Marina Kocareva Ranisavljev, magistar umetnosti, doktor tehničkih nauka, modni dizajner i profesor, ekskluzivno za Eko kuću govori o svojim putevima kroz modu, tekstil i druge vidove vizuelnog stvaralaštva koji su je vodili intermedijskom izrazu, o uspesima, izazovima stvaranja i vaspitavanja kako svoje dece, tako i studenata, o sve većoj strasti za slikarstvom, stalnoj inspiraciji Ohridskim jezerom, koga još nazivaju i Makedonskim morem, kao i o ličnoj preokupaciji čistotom i simbolikom bele košulje.
Povod za razgovor sa Marinom Kocarevom Ranisavljev je njena samostalna ambijentalna izložba Mapiranje duše – kroz prostor i vreme, u Galeriji Singidunum – glavni deo pratećeg programa ovogodišnje Majske izložbe Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera srbije. Marina je termin za izložbu obezbedila kao dobitnica Gran prija 52.Majske izložbe ULUPUDs-a, održane jesenas u bioskopu Balkan. Iskoristila ga je da uspostavi nove veze sa ohridskim podnebljem, tradicijom, ličnom i porodičnom istorijom, svojim bićem, kao i sa savremenim tendencijama u umetnosti.
1.Približi nam malo genezu svoje inače umetničke porodice, čiji si izdanak.
Moja majka je završila zidno slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a zbog prethodno završene Srednje umetničke škole, odmah je primljena na drugu godinu fakulteta, što ukazuje na talenat koji je u sebi imala. Moj brat se takođe opredelio za slikarstvo i završio je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Očigledno je genetika učinila svoje, pa sam i ja odabrala isti poziv.
2. Šta su, zapravo, bili prvi koraci ka ostavrenju tog cilja?
Za mene je slikarstvo oduvek bilo prirodna stvar. Iz detinjstva nosim sliku mini-štafelaja, sklopive hoklice i koferčeta sa Rembrantovim uljanim bojama, koji su bili neizostavan pribor na svakom našem porodičnom putovanju. U sećanju su mi ostale panorame: morske, jezerske, planinske… pred kojima bi majka rasklapala štafelaj i satima slikala. To su bili trenuci kada bih i ja uzimala četkicu i akvarelne boje i oponašala je. Oduvek sam imala svest o tome da lepo crtam, ali o umetnosti, tačnije slikarstvu kao pozivu, nisam razmišljala sve do završetka srednje škole. Bila sam dobar matematičar i trudila sam se da, kao uzorno dete, zadovoljim očekivanja. Namera mi je bila da spojim talenat za umetnost sa znanjem matematike, pa sam mislila da je arhitektura pravi izbor. Ipak, upisala sam se na Odsek kostimografije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.
3. Imala si sasvim odvojene procese u karijeri, a opet, ko dobro prati, u svemu vidi logiku razvoja i tvoga rada na sebi, i to ne samo kao stvaralačke ličnosti, već i kao osobe. Očituje se i kontinuitet i pored nekih prekida i pauza. u delovanju u odredjenim medijima?
Slažem se. Moje bavljenje scenskim kostimom obeležilo je sam početak moje profesionalne prakse. Vrlo brzo sam, međutim, shvatila da me taj posao ne ispunjava u potpunosti i da to nije moj put. Nakon diplomiranja, upisala sam magistarske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, iz oblasti kostimografije, sa temom: Razvoj forme u srpskoj uniformi 19. veka – civilnoj i vojnoj, a istovremeno sam postala saradnik-asistent u istraživačkom radu na matičnom fakultetu. Tokom nekoliko godina istraživanja u Arhivu Srbije i u Istorijskom muzeju, imala sam privilegiju da proučavam autentične kostime značajnih ličnosti iz srpske istorije, od kneza Mihaila do kralja Milana Obrenovića, što je za mene bilo dragoceno iskustvo. U praksi sam ipak bila više usmerena na modni dizajn. Od samog početka me je zanimala dekonstrukcija kao proces analitičkog stvaranja i nije slučajno što sam za izložbu u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti 1995. godine, kao temu izabrala baš dekonstrukciju muške košulje. Preokupacija belom košuljom me očito nije napustila do danas, kada me slikarstvo sve više zaokuplja.
4. Zbog čega je sve to teklo takvom dinamikom i šta su prednosti i teškoće takvog puta?
Materinstvo je promenilo moj kurs. Nakon rođenja Luke i Andreja, posvetila sam se teorijskom radu. Prvo je usledio rad na okončanju magistarskih studija, a zatim i pisanje monografije Moda i odevanje. Magistrirala sam nedelju dana nakon početka bombardovanja 1999. godine. Tema uniformi bila je potpuno adekvatna za prostor Žada – galerije u suterenu Muzeja primenjene umetnosti, koji je poput svojevrsnog skloništa obuhvatio moje rekonstrukcije i dekonstrukcije odevnih formi od papira, postavljenih poput bestelesnih oblika, instalacija u prostoru. Čak je i moj mentor, profesorka Zora Živadinović Davidović, u članku za dnevni list Politika, povodom moje magistarske izložbe prokomentarisala: ‘…kao da nas u neverici posmatraju duhovi naših predaka u uniformama iz Prvog svetskog rata’. Prethodni rad, kako na polju teorije, tako i u praksi, doveo me je do profesure koja traje već dvadeset godina, od 2000. godine, a danas predajem na Akademiji tehničko-umetničkih studija Beograd, na Odseku za dizajn, tehnologiju i menadžment. Očigledno je da nisam birala puteve kojima se lakše ide, ali sam zadovoljna širinom stečenih iskustava.
5. Da li će biti reprint izdanja značajne knjige-udžbenika moda i odevanje, čiji si autor?
Rad na knjizi je bio poseban poduhvat i dugogodišnji proces, i on zaista predstavlja jednu od najsvetlijih tačaka u mojoj profesionalnoj karijeri. Knjiga je nastala iz mojih autorskih predavanja iz predmeta psihologija odevanja. Razmatra psihosociološke aspekte odevanja i mode, po čemu je i dobila naziv, a u fokusu je uloga identiteta kao centralna kategorije ove tematike. Iako prilično iscrpljujući, rad na knjizi doneo mi je jedno divno iskustvo i saradnju sa sjajnim profesorom i vrhunskim stručnjakom, Čedomirom Vasićem. Čedomir se upoznao sa mojim radom iz oblasti kostimografije još za vreme mojih magistarskih studija, bio je i član komisije prilikom odbrane rada i ovo je bio samo nastavak meni dragocene podrške, jer je prihvatio da napiše i recenziju za ovu knjigu. Moja sreća je bila da sam u svom radu nekako uvek imala podršku izuzetnih ljudi i stručnjaka, na čemu sam veoma zahvalna. Pored profesora Čedomira, u tom trenutku i rektora Univerziteta umetnosti, drugi recenzent bio je moj dragi prijatelj, takođe profesor na Fakultetu likovnih umetnosti, Mileta Prodanović. Prema njihovim recenzijama, ovom knjigom sam ‘…postavila temelje u izučavanju modne problematike sa više različitih aspekata’, a kao rezultat usledilo je i meni najvrednije priznanje, prestižna nagrada ‘Pavle Vasić’. Knjiga-udžbenik Moda i odevanje uvrštena je u obaveznu literaturu ne samo na Akademiji tehničko-umetničkih studija Beograd, gde predajem, već i na Fakultetu primenjenih umetnosti, tako da mislim da bi bilo neophodno da se poradi i na drugom izdanju, jer knjige više nema u prodaji.
6. Izlagala si na izložbi koja je bila omaž Nives Kavuric Kurtović, u centru Zagreba.
Da, to je bila veoma inspirativna tema u okviru projekta Femininologija, čiji je nosilac bila Sanda Stanačev Bajzek, kustoskinja iz Zagreba. Nju sam sticajem okolnosti upoznala učešćem na slikarskoj koloniji na Rabu, 2018. godine. Ova kolonija je predstavljala prekretnicu u mojoj karijeri u smislu povratka štafelajnom slikarstvu, koje očito nosim u genima. Tendencija Femininologije jeste okupljanje i predstavljanje žena umetnica sa različitih prostora, afirmacija njihovih različitih senzibiliteta i kreativnog potencijala. Tema je 2019. godine bila stvaralaštvo poznate hrvatske slikarke Nives Kavurić Kurtović, tačnije njen rad Zarolano životom – rolna od 56 metara natron papira na kome je umetnica na svojevrstan način predstavila segmente iz svog života. U oktobru 2019. godine bila sam članica makedonske grupe, zajedno sa veoma značajnim stvaraocima, poput slikarke Ane Tempkove.
7. Na koji način si odgovorila temi i kakva iskustva i utiske nosiš iz te saradnje?
Tema Rolada življenja mi je potpuno ‘legla’, jer sam i sama tokom prethodnih godina analizirala sopstvene životne tokove i procese i pokušavala sam da ih objedinim i prikažem kroz svoj rad. To je rezultiralo konceptom koji sam nazvala Lična i kolektivna istorija. Hoću reći, tema mi je bila veoma bliska i inspirativna, a ličnu ‘roladu življenja’ sam predstavila kroz ambijentalnu instalaciju, projektujući svoje radove preko dveju platnenih košulja postavljenih u prostoru. U dogovoru sa kustoskinjom Sandom Stanačev Bajzek, koja je u mojim radovima prepoznala izvesnu povezanost sa poznatom umetnicom u senzibilitetu i konceptu, odlučila sam se za postupak aproprijacije, odnosno, da u projekciju uključim i nekoliko pažljivo odabranih autentičnih slika poznate umetnice, kako bih ostvarila vezu sa samom temom omaža NKK, a pritom ostvarila jedinstvo i u likovnom smislu. Bila sam zaista počastvovana što je moj rad bio veoma zapažen na čak dve izložbe u Zagrebu, u Centru za kulturu i u Skupštini grada.
8. Taj rad je i bio presudan za koncepciju tvog nagrađenog rada na 52.majskoj izložbi ULUPDS-A u Beogradu. Žiri ti je jednoglasno dodelio glavno priznanje ali se o tome nije dovoljno čulo u javnosti. Da li je period pandemije, koji je uticao i na umetnike, stvaraoce, kao i organizatore smotre, bio jedini uzrok tome ili pak neko nerazumevanje onoga što stvaraš, upravo u sredini u kojoj živiši deluješ? Da li se iz sveg mogu izvući neke pouke?
Postoji poznata latinska izreka Nomen est omen ili Ime je znak. Naziv prošlogodišnje Majske izložbe – Umetnički prevrat, kao da je nagovestio turbulentna dešavanja koja su donela izvestan Uvid, kako glasi ovogodišnji naziv 53.Majske izložbe, verujem i nadam se, svima nama. Kako reče jedna moja koleginica i draga prijateljica pre par dana, nadam se da će naziv neke buduće Majske izložbe biti – Ugled.
9.U regionu si ostvarila zapažene nastupe – izlaganje rada u Zagrebu, samostalne izložbe u Ohridu 2019. i 2020. godine… Kakvi su ti dalji planovi i mogućnosti u tom pogledu?
Poveznice svih mojih dosadašnjih izlaganja i opusa jesu izmeštanje, kontinuitet i stvaranje. U tom duhu ću i nastaviti, to će biti diskurs za neka buduća stvaranja, put ostaje otvoren.
10.Na junskoj izložbi u beogradskoj galeriji Singidunum, ukomponovala si i neke nove elemente u kontrapunkt ranije rađenih radova, tako da je reč o svojevrsnoj mini- retrospektivi, ali i o jednom novom organizmu u kome zvuk, slika, redimejd, narodna umetnost, fotografija, kolaž, štafelajne slike manjeg formata, printovi, crteži, modni i čisto likovni doprinosi koegzistiraju u mapiranju duše kroz vreme i prostor.
U mojoj prirodi je da asocijativno povezujem stvari, mesta, predele sećanja, sadašnji trenutak… Taj novi organizam koji pominješ nastajao je spontano i intuitivno u idejnom smislu, to je bio moj razvojni proces i kao umetnika i kao ličnosti, a sa druge strane, obeležen je i namernim pokušajem da spojim različite oblasti i medije u jedinstvenu likovnu celinu koja će biti protkana posebnom simbolikom i konceptom.
11.Šta je bila ideja vodilja ovakve celine, koju su i publika i stručna javnost odlično prihvatile?
Sve to je povezano sa mojim povratkom umetničkoj praksi nakon duže pauze, koja je nastala zbog mog bavljenja teorijom i profesurom. A prethodile su i neke promene na ličnom planu. Kako si lepo napisala u recenziji kataloga ‘…sve ono zatomljeno u biću teži da se ispolji’. Sve čega bih se dotakla – knjiga, muzika, film, ambijent, predeo, sećanja, stare fotografije… sve to je za mene imalo poseban značaj i ‘govor’ koji sam upijala, i na šta sam odgovarala slikom, prvo u svojim mislima, a zatim i kroz svoj rad i stvaralaštvo.
12.Ambijent izložbe, obojen ličnim značenjima i sentimentom, stilizovanim formama, asocijativnim predmetima, pažljivo biranim kadrovima i svetlom, ritmom koji posmatrača uvlači u svoj mistični karakter, gotovo da ima, figurativno rečeno, sakralni prizvuk. Da li iza svega može da stoji poruka da je čovek, odnosno žena, jedan entitet koji ima i sam po sebi svoj univerzum, zavisan od mnogo činilaca, ali i vredan sopstvenog vremena, prostora, razvića?
Upravo tako. Svako je biće za sebe, a istovremeno je i deo univerzuma. Usklađenost ovih principa istovremeno je i preduslov i rezultat sopstvenog razvoja, a sinhronizacije ne može biti bez prostora i vremena. U jednom trenutku moramo zastati i sagledati sebe u odnosu na prošlost, sadašnjost i budućnost, shvatiti i prihvatiti sopstveni univerzum kako bismo se povezali sa univerzalnim.
13.Kako bi opisala svoj odnos, stav i doprinos u kontekstu ženskog, rodnog diskursa u savremenoj umetnosti?
Odgovor može uslediti iz pitanja: Ko je žena i koji nas strukturalni okviri određuju u ovom civilizacijskom nasleđu? To pitanje je u velikoj meri i moja preokupacija u prethodnim ciklusima vezanim za Ličnu i kolektivnu istoriju, zatim u nagrađenom radu pod nazivom Gde je duša ili dnevnik jedne košulje, i na kraju u ovoj poslednjoj izložbi Mapiranje duše – kroz prostor i vreme. Svi stereotipi ženskosti zasnovani su upravo na polaritetu žene grešnice i žene svetice. Prvi je određen biblijskom pričom o posrnuću žene pred zlom, a sa druge strane, njena sposobnost da donese novi život približava je božanskom biću. U toj borbi za identitet i u pogrešnom nastojanju da se izjednači sa muškarcem, sa kojim je u suštini jednaka, smatram da žena zapravo gubi svoj identitet u ovom društvu izmišljenih vrednosti, ne shvatajući slojevitost svog bića i višestrukost svog identiteta. U tom smislu, moj odnos prema stvaralaštvu je krajnje iskren i intuitivan. Vodim se sopstvenim etičkim i estetskim načelima, bez tendencije da se zadovolje nekakva očekivanja.
14. Da li multimedijalnost i intermedijsko delovanje vidiš kao svoj zasluženi izraz, uprkos sve izvesnijoj potrebi za slikarstvom u klasičnom, medijskom smislu?
Apsolutno smatram da stvari ne treba forsirati, već ih treba pustiti da se spontano odvijaju prema interesovanjima, potrebi i inspiraciji. Nekako i do sada sam uspevala da pomirim potpuno različite oblasti u svom radu, a na kraju se ipak iskristališe nit koja poput kockica u mozaiku sve to poveže. Ne bih odstupila od te prakse, jer je očito da donosi rezultate. Što se tiče slikarstva u klasičnom smislu, to je nešto što mi je blisko, svakako ostaje kao praksa i u sadašnjosti, ali i za budućnost, jer ne poznaje starosne granice. Kako ću sve to uklapati i ‘dekonstruisati’, za mene u ovom trenutku predstavlja izazov i otvoreno pitanje.
15.Kako profesura i rad sa studentima utiču na tvoj stvaralački potencijal i kreativni rad?
Ta razmena energije i kreativnog potencijala svakako da ima poseban značaj. To je jedno dugogodišnje iskustvo i uvek kada vidim sjajne i kreativne mlade ljude, njihovu raznovrsnost u pristupu dizajnu, i sama dobijam impulse i inspiraciju. Verujem da je to dvosmerni proces i mislim da je neophodno da mladi potencijalni stvaraoci budu informisani i direktno uključeni u savremene umetničke i dizajnerske tokove.
16 .Mnogi pitaju umetnike kako vide budućnost ove ljudske delatnosti. Kakvi su tvoji uvidi na osnovu tako sadržajne prakse, i da li je na pomolu neki možda novi trend, pored sve jasnije tendencije za održivim materijalima i sredstvima stvaranja, ekološkoj evoluciji itd.?
Ne možemo ostati neinvolvirani i distancirani od sadašnjih zbivanja, od svega što nas okružuje. Mi kao stvaraoci svakako da imamo odgovore na takva stanja, svako na svoj način, i to se može videti kroz veoma zanimljiva autorska dela i prezentacije. Ako umetnost doživljavamo kao glasnogovornika koji ukazuje na sve potencijalne opasnosti savremenog društva, onda je njena uloga veoma poželjna i opravdana. Pitanje je šta će se učiniti sa tim i da li će postojati pozitivan odziv i odgovor od strane onih koji bi i realno mogli nešto da učine po tom pitanju. Nažalost, živimo u vremenu apsurda na svim nivoima. Mesto umetnika i kulture uopšte, na nezavidnom je nivou, mnogo ispod masovnih vrednosti, ako ih tako možemo nazvati.
17 .Nedavno si prijavila predavanje za Drugu naučno-umetničku konferenciju Fakulteta primenjenih umetnosti – SmartArt. O čemu će biti reči?
Rad sa kojim sam aplicirala na Konferenciji SmartArt, koja treba da se održi u septembru ove godine u SANU, deo je istraživanja iz moje doktorske disertacije sa temom: Postmoderne tendencije u modnoj industriji. U skladu sa dosadašnjim principima izmeštanja, povezivanja i dekonstrukcije, moje istraživanje je išlo u pravcu sinteze nauke i umetnosti, odnosno u kontekstu primene visokih tehnologija u modnom dizajnu i modnoj industriji. U radu se, između ostalog, razmatra i budućnost implementacije novih tehnologija kroz eksperimentalni i komercijalni aspekt, sa posebnim osvrtom na pojavu održive mode u skladu sa budućim pozitivnim razvojem životnog prostora.
18. Da li se naš urbani prostor pozitivno razvija?
Ne znam šta bih rekla… Odbolujem svaki panj i posečeno drvo pored koga prođem dok šetam parkom. Mislim da je silovanje urbanog prostora Beograda, kao uostalom i svakog drugog mesta, naprimer Zlatibora, Niša, Skoplja, Ohrida, a sve to radi čistog profita, nedopustivo, jer je to nasilno sprovođenje hiper-urbanizacije. Beograd se mnogo promenio, nažalost na gore. Kao umetnik se zalažem za beskompromisnu autentičnost. Mislim da je Beograd kao grad i metropola mnogo izgubio od svog nekadašnjeg šarma i autentičnosti kakvu je imao, što se ne može reći za ostale evropske gradove, koji poštuju svoje istorijske vrednosti i simbole.
19 .Za kraj jedno lepše pitanje, s obzirom na činjenicu da puno čitaš. Koja literatura te najviše inspiriše?
U knjigama često pronalazim inspiraciju za moj rad. I nazive svojih slika smišljam inspirisana tekstovima iz pročitanih knjiga. Neke knjige su mi bile inspiracija za čitav opus radova i koncepata. Ali nisu to samo knjige. Često čitam između redova, povezujem trenutak sa prošlim vremenom, melodijom koja me u trenutku dotakne ili panoramom koja se raspukne ispred mog pogleda. Važan je tok, bez prekida, kontinuitet i pored izmeštanja, jer sve je u životu u nestajanju i u nastajanju… To može biti i poruka za kraj.
