ARHITEKTURA NIJE SAMO TRAG VREMENA I ČOVEKA U PROSTORU. ONA MOŽE DA SADRŽI MNOGE NEMATERIJALNE, A PODJEDNAKO VREDNE ELEMENTE, KOJI ĆE JE PRETVORITI U NASLEĐE I USPOMENE NOVIH GENERACIJA. ZNAČAJ TIH USPOMENA, OSTATAKA, ANTIKVITETA I PRIČA PREDSTAVLJAO JE SAMO POČETAK KREATIVNOG ARHITEKTONSKOG PROCESA KOJIM KUĆA SAJGON PRKOSI NASILNOM PROZAPADNOM GRADITELJSKOM POMODARSTVU VIJETNAMA, I NA NAJBOLJI NAČIN OTELOTVORUJE ČUVENU FRAZU GENIUS LOCI – SUŠTINU I VREDNOSTI MESTA U KOME JE DELO NASTALO I U KOME POSTOJI.
Globalizacija olakšava komunikaciju među ljudima, ali istovremeno otežava i relativizuje odnos čoveka prema lokalnom. S obzirom da poseduje i pomalo stihijski karakter, postalo je teško kontrolisati je i u pravom trenutku sagledati njene posledice. Priča o jednoj porodičnoj kući u Sajgonu započinje upravo ličnom borbom investitora – gospođe Du, da sačuva, obnovi, čak i reciklira lokalne vrednosti i materijale, kako bi potomcima darovala ne samo kvalitet prostora u kome odrastaju, već i buduće lepe uspomene na detinjstvo.
Na ideju o tome kako će izgledati ova kuća, investitorku i arhitekte inspirisala je jedna lokalna priča o čuvenom učenjaku i kolekcionaru antikviteta, Vuong Hong Senu. On je svoju kuću, građenu u stilu tipičnom za Sajgon, zaveštao gradu, ali je posle njegove smrti ona zapuštena, brojni vredni predmeti iz nje su pokradeni, i od totalnog uništenja spasla je inicijativa da se tu otvori restoran. Ovakav nedostatak poštovanja prema tradicionalnom graditeljstvu i nasleđu inspirisao je arhitekte da na parceli dimenzija 3 x 15 metara u centru Sajgona projektuju objekat za višegeneracijsku porodicu.
U prizemlju objekta formirana je tipična sajgonska uličica. Prostor za okupljanje porodice nalik malom trgu namenjen je druženju svih generacija, kako bi komunikacija među njima omogućila prenošenje tradicionalnih navika i vrednosti na najmlađe članove zajednice. Iznad ovog zajedničkog prostora formirane su manje prostorije u obliku kuća, sa balkonima ukrašenim bogatom lokalnom vegetacijom, tako da svaki član porodice i svaka generacija imaju i svoj intimni prostor. Ove jedinice povezane su smaknutim međunivoima, tako da propuštaju prirodno svetlo do prizemlja, a same formiraju vrlo živopisan mikro-urbanistički ambijent kojim dominiraju jarke boje njihovih fasada.
Zajednički prostor u prizemlju natkriven je mrežom namenjenom igri najmlađih. Brojni međunivoi, stepenice i ambijenti koji se smenjuju, čine čitavu kuću kao stvorenom za dečju zabavu i istraživanja.
Tamo gde je pronađena inspiracija, pronađen je i materijal za gradnju – u lokalnom okruženju, na ostacima srušenih kuća. Upotrebljeni su odbačeni materijali koji su na ovaj način dobili novi život.
Ambijentom kuće tako dominiraju opeka, beton, drvo, kamen i tek ponegde metal, a uz vegetaciju koja oplemenjuje prostor jasno je da stanari neguju jednostavnost i prirodan odnos prema životu i okruženju. Ulična fasada sastoji se iz dva segmenta – onog u nivou ulice, koji je naglašen tirkiznim vratima, i gornjeg dela izrađenog od betonske čipke koja istovremeno stvara senku i propušta svetlost u unutrašnjost objekta. Kroz fasadu se probija bujno zelenilo koje je tu zasađeno da bi obezbedilo ugodnu mikro klimu u enterijeru.//ek JELENA BLAGOJEVIĆ – Više u EKO KUĆI No21
U PRIZEMLJU OBJEKTA FORMIRANA JE TIPIČNA SAJGONSKA ULIČICA. PROSTOR ZA OKUPLJANJE PORODICE NALIK MALOM TRGU NAMENJEN JE DRUŽENJU SVIH GENERACIJA. IZNAD OVOG ZAJEDNIČKOG PROSTORA FORMIRANE SU MANJE PROSTORIJE U OBLIKU KUĆA, SA BALKONIMA UKRAŠENIM BOGATOM LOKALNOM VEGETACIJOM, TAKO DA SVAKI ČLAN PORODICE I SVAKA GENERACIJA IMAJU I SVOJ INTIMNI PROSTOR.
