JEDINI SPAS OD NAŠIH SVAKODNEVNIH I SVAKONOĆNIH BEGOVA U VIRTUELNU STVARNOST JE – ODLAZAK U PRIRODU. VRAĆANJE SOČNOM ZELENILU, ORGANSKOJ HRANI NA MESTU GDE JE SAĐENA I IZNIKLA, MIRISIMA I SUNČANIM ODBLJESCIMA, NOĆNOM NEBU PUNOM ZVEZDA I NAJLEPŠIM VIDIKOVCIMA KOJI SE MOGU ZAMISLITI.
TURISTIČKA REVOLUCIJA
Turizam je nova forma, začeta u industrijskoj eri masovnih putovanja nove srednje klase (nastale pod kupolama velikih fabrika zapadne Evrope).
Sa jedne strane, turizam je stvoren preko novih putnika željnih povoljne, dobro organizovane i bezbedne avanture.
A na drugoj strani, čoveka modernog doba su magnetski snažno privukli veliki evropski gradovi željni tih svojih “privremenih stanovnika” (očaranih mogućnošću da makar na dve nedelje postanu punopravni građani Pariza, Rima ili Londona).
Dok je vekovima najznačajniji oblik masovnih putovanja najrazličitijih evropskih staleža bilo “hodočašće”, odjednom je to postao – “turistički aranžman”.
Kakvo vreme, takvi i običaji. Pa tako i putovanja…
MASOVNI TURIZAM
Tehnološkim razvojem, broj turista se povećavao do tačke kada je polovina svih stanovnika najnaseljenijih gradova za vikend počela da napušta svoje betonsko stanište i pokrenula se – u prirodu. O letovanju i zimovanju i da ne govorim.
To je postao običaj, pa trend, na kraju i opsesija, tako da su putnici našeg doba prestali da razmišljaju koliko im ovo masovno “upražnjavanje turizma” uopšte odgovara: da li ih više odmara ili umara.
To je došlo dotle da su gradski psihoterapeuti i popularni “treneri životnih veština” počeli da preporučuju “odmaranje od (ovakvog) odmora”, a s razlogom zabrinuti ekolozi da čupaju kosu i hvataju se za glavu zbog posledica ovakvih turističkih marševa i bezglavih pohoda po svim tačkama zemljine kugle (sa posebnom željom za ulaskom u “netaknutu prirodu”).
OD NEKADAŠNJIH VERSKIH, ILI KASNIJIH – UMETNIČKIH POHODA (POPUT ONOG NAJČUVENIJEG, GETEOVOG, U NOSTALGIČNE PREDELE OSTATAKA ANTIČKE EPOHE U MODERNOJ ITALIJI), DOŠLI SMO DO MRAVLJEG TURISTIČKOG ZAUZIMANJA SVAKOG SLOBODNOG I ZANIMLJIVOG PEDLJA TERITORIJE, DO OPŠTEG BEGA OD PONEKAD STVARNO NEPODNOŠLJIVIH PLODOVA SAVREMENE CIVILIZACIJE.
I tu je kretanje po sebi, izlasci i ulasci, prelaženje hiljada kilometara i desetina državnih granica, postalo cilj (sasvim nezavisno od toga “ko putuje” i “gde se putuje”).
PONOVNO OTKRIĆE PRIRODE
Uz one najvidljivije, uvek imamo i brojne sporedne, kolateralne posledice. Kako je sa svim drugim fenomenima, tako je i sa onim što turistička pomama sobom nosi.
Svima će odmah pasti na pamet gužva, buka, cika, znoj, jurnjava i tone đubreta koje po pravilu ostaju posle svih turističkih prolazaka.
Eksplozija masovnog turizma na točkovima postala je prava industrija, što u sebe uključuje i putničke agencije, vlasnike hotela i privatnog smeštaja, prodavce suvenira, profesionalne vodiče, transportne firme (luksuzni autobusi, avioni, rent-a-car), građevinske kompanije, lekare i fizioterapeute, proizvođače kamp-opreme, posebne gradske i državne službe, marketinške agencije, izdavaštvo (vodiči i bedekeri, monografska izdanja, mape) u nečemu što je neko jednom odlično nazvao “trgovinom rajevima”.
Ali, dobra strana svega toga je VRAĆANJE DOSTOJANSTVA PRIRODI.
Pejzaži daleko od svakog naseljenog mesta više nisu prezrena pustara iz koje se beži u gradove, već rajska mesta za uživanje, vraćanje duhovnog mira i povratak svima nam potrebnog spokoja.
IAKO TU NEMA UREĐENIH STAZA, NOĆNOG PROVODA, KLIMA-UREĐAJA, NI SVIH ONIH POGODNOSTI NA KOJE JE MODERAN ČOVEK NAVIKAO KAO NA ORGANSKI DEO SVOGA NAČINA ŽIVOTA, ON PLAĆA ZA ODLAZAK NA SVA TA “NEKOMFORNA” A PREDIVNA MESTA, DA BI TAMO, SAV EGZALTIRAN, NAŠAO SVE ONO ŠTO MU DUBOKO I NENADOKNADIVO NEDOSTAJE U URBANIM STANIŠTIMA NAŠE BETONSKE I NEONSKE, STAKLENE I PLASTIČNE CIVILIZACIJE.
I tamo počinje da iznutra, potpuno neočekivano, oseća svoju još odavno obamrlu dušu i svoje napeto i otromboljeno telo sa degenerisanim čulima, nalazeći u tišini i samoći netaknute prirode neku tihu i dragocenu sreću.
SREĆA, DOSTUPNA SVAKOME
Jedini spas od naših svakodnevnih i svakonoćnih begova u virtuelnu stvartnost je – odlazak u prirodu. Vraćanje sočnom zelenilu, organskoj hrani na mestu gde je sađena i iznikla, mirisima i sunčanim odbljescima, noćnom nebu punom zvezda i najlepšim vidikovcima koji se mogu zamisliti.
To samo najbogatiji mogu sebi da priušte i u svom gradskom životu (u rezidencijalnim kvartovima), ali zato svi ostali mogu da se, makar na neko vreme, bude i ležu sa suncem, besciljno skitaju poput bezbrižne dece, hodaju bosi po travi, šetaju pod mesečinom i rade sve ono što im tako bolno nedostaje tamo gde žive i rade.
Ta ideja BOŽANSKI LEPE PRIRODE koja se nalazi tako daleko od nas, a opet nam je svima dostupno blizu (jedan turistički aranžman daleko) je praktična posledica i najplemenitiji plod ove bezglave strke masovnog turizma naše dezorijentisane i najrazličitijim tehnološkim protezama ispunjene epohe. Sa sve onim romantičnim uzdahom: “Eh, kad bih mogao da stalno živim ovde!”
A i samo u prirodi, kao njen deo, možemo da osetimo da svaka klima i svako godišnje doba ima svoje osobene lepote i da ne treba da živimo samo u uslovima “idealne temperature”, pod staklenim zvonom tržnih centara i života kojim gospodari plastični “air-condition”.
Tamo i samo tamo (i jedino tako) shvatamo da kiša nije samo dosadna smetnja i prilika da otvorimo svoje kišobrane, već nešto neponovljivo romantično i smirujuće, da i dalje (kao pre nekoliko hiljada godina), negde u prirodi postoje izvori bistre, ledene vode i razigrani potoci kao iz bajke i da bi nestanak ovog zelenog pojasa planete bio fatalan za ljudski rod (ne samo zbog apstraktnog “efekta staklene bašte”, već i zbog kobnog nestanka poslednjeg podsetnika čovečanstvu na onaj izgubljeni raj iz koga smo, davno još, isterani).
Svojim dosadnim nasrtajima na poslednje preostale prirodne rezervate, turizam na drugoj strani donosi i priliku za čišćenje i obnovu naše medijima, brigama i politikom zagađene i urušene svesti.
To je i ona “ekološka dimenzija” zloglasnog turističkog silovanja prirode.
