PROJEKAT REKONSTRUKCIJE STARE ZGRADE IZ 18.VEKA U MESTU PIOVERE PREDSTAVLJA PRIMER BRISANJA GRANICA IZMEĐU ARHITEKTURE I SKULPTURE.
Brisanje granica između arhitekture i skulpture uz neprikosnovenu ulogu svetlosti javljalo se kao tendencija u gotovo svakoj epohi istorije graditeljstva, a nakon perioda baroka možda je najizrazitije otelotvoreno u arhitekturi našeg doba. Međutim, potpuno je redak slučaj da se granice brišu geometrijom kao sredstvom i potpunim purizmom kao rezultatom. Projekat „Piovere“ primer je jedne takve prostorne intervencije koju potpisuje bračni par arhitekata Tešić.
Poduhvat predstavlja korenitu rekonstrukciju i adaptaciju građevine iz 18. veka koja je služila kao senik u poljoprivrednom domaćinstvu. Širi lokalitet objekta predstavlja brdovito zaleđe iznad jezera Lago di Garda u Italiji, a sam objekat na kome je urađena rekonstrukcija nalazi se u istorijskom jezgru Piovere, jednom od mnogobrojnih duž zapadnog pobrđa uz obalu jezera, po kome je i sam projekat dobio ime. Građevinski prototip objekta specifičan je za ovu regiju. Smešten je u potkrovlju iznad stambenog dela kuće i snabdeven nezavisnim ulazom. Prema ulici je potpuno zatvoren, dok se prema jezeru široko otvara.
U savremenoj autorskoj intervenciji nastojalo se na doslednom očuvanju autentičnih vrednosti prostora i materijala. Postojeća dvostruka visina senika, postulat slobodnog organizovanja oblika u osnovi i preseku, kao i originalne partije kamena i drveta, izražavaju specifičnu poetiku prostora u koju je utkan ceo istorijski tok njegovog postojanja. Izvorni teški i rustični volumeni u novom projektu bivaju transformisani kroz drugostepenu plastiku i obradu detalja. Neprekidna smena materije (kamen-malterne povšine, originalno drvo-nove drvene partije) odslikava samu suštinu istorijskog toka. Koncept modelovanja masa u ovom prostoru opovrgava arhitektonsku tezu o neophodnosti upotrebe pravog ugla. Umesto njega, prostor se komponuje prema pravilima organske logike zatečene na ovom mestu.
Čitav prostor modelovan je plastično, usled čega pojedine sekvence imaju izrazit karakter skulpture (stepenište, kamin, polica, niše). Zapravo, sistem pregrada i mobilijara u ovom enterijeru podržava jedan viši sistem plastično-geometrijskih pravila i vrednosti. On se poima upravo opažanjem dinamike odnosa između komada ugrađenog nameštaja. Harmonizovana sinteza prvostepenih elemenata i drugostepene plastike vlada ovim potpuno belim prostorom. //ek MARE JANAKOVA GRUJIĆ – Više u EKO KUĆI No10
