TO DA SE I DANAS, U NAŠEM PRISUSTVU, MOŽE DOGAĐATI ČUDO, DOKAZUJE JEDAN NEOBIČNI I SASVIM LIČNI „NEMOGUĆI PROJEKAT“ ČOVEKA KOJI SE USUDIO DA URADI SVE SUPROTNO OD ONOG ŠTO SU GA SAVETOVALI. TO JE, MOŽDA, I PRAVA POUKA ZA OVA NEVERUJUĆA I APOKALIPTIČKI-NEINTERESANTNA VREMENA KOBNO UBRZANIH DOGAĐAJA I OPASNO USPORENIH NADANJA S PRAVOM ZABRINUTOG ČOVEČANSTVA.
Bio sam danas u Novim Banovcima, na poselu kod izvesnog Macure, našeg čoveka iz Beča koji je tu, nad samim Dunavom, napravio pravi pravcati umetnički grad – sa neobičnim Muzejom (Muzej Macura) i još neobičnijom galerijom (Magacin Zenit), usred sremske stepske nedođije.
Dok smo se pričešćivali duhovnom i telesnom hranom (postavljenom na nekom starom, prelepom koncertnom klaviru), osećali smo, svi prisutni, koliko je umetnost (pa makar i ona koja u meni inače ne izaziva preterano osećanje bliskosti) UZVIŠENA. Koliko u njoj ima – kad je to zaista – nečeg otmeno usamljenog i privlačnog…
Bilo je to čudno društvo – gde je među nama naprosto blistala mladalačkom vedrinom naša mila i dobra Rada (Đuričin) – ali nisam želeo ovde da pišem o tome…
Naime, dok sam lutao muzejskim sobama Macurinog ekscentričnog Muzeja i pogledom skupljao sve još preostale i preživele relikte harizmatičnog Micićevog Zenitizma, zastao sam kraj jedne papirne gomilice, nemarno položene ukraj ove izložbe međuratne srpske avangarde.
Počeo sam da slobodno preturam po naizgled nemarno razbacanim knjigama, sve od reda retkim i lepo ukrašenim izdanjima. Neke su bile zanimljive zbog originalnosti, neke, opet, zbog provokativnosti, neke po temi (posebno je bio prisutan Dunav), neke po posebno davnoj godini štampe, neke po svojoj šarmantnoj bleskastosti i upravo čarobnim preteranostima svih vrsta, neke po svojoj retkosti i ekskluzivnosti…
Odmah su mi prišli neki egzotični saputnici sa ove estetske i hedonističke ekskurzije i krenuli sa pitanjima.
Ja im ne ostadoh dužan i raspalih sa odgovorima. Na šta oni počeše da, kao iz rukava, sipaju podpitanja, komentare, duhovitosti, uzbudljive asocijacije i tome slične vragolije i kalambure.
Naravno, ja im ponovo nisam ostao dužan i počeo je sa rasprskavanjem jedan vajldovski verbalni vatromet uzajamnog razigravanja mašte, znanja i talenta (sa obaveznim prstohvatom duhovitosti).
Odjednom je čitav ovaj lepo-bizarni muzej usred dunavske pustare počeo da živi i vrti se oko nas, kao oživljena scenografija jednog antologijskog razgovora (čija se raskoš i posebna ekskluzivnost očitavala u tome što je ostao srećno i namerno nezabeležen). Estetika, poetika, egzotika, erotika, uz oneobičavanje, začudnost, obavezni šarm i neograničene količine aristokratske neobaveznosti ćaskanja… bili su prateći sastojci našeg prijateljskog duela, u kome su se, umesto metaka, ispaljivali plotuni zanimljivosti i salve dvosmislenih (vešto šifrovanih) komentara.
Ukratko, Muzej je namah postao Salon.
Jedna velika civilizacijska tekovina zapadne imaginacije je čudesno preobražena u drugu, podjednako značajnu formu „duha u akciji“.
I kao što su muzeji danas ostali samo blede (turističke) senke nekadašnjih veličanstvenih galerija u kojima se neumorno tragalo za smislom Lepote svih vremena i stilova, tako je gotovo nestala i institucija književnih salona, u kojima se neposredno rađala umetnost i usmeno oblikovala kultura velikih epoha rane moderne.
Novi Banovci se tako, kroz naš razgovor, pretvoriše u Pariz i Petrograd „starog poretka“ (ancien regime) sveta koji je još uvek verovao u budućnost, u čoveku dohvatno „bolje sutra“ i stalno usavršavanje ljudskog duha.
Magija mašte i talentovane uzajamnosti u čerupanju besmisla, ružnoće i gluposti svih fela preobrazili su ionako već neobični muzej „usred nigdine“ u još ređi, neočekivaniji i neobičniji salon onih najređih, svima nam nasušno potrebnih razgovora. Onih u kojima se ništa važno ne rešava, u kojima nema nedostojne zabrinutosti i izanđalih tema, koji služe sami sebi (i larpurlartističkoj lepoti sopstvenog rasprskavanja u vazduhu i sluhu svih prisutnih).
Imena prisutnih stvarno nisu važna, jer smo svi mi tu bili „samo“ srećno i zanimljivo prepleteni skup najrazličitijih ličnosti i ukusa, stilova i pogleda na svet. Bili su tu, nasumično: Profesor, Arhitekta, Reditelj, Supruga, Tragač, Slikarka, Ćutljivac, Izbiračica, Glumica, Enciklopedista, Čuvar Starina i buket široko nasmejanih Učenica.
Ali, što je najvažnije, niko nije ubacivao nedostojne klipove svakodnevice u (od brzine usijane) točkove razgovora, niko nije kvario ovaj svečani, pred-prolećni ritual oživljavanja sveta i Prirode.
Svi smo simultano i uz nevidljivi naklon izlazili na pozornicu i bacali uvis i svud oko sebe mirisne cvetove reči, rima i već skoro zaboravljenih citata skoro pa nepoznatih mislilaca davno prohujale prošlosti…
Pokazalo se da i dendizam nije stran ovom prkosno oživljenom zenitističkom pozorištu na dnevnoj sceni Muzeja Macura…
Nastavili smo naše druženje na visokoj i uskoj terasi sa „za umreti“ pogledom na moćni Dunav, pa u lovačkoj spavaćoj sobi (u kojoj je nedostajalo samo medveđe krzno), u galerijiama podova obloženih velikim kamenjem oštrih ivica, kraj crnog koncertnog klavira na kome su posluživane sremske renesansne đakonije (pretežno bele boje i mlečnih ukusa), u dvorištu oivičenom lažnim nadgrobnim spomenicima Vinsenta van Goga i drugih ludo-talentovanih inspiratora divlje Umetnosti, uz hermetičku Macurinu Kapelu na kojoj se u proleće podiže vedri vaskrsni Krst (opet oživljene i probuđene) Prirode… pa onda i na drugom mestu ovog muzejskog eksperimenta: u stotinjak metara dugačkom tunelu Magacina Zenit („rudnika nade“ stvorenog na mestu nekadašnjeg magacina žita) i na svim drugim zavojima, okukama, paviljonima, bibliotekama, osmatračnicama i meandrima ove čudesne postavke…
Mi smo razgovarali, razgovarali i razgovarali…, a naš mudro-spokojni domaćin, banovački Bečlija Vladimir je, kao mladoliki Starac sa Planine neuznemireno gledao u svoj voljeni Dunav, čijim vodenim prostranstvom, kako on ume da kaže, „protiče život“.
Posvećen traganju za najlepšim rečima i pravim ljudima sa nečim posebnim u sebi i iza sebe, on na javi, široko zatvorenih očiju, spokojno živi svoj „nemogući san“ (pretvarajući ga u čistu realnost). Ideje, energije i vizije davnog i večno-modernog Micićevog Zenitizma hrane ga i nadahnjuju, držeći ga na peni od talasa neumrlih vizija svih onih koji su koračali po vodi, daleko ispred svog vremena.
Ovi preci-savremenici, koji su u našem vremenu pronašli svoje vreme i posmrtnu utehu, svojim magičnim prisustvom ispunili su i dovršili ovaj Vladimirov lični projekat bez ograničenja i jasnih odrednica.
Uokviren mitskim Dunavom i nesputanom slobodom istraživanja, „projekat Macura“ je brižno praćen iz maglenih daljina, iskusnim okom nekadašnjih jurodivih lepototražitelja, tih neustrašivih i srećno-nesrećnih avanturista duha.
Ti naši nevidljivi saputnici su i glavni junaci ove priče, skrivajući se (vešto i vragolasto) između nostalgično nabacanih redova jednog nezaboravnog, rečima teško prepričljivog sećanja.// Dragoslav Bokan