Pali u vreme i (kao na lotou) nepovratno “dodeljeni” jednom prostoru, rodu i jeziku, mi ipak nismo samo banalni zbir životnih problema, iskušenja, događaja, želja i strahova. Jesmo i to, ali ne samo to. Od početka nosimo u sebi trag svog božanskog porekla, SEĆANJE NA NAŠU PRAVU PRIRODU koje pokušavaju da nam otmu i potope ga (gospodari-u-pokušaju naše sudbine) u razlivenu monotoniju odrađivanja nečeg što je mogao da bude ŽIVOT. Ako sve to razumemo i blagovremeno (a nikad nije kasno) počnemo da koristimo, već od prvih jutarnjih sati SVAKOG DANA, za nas još uvek ima nade.
Koliko god vam to izgledalo teško, koliko god vas to koštalo, ma šta ko pričao i ma koliko vam se to činilo beznačajnim i uzaludnim, potrudite se DA POSTOJITE. Mislim, da stvarno postojite – sopstvenim koracima, razmišljanjima, odlukama, lektirama, ukusima, nepoverenjima i simpatijama, uzvodnim i prkosnim potezima, naizgled pogrešnim i drugima često nerazumljivim izborima, svojom teško plaćenom različitošću i “svojeglavošću” (kao što vam to i sama ova reč govori).
Nemojte biti konfekcijski “drugačiji”, pošto i ta opcija postoji (kao i lažna skromnost), već stvarno svoj: svog roda i porekla, stila i ukusa – ukorenjeni i učvršćeni u iskustva i dostignuća tolikih vaših uzornih predaka i kreativnih prethodnika.
Za početak, ne dopustite da vam ijedan dan prođe tek-tako, kao pesak kroz prste, kao samo još jedan uredno i bez otpora otpali kalendarski listić vaše fatalistički shvaćene sudbine.
Nasuprot tome, neka vam SVAKI DAN bude praznik, a SVAKA NOĆ – prilika da vam makar san (a on samo vama pripada i isključivo od vas zavisi) ulepša i opravda često obezličene i teškoćama ispunjene dane.
I to je moguće, šta god da vam se spolja dešava, koliko god da vam je teško ili dosadno.
Popravljajte sve što (još uvek) možete i slobodno krečite i ukrašavajte maštom ono što vam se ne dopada, a na šta ne možete da utičete.
Vaše jutro, za početak, od vas zavisi, baš kao i vaše (romantično ili uznemireno) doživljavanje kiše i vetra sa početka ovog novembarskog (za svakog od nas – različitog) dana.
Vi se odmah po buđenju ili molite ili krmeljivi teturate, puštate nadahnjujuću muziku ili se mazohistički hvatate za još nepročitane strane jučerašnjih novina i već upaljeni kanal na televizoru.
Vaš je izbor i samo vaša stvar.
Vaša jutarnja kafa ili prvi čaj mogu da budu čitav mali svečani ritual ili samo nesvesna navika; vaš izbor misli i raspoloženja će odmah obojiti sve kasnije sate i trenutke; a dnevni raspored (posebno onaj njegov slobodni deo) će vam olakšati i ulepšati ili unervoziti i poružneti sve još preostale prilike da nešto, konačno, i promenite u svom odnosu prema ljudima i svetu, sebi i Bogu, svom doživljaju prošlosti i spremnosti na neku drugačiju i po vas bolju budućnost.
Kako vam volja.
Nemojte dopustiti da vas ubede da prespavate ili bezumno protraćite svoj sopstveni život, jedino vaše stvarno vlasništvo na ovom kratkom proputovanju ka večnosti.
To je i najlepši poklon koji možete podariti sebi i svom potomstvu, ovakva odluka da stvari uzmete u svoje ruke. Pravo malo čudo, upakovano u kutiju i mašnicu koje sami sebi, svakodnevno, pravite – opravdavajući ili rasipajući šanse i prilike dobijene vašim rođenjem.
Toliko toga od vas i samo od vas zavisi.
Pali u vreme i (kao na lotou) nepovratno “dodeljeni” jednom prostoru, rodu i jeziku, mi ipak nismo samo banalni zbir životnih problema, iskušenja, događaja, želja i strahova. Jesmo i to, ali ne samo to.
Od početka nosimo u sebi trag svog božanskog porekla, SEĆANJE NA NAŠU PRAVU PRIRODU koje pokušavaju da nam otmu i potope ga (gospodari-u-pokušaju naše sudbine) u razlivenu monotoniju odrađivanja nečeg što je mogao da bude ŽIVOT.
Ako sve to razumemo i blagovremeno (a nikad nije kasno) počnemo da koristimo, već od prvih jutarnjih sati SVAKOG DANA, za nas još uvek ima nade.
A možemo da krenemo u susret sebi i boljem ostatku svog života, evo, već sada, ovog trenutka.
“VIDEO GAMES” čarobne Lane del Rey kao simbolični oproštaj od leta (i, ne manje, od one rajskolike atmosfere holivudske i idilične Amerike moje i naše mladosti).
Postoji neko uzvišeno, mazno i delikatno osećanje uvijeno u muzičku oblandu svakog klasičnog “evergrina”, ali i u retro-zvuku sigurno najdarovitije umetnice “propasti Zapada”, Lane del Rej.
Nežnost i senzibilitet utkani u somotski-mekan glas najznačajnije “alternativne autorke” (po mišljenju žirija na dodeli ovogodišnjih MTV nagrada) nemaju ni premca, ni poređenja u današnjoj savršeno aranžiranoj i produciranoj muzičkoj konfekciji, ali nas zato nepogrešivo vraćaju u zlatnu eru pre velikog pranja mozgova i globalne internet revolucije.
Lana ima isti značaj i smisao kao, davno nekad, Ava Gardner i Marlena Ditrih, Keri Grant i Robert Mičam, Frenk Sinatra i Din Martin, fatalne zvezde mističnog “film noara” i svi oni “lepi leševi” luciferijanski zavodljivih buntovnika bez razloga.
Nešto prokleto i romantično, adrenalinski uzbudljivo i vredno naše čežnje (i svih rizika koju ta čežnja sobom nosi) definitivno postoji u muzičkom i filmskom obliku, trepereći pred nama pulsiranjem zapaljenog srca što ne može da podnese život (projektovane svakodnevnice) bez ideala, snova i avantura.
To “nešto više od života” je i formula onoga što nam, verovatno, najviše nedostaje u gvozdenim okovima onoga u šta se, nažalost, pretvorilo naše postojanje.
Lanu zato slušam onda kada mi nestane kiseonika i kreće da trne letnje sunce, kad mi popusti entuzijazam i pojača se osećanje ogorčenosti, onda kad mi dođe da duboko uzdahnem a da ni sam ne znam zbog čega.
I pomaže.
Daje mi nešto što mi nedostaje, kao muzički komplet “prve pomoći” (a nju svi moramo da imamo pri sebi, na svom sudbinskom putu ka onostranom).
