DOK SE NEGDE NA OVOJPLANETIIGRA TANGO,BUDUĆNOST ČOVEČANSTVA JE OBEZBEĐENA,UPRKOS OTUĐENJU,IGRICAMA,MOBILNIM TELEFONIMA,SELFIJIMA I LAŽNIM PROFILIMA NA FEJSBUKU.JEDINO JE TANGO BIOLOŠK I FOTOŠOP SVIH LJUDSKIH NEDOSTATAKA.
Krivudav je i misteriozan put argentinskog tanga od tvorevine emigranata u novoj zemlji, preko izvoza u Pariz i tamošnje evropske kreacije stereotipa, do fenomena tangomanije, za koju svako ima svoje tumačenje, svoju omiljenu frazu i svoj ključ. Ništa manje intrigantan nije ni život tanga na filmu, koji je započet još u doba nemog filma, da bi postao dominantan prvo kao nacionalni žanr Argentine, tango film, a zatim se razgranao u podžanrove, od tango mjuzikla, do tango melodrame i tango dokumentarca. Dodajmo tome i čestu upotrebu stereotipa tanga u dramaturgiji, kao ukrasa, sredstva karakterizacije lika ili najčešće pomoćnog sredstva potencijalnih ljubavnika za dostizanje strasti. Lista se širi na sve kontinente i tango postaje deo sadržaja američkog, francuskog, nemačkog, italijanskog, finskog, japanskog, korejskog i srpskog filma. Zar već u definiciji tanga ne koristimo filmsko objašnjenje Puriše Đorđevića da je tango ‘tužna misao koja se pleše’? Zar nije naš doživljaj tanga usko povezan sa kultnim scenama iz filmova ‘Miris žene’, ‘Nikad ne reci nikad’, ‘Poslednji tango u Parizu’, ‘Porodične vrednosti porodice Adams’ ili sa ružom u ustima Džeka Lemona u završnici filma ‘Neki to vole vruće’?
Moj prvi susret sa tangom bio je u Australiji, kada je moja koleginica i prijateljica, poznata australijska scenaristkinja i profesor scenarija na filmskoj školi u Sidneju Helen Karmajkl u svojoj 40. godini odlučila da zaigra tango. Pet godina kasnije, ona napušta osnovnu profesiju, odlazi u Argentinu i postaje instruktor tanga. Po povratku u Australiju postaje prvi filmski terapeut i pomaže rediteljima i članovima filmskih ekipa da prebrode psihološke krize prilikom napornih snimanja. Znajući da pleše i danas, u svojoj 69. godini, upitala sam je za savet u istraživanju i pristupu temi ‘tango i mi’. ‘Tango i mi? Ideje? Valjda zavisi od toga šta je tango za tebe. Za mene on je paradigma života…. Evo kako ja vidim tango: lepota i harmonija izvađeni iz haosa. To je Poštovanje. Samopoštovanje – uvek igrati ono što u tom trenutku osećaš, izražavajući mušku ili žensku energiju, zavisno na kom si mestu. Poštovanje partnera, ples u harmoniji sa njim ili njom, dok istovremeno zadržavaš sopstveni integritet ličnosti. Zatim, tu je i poštovanje Života, koji je podijum i koji može da te zavrti i baci na sasvim neplaniranu stranu. Iznenada moraš da promeniš korak, ali tako da održiš harmoniju i stav. I konačno, tu je Bog, Muzika koja vlada svim ovim elementima.’
Pokušala sam da zamislim Srbe u trenutku kada se s one strane Atlantika tango munjevito razvijao….
1932 godine formirano je u Buenos Airesu Slavjansko društvo uzajamne pomoći. U okviru društva otvorena je i čitaonica ‘Spavajući lav’, iz čije je direkcije nastao i prvi južnoamerički iseljenički list ‘Iskra slavjanske slobode’. Počasni predsednik ovog društva bio je Miloš Vukasović, inače pomorski kapetan, a sekretar njegov brat Božo Vukasović.
Među uglednim i starijim crnogorskim iseljenicima u Argentini pominje se često porodica Radonjić, koja vodi poreklo iz Njeguša. Radonjići su došli u Buenos Aires još 1870. godine. Dušan Radonjić, koji je postao uspešan poslovni čovek i direktor lista ‘El economista’, bio je zet Milana Stojadinovića. Sin Dušana Radonjića, Huan Radonjić, danas je poznati argentinski političar, a njegova ćerka Vanesa Radonjić je 1986. u svojoj šesnaestoj godini postala argentinska kraljica lepote.
Argentinci pamte i Huana Vučetića, kriminalističkog inspektora koji je izmislio daktiloskopiju, Mileta Kovačevića, vlasnika velike farme sa tridesetak hiljada ovaca, kao i Dragomira Kostića, uglednog srpskog emigranta i utemeljivača Srpske pravoslavne crkve u Argentini.
Svi oni su održavali veze i posećivali domovinu, donoseći verovatno i po neki tango. Drugi pak, koji su se školovali u Parizu i Londonu, a takvih je bio ne mali broj, takođe su mogli da uvezu ‘tango virus’ u naše krajeve. Evo sada malog krokija atmosfere u koju je trebalo da bude ubačen virus tanga, recimo početkom 20 veka:
za doček Nove godine u centru beogradske varoši pojavili su se prvi automati. Mlađarija je tvrdila da su najbolji kod bakalina Nikolića: ubaciš pet para, izađe čokolada! Na to su im šereti odgovarali: kvart terazijski je još bolji. Ubaciš kamen kroz prozor, na kapiju izađe žandar.
Između dva svetska rata Beograd dobija obrise metropole, što se vidi i po novogodišnjim noćima. Opis jedne proslave glasio je ovako: ‘Praseće pečenje, pa solo ples g-ce Ravske. Zatim jedna mala rolna filma ‘Poštareva kći’. Između činova g. Jurij Mortesi peva ruske narodne pesme (ali one od pre 1917. godine). Onda tanak špricer, pa nova zakuska. U međuvremenu kinooperater šnira novu rolnu. U sedam časova, između stolova već se gomilaju koske, srča od stakla, zemičke kojima gađaju filmske negativce. Konačno lutrija! Glavni zgodici: krofne sa zlatnicima zvanim Napoleon, pečeno prase sa jabukom u ustima, torta sa puno oraha, balon vina i ples sa g-com Ravskom (ali na rastojanju)’.
Par godina kasnije, list ‘Politika’ reklamira svečani repertoar pozorišne sale Kleriz. ‘Smrtonosni trapez, najnoviji raport, dresirani psi, veliki ton-film ‘Trojka’, akrobatske senzacije, baletski duo, akrobatski trio, apaška igra, besplatna lutrija, šaljiva pošta’. I naravno – tango.
Tango će preživeti oslobođenje. Hroničar beleži da je 1945. večernji izlazak bio ovakav: obavezno slušanje vesti, potom do ponoći kozaračko kolo, a od ponoći igrao se čak i dekadentni predratni tango, ali na velikom rastojanju. Iz ove rečenice je jasno kako je tango osuđen na smrt u posleratnoj Jugoslaviji jer je, ponavljam, bio dekadentni predratni simbol bogatijeg i sigurno nekomunističkog društva. Evropa i svet, koji se potpuno transformišu posle Drugog svetskog rata, takođe zaboravljaju na tango, koji postaje relikt zaboravljenih vremena. Do sedamdesetih godina o argentinskom tangu ne može se više govoriti kao o pojavi ili pokretu ili nečemu iole značajnom. Ali onda dolazi preporod. Danas u ovom gradu postoje Milonga večeri kao i u celoj Evropi, u Beogradu postoje i orkestri koji su se posvetili tangu, kao što su Bel tango ili Kvinteho. Dodajmo i banjalučki sjajni ansambl Libertango. Tango savez Srbije, koji postoji već skoro dve decenije, proširio je tango na Novi Sad, Zrenjanin, Kragujevac i Kraljevo, gde danas ima divnih plesača. Nose ga mladi ljudi, vrlo mladi, iz svih profesija i svih obrazovnih nivoa, od radnika u gradskoj čistoći, taksista, frizera, do studentkinja, arhitekata, profesora muzike, pisaca, glumaca… Poput neke zabranjene sekte, ovi mladi ljudi tragaju za plesnim mestima na kojima će dobiti mogućnost da uz muziku i neverbalnu telesnu komunikaciju u direktnoj bliskoj vezi osete jedni druge. Mislim da je jasno da dok se negde na ovoj planeti igra tango, budućnost čovečanstva je obezbeđena, uprkos otuđenju, igricama, mobilnim telefonima, selfijima i lažnim profilima na Fejsbuku. Jedino je tango biološki fotošop svih ljudskih nedostataka.//ek Više u EKO KUĆI No29
