Search
Close this search box.

EKOLOGIJA KAO ŽIVOTNI STAV

NAJPOSEĆENIJE
PRIJAVITE SE ZA NEWSLETTER
Asset 1

LOKACIJA:

“VOLI CELOKUPNU BOŽIJU TVOREVINU, SVU, I SVAKO ZRNO PESKA. VOLI SVAKI LIST, SVAKU ZRAKU BOŽIJEG SVETLA. VOLI ŽIVOTINJE, VOLI BILJKE, VOLI SVE. UKOLIKO VOLIŠ SVE, TI ĆEŠ OPAZITI BOŽANSKU TAJNU STVARI. A KADA JE JEDNOM OPAZIŠ, ZAPOČEĆEŠ DA JE RAZUMEVAŠ BESKRAJNO, SVE VIŠE I VIŠE, IZ DANA U DAN. I NA KRAJU ĆEŠ DOĆI DO TOGA DA VOLIŠ CEO SVET TRAJNOM UNIVERZALNOM LJUBAVLJU…”

FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI

Hiljadama godina je ljudskim umovima i carstvima vladala jedna specifična, moćna kultura. Od jutra do večeri, od buđenja do snivanja, preko čitavog dana, svi su živeli pod neizbežnom snagom duhovne gravitacije koju bih, za ovu priliku, nazvao „duhovnom kulturom“. Od rođenja do smrti, od prerastanja iz detinjstva u zrelo doba i sve do kraja životnog puta, kroz sve lepe i ružne, vedre i tužne događaje, provejavala je ta i takva duhovna kultura. I bez obzira na sve druge razlike (verske, karakterne, običajne, političke, psihološke), sve naše velike prethodnike svih vremena i prostora spajalo je upravo to što žive u okvirima jednog kulturnog koncepta koji je u potpunosti osmišljavao sve dimenzije, etape i delove njihovog života.

I carevi i vojskovođe, i sveštenici i magovi, i najobrazovaniji i nepismeni, i uticajni i nemoćni, i najdarovitiji i oni sasvim obični ljudi, doslovno svi su, i to bez izuzetka, imali život osmišljen i određen vidljivim i nevidljivim, pisanim i nepisanim pravilima i zakonima iste te duhovne kulture. Druge kulture i nije bilo. Ona je svima, bez razlike, davala nadu u večni život i čudesno tešila bolne i ojađene, čak i onda kada oni sami nisu videli nikakvo rešenje ni izlaz. Tu je i bio njen pravi smisao, u ovom svakodnevnom i svakovrsnom dodiru sa svojim korisnicima.

Tako je to bilo sve do renesanse i početka modernog doba, kada su uzdrmani temelji dotadašnjeg sveta. Rođena je Evropa i svet kakav danas poznajemo kroz veličanstvena dela i uzbudljive epizode ere humanističkog preporoda.

Dobre strane ove epohe su bile vezane za podizanje značaja čoveka i njegove mere svih stvari, ali se često zaboravlja da je sve to bilo istovremeno praćeno i tragičnim nestankom osećanja pobede nad smrću i one nekadašnje sigurnosti u nadoknadu svih ovozemaljskih patnji rajskim nasladama zagrobnog života. Bio je to početak „intelektualne kulture“, sasvim drugačije od kulture koja joj je prethodila.

Smenjivanje duhovne intelektualnom kulturom bio je veliki, uistinu kopernikanski preokret, koji je započeo u tako obećavajućem petnaestom, a dovršio svoj smisao krajem tragičnog dvadesetog veka. A možda i najvažnija (i najopasnija) promena čovekove filosofije života u novoj epohi bila je vezana za njegov odnos prema Prirodi (koja tada, definitivno, gubi veliko početno slovo i smanjuje se na nivo praktičnih resursa i lepog ukrasa oko kuće).

U intelektualnoj kulturi materija je počela da se shvata kao neživa, zaboravljalo se da je sve živo. Tada je počelo da se krasnorečivo govori o „mrtvoj prirodi“ (shvaćenoj kao beskrajni niz apstraktnih tačaka u prostoru), pa o životinjama kao „automatima“ i na kraju, o čoveku kao „mašini“. Bio je to splet bekonovsko-dekartovskih ideja po kojima je priroda samo sredstvo, a jedini cilj je čovekovo gospodarenje, uživanje i promocija samoga sebe. Ali, kroz velike ratove, užasna stradanja i do nepodnošljivosti narasle strepnje i strahove, intelektualna kultura je došla do svog kraja, do samoporicanja (kraj filosofije, post-moderna, smrt umetnosti, izbacivanje lepote iz estetskog pojmovnika, nihilizam i otuđenja).

Čitav ovaj proces obelodanjivanja već uveliko započete degradacije svih izvornih vrednosti prosvetiteljske „intelektualne kulture“ poklopio se sa obeležavanjem ulaska naše civilizacije u treći milenijum.

Padom Berlinskog zida, stvaranjem unipolarnog sveta (uz prateće efekte umreženog globalizma informatičke epohe), rušenjem svih poznatih sistema vrednosti, odbacivanjem ideologija, ukidanjem granica i poništavanjem ideje državnog suvereniteta, uvođenjem digitalne tehnologije i slavljenjem instant-heroja planetarnog društvenog performansa… došlo je do nove smene kulturnog modela.

Umesto intelektualne, došli smo do „popularne kulture“, sa njenim akcentima, prioritetima i strukturama mišljenja i delovanja. Čitava realnost je relativizovana, prostor smanjen na razmere globalnog sela, a vreme, tiranijom trenutka, ubrzano i nedovoljno ni za šta što smo zamislili. Bezlične „zvezde“ (celebrities) su zamenile uzore i heroje, a reality show je počeo da u neverovatnim količinama proizvodi iluzije i simulakrum smisla. Sve vrednosti su dekonstruisane i međusobno izjednačene, a dvostruki standardi i duplo dno „humanitarnih intervencija“ su tek priča za sebe.

I ovaj protestni izraz besmisla i otpora svemu i svima, skriven u srcu „pop(ularne) kulture“, ubrzo je došao do svog prirodnog kraja i istinskog survavanja iz života koji nam je dat u virtuelni ponor jednog artificijelnog, a jedinog nam još dostupnog sveta. Krug je zatvoren.

Prvo smo imali tradicionalnu epohu integralnog, s dušom spojenog duha (epoha duhovne kulure i uzvišenosti), zatim modernu eru čistog duha-po-sebi (era intelektualne kulture i prosvetiteljskog racionalizma), pa onda i post-moderno doba obezduhovljenog i obezdušenog tela (doba pop kulture i performansa svih vrsta). Sad smo zarobljeni u virtuelnom svetu udvojenih i umnoženih ogledala, sablasno uperenih jednih u druga, sa odrazima bez sadržaja.

I red je da Alisa napokon malčice zaviri ponovo u svet iza ogledala, s one strane i Božije Države i Vladavine Razuma i Zemlje Čuda, u skriveni svet neposredne budućnosti. I tamo nas čeka iznenađenje.

Nailazimo na post-sekularni svet obnovljene vere u čudo, na novi početak one prvobitne,sada retro-trendovski redizajnirane duhovne kulture (sa sve iskustvom obe one kasnije civilizacije: one razuma i one spektakla). A na vratima ove stare-nove filosofije života stoji pojam ekologije.

Ekologija je postala sedište nove osećajnosti. Prvo slovo novog pojmovnika kojim ćemo pokušati da damo pravo značenje i autentični smisao svega što nam je izmaklo iz svesti i života tokom Velikog Pada krajem drugog milenijuma.

Jednostavno, treba da razumemo eko-kulturu kao najnoviji, super-savremeni oblik duhovne kulture trećeg milenijuma.

Takođe, kroz etimološko srce pojma ekologije – kroz „ikos“ (okruženje, domaćinstvo) – čudno se dodiruju i pokatkad spajaju ekologija i ekonomija, kroz svest o njihovoj međusobnoj harmoniji i neophodnosti povezivanja naših potreba u integralnu celinu.

I ne znajući, nenamerno, možda smo otkrili i neke dublje i spasonosnije veze i energije između naizgled nespojivih dimenzija ljudskog života.

Naša eko-svest nam uz to govori da, shodno tome, sve ima senzibilitet: i voda, i kamen, i čovek (naravno, u zavisnosti od toga da li unosimo prljavštinu ili lepotu u svoju misao).

Međutim, ništa manje, ekologija je i buđenje životnog jedinstva. Tu postoji život cveća, gmizavaca, život kao simfonija, a ne monotonija čovekove samoubilačke i bezdušne „svevlasti“.

Takođe, a na drugoj strani, i problem svakovrsnog očišćenja, sveopšte katarze, ponovo je počeo da dobija na značaju uvođenjem ekološke svesti. Time dolazimo i do važnog pojma pročišćenja planete. Ono je nemoguće bez promene životnog stava, bez ukazivanja poštovanja prirodi (svima i svemu) oko nas.

Uz to, u istom kompletu (survival kit) ide i shvatanje prirode kao nečeg nama sasvim bliskog, istorodnog. Ponovo se pojavljuje tajna u ljudskom odnosu sa prirodom, ali i generalno, kao svest o tome da ipak „ne znamo sve“, da nismo sami, ne samo u kosmosu već ni na sopstvenoj planeti.

Autor teksta: Redakcija
EKO KUĆA je prvi evropski i regionalni portal koji stručnjacima kao i široj čitalačkoj javnosti, nudi celovite informacije iz svih segmenata eko arhitekture i kulture.
Pogledajte još:
Smanjenje Emisije Gasova u Evropi: Koraci ka Čistijoj Budućnosti
Energija vetra: Budućnost Sombora
COP28 – Da li je ovo kraj upotrebe fosilnih goriva ?