Svim gradovima sveta možemo da se vratimo da bismo videli ili ponovo posetili omiljena mesta, samo ovom gradu ne. Dubai takvom brzinom menja svoje obličje i lice, da poseduje i pokretni centar grada. Pre deset godina bio je na jednom mestu, sada na sasvim drugom. Ovo je živo pulsirajuće biće, a ne grad, metamorfno i rastuće biće, raj za arhitekte i eksperimentalno naselje za svakojake ideje.
Po treći put za proteklih 15 godina, zavirila sam u ovaj deo sveta i deci, koja su sa mnom ovde bila pre 13 godina, vrlo ozbiljno rekla: ‘Nemojte nikom da pričate da ste bili u Dubaju, jer – niste.’ Svim gradovima sveta možemo da se vratimo da bismo videli ili ponovo posetili omiljena mesta, samo ovom ne. Dubai takvom brzinom menja svoje obličje i lice, da poseduje i pokretni centar grada. Pre deset godina bio je na jednom mestu, sada na sasvim drugom. Ovo je živo pulsirajuće biće a ne grad, metamorfno i rastuće biće, raj za arhitekte i eksperimentalno naselje za svakojake ideje. Znam da je prvi asfaltni put prošao ovuda tek sedamdesetih godina prošlog veka, da je beduinski narod bukvalno sa kamila i iz srednjeg veka uskočio u dvadeset prvi vek preko noći, da bi danas autoput kroz pustinju svetleo kao Las Vegas, dok poput pečuraka niču novi istorijski spomenici.
Pogled na Dubai sada i onaj od pre 13 godina ukazuju ne samo na napredak u izgradnji, na rastući broj solitera i na megalomaniju u luksuzu, već i na mali pomak ka evropeizaciji grada. I danas su vodeće bolesti u Emiratima sangvinizam i dijabetes, jer su im Britanci ostavili ‘junk food’, pomrfrit i industrijsku hranu, pa su slatkiši i ogromna potrošnja šećera, uz kretanje samo do kola i iz kola, neminovno doveli do bolesti. Odgovor je nađen u arhitekturi, gde svaka kuća i svaka zgrada poseduju svoju teretanu i bazen, a tu su i posebno opremljeni parkovi za vežbanje i trening. Dubajčani, koji su sada konglomerat raznih nacija, sa oko 10.000 Srba koji žive i rade ovde, od nedavno su počeli da menjaju i jelovnike u restoranima. Njihova ponuda uključuje organsku hranu, sveže ceđene sokove, salatne obroke, vegetarijansku i vegansku hranu, više zbog mnogobrojnih zahtevnih turista iz celog sveta, ali delom i u funkciji poboljšanja sopstvenog zdravlja.
Čuvena Palma, naselje nastalo na veštačkom ostrvu u obliku palme, uz skupocena ostrva u obliku mape sveta, nije samo perverzija bogataša ili vrhunski kič, već i maleno ekološko čudo, jer je more nasuto prirodnim eko materijalom, što je omogućilo obnavljanje korala i prethodno uništenih morskih eko sistema usled povećanog saliniteta Persijskog zaliva. Vadeći i nemilice trošeći i prerađujući slanu vodu iz zaliva u pijaću i tehničku, morski život je skoro zamro u priobalju, a sada se obnavlja iz dva razloga: Dubajčani su počeli da prerađuju Indijski okean umestio vode iz Zaliva s jedne strane, a sa druge, podizanje i nasipanje stenama i kamenjem je omogućilo novo stanište za korale, alge, račiće, fitoplankton, sunđere i druga raskošna bića koja su oduvek živela u ovom toplom moru. Čak je i kopno, pustinja, počelo da se menja. Decenijama zalivane i veštački gajene palme i drveće po Dubaiju dovoljno je naraslo da sačuva vlažnost i poveže zemlju ne dopuštajući joj da bude razneta pustinjskim peskom. Od pustinje je zaista nastala oaza koja se može održati i bez pomoći čoveka i večnog zalivanja. Stvaranjem samostalnih eko sistema postignuto je da drveće drži zemlju i vlagu, u zemlju su se vratili mikroorganizmi, okolo lete insekti. Mic po mic, zelenilo osvaja pustinju.
I opera je stigla u Dubai. Arhitektonsko čudo, kao i svaka nova zgrada ili fontana koja ovde nikne, sa repertoarom sastavljenim od mjuzikla, opereta i ozbiljnih opera, ovde se saživelo sa funkcijom naših nekadašnjih bioskopa – kao mesto socijalizacije, legalnog očijukanja, dopisivanja i kuckanja mobilnim telefonima, udvaranja i ugovaranja sastanaka, što je opera i bila sredinom devetnaestog veka. U Parizu se na dugim i zamornim pauzama, koje su nekad trajale i po ceo sat, dok se cela scenografioja ne promeni, toliko lokalo i ždralo, da se ponekad pevači nisu ni čuli od graje pijanih gledalaca. Pre no što se zgrozimo nad novim navikama dubajskih domorodaca, setimo se sopstvenih gluposti i svih prepreka koje smo prelazili i još uvek prelazimo na sopstvenom putu razvoja. Ovi su ljudi, ponavljam, vrlo uspešno preskočili par vekova i sa kamila uskočili u besne automobile, kojima dominira Bentli. Koliko – toliko su naučili i da ih voze. Samo kad padne kiša, što se dešava jednom godišnje ili jednom u par godina, nastaje kolaps u saobraćaju, jer ne umeju da voze po klizavim putevima.
POGLED NA DUBAI SADA I ONAJ OD PRE 13 GODINA UKAZUJE NE SAMO NA NAPREDAK U IZGRADNJI, NA RASTUĆI BROJ SOLITERA I NA MEGALOMANIJU U LUKSUZU, VEĆ I NA MALI POMAK KA EVROPEIZACIJI GRADA. I DANAS SU VODEĆE BOLESTI U EMIRATIMA SANGVINIZAM I DIJABETES, JER SU IM BRITANCI OSTAVILI ‘JUNK FOOD’, POMRFRIT I INDUSTRIJSKU HRANU, PA SU SLATKIŠI I OGROMNA POTROŠNJA ŠEĆERA, UZ KRETANJE SAMO DO KOLA I IZ KOLA, NEMINOVNO DOVELI DO BOLESTI.
U Dubaju ne žive samo vlasnici Bentlija sa registracijama od 4 cifre, obično godine rođenja vlasnika, za koje su platili i do milion evra, već i ceo novi stalež radnika i robova. Na mestu centra grada od pre 12 godina, sada je novi grad Indusa, Pakistanaca, Filipinaca i ostalih Azijata koji su se ovde naselili u potrazi za boljim poslovima. Utisak da ste u Nju Delhiju je upotpunjen bazarima i radnjama sa indijskom robom, kao i prljavštinom po ulicama.
U otmenom delu grada nadomak Palme, Đumejri, koju uvek brkam sa Fuđejrom na obali Indijskog okeana (gde se pre 12 godina moglo slobodno otplivati do Snupi ostrva i gledati egzotični podvodni svet Žaka Kustoa), za razliku od današnjeg niza skupocenih hotela sa privatnim plažama nalazi se jedna druga oaza mira i spokoja, namenjena ljudima svih vera i nacionalnosti, TAIJITU HOUSE OF OM. Vlasnik ovog mesta druženja, gde su svi sadržaji besplatni, dve godine je rezbario slova i motive u nadstrešnici iznad bašte, kako bi sunce prodirući kroz te rupice osvetljavalo i na travi ispisivalo, na hindu, arapskom i engleskom jeziku, reči ljubavi, mira, zdravlja, večnosti, spokoja…
Ovde se mogu videti i mali oltar svih religija sveta, bazen sa isturenim čamcem umesto daske za skakanje, lampioni, fenjeri, crna i bela mačka koje se zovu Jin i Jang. Tu je došla grupa od tridesetak ljudi da sluša predavanje i proba živu biljnu hranu, sokove i slatkiše. Bilo je Iraca, Indusa, Australijanaca i Filipinki, i slovima dve Srpkinje, koje su muževi dovezli, a onda glavom bez obzira pobegli od ‘sekte’. Da, moja sekta jedenja jabuka je izgleda pogubna za Srbe koji bi da me spale kao vešticu jer sam upropastila Novaka Đokovića. Sad kada ponovo dobija meč za mečom, a i dalje jede sirovu hranu, niko se ne oglašava.
Impresivan, ali ujedno i zastrašujući je park cveća, Čudesna bašta Dubajia i centar leptirova. Zašto? Zato što se za održavanje ove male amazonske džungle troši toliko vode da je to prosto zločin. Nafte možda neće nestati, ali vode hoće, tako da se moja tuga sada ne udvostručava, nego utrostručava, jer sam za godinu dana videla kako se seče Amazonija, topi Severni pol i nemilice troši voda u Emiratima. Ko zna šta ću još videti na mojim daljim putovanjima?
Odoh na oporavak u moje rajsko mesto, selo Babe, nadomak Beograda. Ništa ne može da me impresionira tako kao sveža izvorska voda, dobar vazduh i prirodno šumsko zelenilo sa zrelim trešnjama na granama…// EKO KUĆA No24
