, užasno znojenje, stajanje u mestu u beskrajnim redovima, prekratk zadržavanje, pasivno pristajanje na isključivo ono što nam govori za to plaćeni “turistički vodič”).
Umesto druženja – učesnici puta se samo formalno susreću i mehanički “taru” jedni o druge.Umesto života na putu i otkrivanja novih stvari – dobili smo konvencionalni matriks večitog ponavljanja već hiljadu puta viđenog.
UNUTRAŠNJA PUTOVANJA
Zbog svega toga, danas imamo odavno očekivanu, logičnu reakciju na pomenute matrice ponašanja i “politički korektni” model takozvanog “turističkog putovanja”.
Umesto putovanja što dalje OD SEBE, počeli smo da putujemo KA SEBI – ka svom nevidljivom, unutrašnjem centru bića. Umesto “bacanja (samih) sebe u svet”, počeli smo da propuštamo svet kroz svoja umorna čula, kroz svoju prenapregnutu dušu i svoj pokolebani duh. Ta “bačenost u svet” je postala glavni uzrok našeg nezadovoljstva i opšte dezorijentisanosti.
Shvatili smo da “krećemo na put” nedovoljno svesni samih sebe, svog realnog zadatka (naše sudbinske misije) i autentičnog duhovnog profila. Tek kad znamo ko smo, šta smo, odakle i gde smo krenuli, čemu se nadamo i šta hoćemo – možemo da kažemo da vladamo sobom, da znamo šta nam treba i u čemu zaista uživamo. Tek tada i samo u ovom slučaju.
Razumevajući da potpuno vladanje sobom nije nešto što se podrazumeva i što se može ideološki i politički obaviti, naši ambiciozni i izbezumljeni savremenici kreću u hitno kopanje “ispod površine stvari” – u potrazi za izgubljenom suštinom života u svetu bez sistema vrednosti.
Čitanje knjiga i životnih priručnika, učenje stranih jezika i običaja, namerno izabrana samoća, ljubav, joga, feng-šui, molitva, astrologija, posmatranje i samoanaliza… sve su to potencijalni liftovi za spuštanje u podzemne odaje našeg bivstva, u neposrednu blizinu samih temelja naše božanske prirode. I bez obzira na kvalitet i sigurnost svakog ovakvog prevoznog sredstva (od sebe ka sebi i od spolja ka unutra), bitno je putovati u tom ultimativnom pravcu.
Važno je pokušavati da se prodre ispod nagomilanih naslaga navika i predrasuda i onda “tamo dole” osvetli spoznajom (“lučom mikrokozma”) sve one delove naše svesti koji su potonuli u tamu i zaborav. To putovanje u unutrašnjost bića i ka autentičnoj dimenziji ljudske prirode ima u sebi bezbroj mogućnosti nadogradnje svega onoga za šta smo mislili da smo mi (a ustvari je samo bila reč o prostom zbiru naših navika i hirova). U sebi samima možemo da otkrijemo i Ameriku i Evropu i Aziju i Japan i Lisabon i svet piramida i velike afričke pustinje… i mesto na kome smo rođeni i koje nam je, usudom, dato za zavičaj. U nama samima počinje i završava se svaki naš Put (koji to zaista jeste). Zato vas sve pozivam na polazak ovim neizvesnim pravcem i to u sudbinskom smeru: od svega slučajnog i prolaznog ka večnom i neprolaznom. Samo na tom putu će vam vetrovi podrške omogućiti bezbedno stizanje na cilj koji ste tražili, bez ikakvih slučajnih lutanja i sufliranja blaziranih prolaznika.
Samo je to putovanje – PUTOVANJE, bez izuzetka i ičega lažnog u sebi. Svi hedonisti (a posebno “eko-hedonisti”) na ovom putovanju će imati idealno društvo svojih anđela čuvara i svoje detinje-radoznale duše. To je i garancija da će nas ovo putovanje odvesti tamo gde treba, čak i ako se svi udruženo-pakosni nađu na našem putu.
A kad obavite ovo putovanje na kraj noći, onda ćete moći mnogo lagodnije da krenete i na ona običnija i jednostavnija putovanja. Posle ovakvog introspektivnog uvoda u ideju PUTOVANJA, svaki njen nastavak je podjednako dobar i koristan. Lako je putovati dalje kad se konačno (ne pomerajući se s mesta) doputuje tamo gde nikada niko (sem nas) nije bio.// Više u EKO KUĆI No16
