DUHOVNA REKONSTRUKCIJA U FUNKCIJI POVRATKA IZVORNE AUTENTIČNOSTI
MAGACIN
Kada se setimo završne scene Velsovog «Građanina Kejna», u pamćenju nam vaskrsava fantastična slika ogromnog magacina pretrpanog identičnim drvenim sanducima i kontejnerima sa robom, gde se u nepreglednoj masi tragično gubi i nestaje tajanstveni predmet koji je poetski simbol čitavog filma.
To je i slika današnjeg sveta u kome su, baš kao u nekom planetarnom skladištu, nagomilane sve moguće (važne i nepotrebne) informacije, predmeti, slike, knjige, reči, misli, sećanja, dokumenti…
I sve se i dalje svakodnevno uvećava, gomila, sređuje, klasifikuje, smešta i premešta, ubacuje, postavlja u odgovarajuće uslove (temperatura, vlažnost, svetlo), kako sve ono zaista važno i neprocenjivo, tako i sve ono na šta u vremenu nastanka niko nije obraćao posebu pažnju, niti smatrao da takve stvari imaju nekog posebnog razloga da prežive epohu u kojoj su nastale.
Čuvaju se vladarske krune i skiptri, plaštevi i trnovi, kao i Leonardovi rukopisi i originalne skice, Mikelanđelove skulpture i rukopisi elizabetanskih drama i tadašnjih «metafizičkih pesnika», Njutnove formule i Teslini dnevnički zapisi…, ali i košarkaški i fudbalski dresovi najpoznatijih svetskih sportista (sa sve njihovim potpisom), izbledele karte sa svečanih premijera klasičnih holivudskih filmova, prve flašice koka-kole, kosmonautska odela, čarape i veš iz viktorijanskih vremena, srednjovekovne noše i renesansne cipele sa ukrašenom (širokom, drvenom) štiklom.
Sve se trpa u globalni magacin koji se neprestano uvećava, bez obzira na naše realne mogućnosti i želju za korišćenjem tih stvarno bezbrojnih predmeta svih vrsta, veličina, namena, mesta i vremena porekla.
Ovaj čudovišni zbir svega iz prošlosti preostalog dobija čudovišne razmere i neprestano se množi i nakrcava u sve (širom sveta razbacane) prostorije ovog nestvarnog Magacina: njegove muzeje, pinakoteke, galerije, legate, kolekcije, depoe, zbirke, institute, skladišta… I svojim brojem i raznovrsnošću, ovi bezbrojni predmeti počinju da konkurišu jedan drugom, oduzimajući istinsku ekskluzivnost onome što je proizvod stvarnog susreta ljudskog talenta sa božanskim nadahnućem. Jer je sve to neprocenjivo beznadno zatrpano među kutijama, sanducima i kontejnerima svega onog drugog, na neki niži i drugačiji način nama takođe «važnog».
PRAVA I SAMOPROGLAŠENA UMETNOST
Gubitak svakog kriterijuma i postavljanje svih mogućih «artefakata» u istu ravan zarad neophodnog sačuvavanja i muzeološke konzervacije dovodi nas do (možda spasonosnog) trenutka neophodne zapitanosti O SMISLU SVEGA TOGA.
Da li je neprestano povećavanje broja retrospektivnih izložbi (sa odlično urađenim i odštampanim katalozima) iz svih epoha, žanrova i stilova nastavak našeg puta ka nekom Cilju ili indirektno priznanje da tog Cilja više nema i da se sada samo uzaludno i opsesivno bavimo skupljanjem tragova pored davno zaboravljenog i napuštenog Puta?
Umetnost hiljadama godina nije bila sama sebi svrha, niti je služila samo da potkrepi značaj i veličinu slikarskog (ili kakvog drugog autorskog) potpisa.
Ona je učila ljude o smislu Lepote kao otelotvorene harmonije, o značaju idealnog poretka (kroz mere sakralne geometrije), o sećanju na naše božansko poreklo i ono rajsko stanje duše neuznemirene bolnim i tragičnim «poznanjem Dobra i Zla».
Kasnije je Umetnost počela da se piše malim slovom i pala je u ruke galerista, ideološke i komercijalne eksploatacije, Lepota je prestala da bude njen obavezni deo, večna muza i verni pratilac. I počela je velika stagnacija, sa sve većim brojem «umetničkih dela» i «umetnika», a sve manje unutrašnjeg smisla i one iskonske, nekadašnje potrebe ljudi za tim tako elegantno-otmenim i aristokratski-«nepraktičnim» oblikom utehe, tihe sreće i tako nam neophodnog duhovnog i duševnog spokoja.
Sada je sve to (Umetnost i umetnost) nagurano u iste prostorije i galerije, muzejske postavke i skladišta, prepušteno istim stereotipnim matricama i već hiljadu puta viđenim shemama. Izjednačeno kao ravnopravni «deo naše prošlosti», sačuvane proste (prvobitne) cigle iz samih temelja današnjih kulturnih i civilizacijskih zdanja. Dovedeno do inflatornog paroksizma i apsurda, sasvim suprotnog romantično proklamovanoj «izvornoj (plemenitoj) nameri» magacionera i čuvara ovog eklektičnog tovara iz post-moderne verzije Ali-babine pećine sa blagom.
MISIJA POVRATKA SOPSTVENOM BIĆU
Da bismo se vratili prvobitnom smislu Umetnosti koja nam je (onakva kao nekad) potrebnija nego ikada, neophodno je da REKONSTRUIŠEMO probleme, rituale, postavke i poglede na svet koji su određivali život ljudi u epohama u kojima su nastajale ove slike, kompozicije, knjige, opere, baleti, skulpture, ikone…
Ne prosta, mehanička (tehnička) restauracija, već integralna i stvaralačka rekonstrukcija svake prethodne «velike epohe» i njenih ideja, ideala i estetskih kanona. Kao priprema za povratak optimalnih uslova za seriju pokušaja čudesnih isceljenja naše umorne i utrnule duše.
Izdvajanje «Ružinog pupoljka» (iz «Građanina Kejna») iz hrpe zatvorenih i zakatančenih drvenih škrinja sa otpadom i marginalijama svih vrsta.
Povratak onome što i dalje, neprepoznato, nosimo u sebi, ali (odavno još) ne možemo to da oslobodimo i oživotvorimo u našem pogledu, osećanjima, mišljenju, životnom stavu…
Mnogo je značajnija Umetnost (ona sa velikim početnim slovom) nego što smo toga svesni, ravna nekadašnjoj snazi vere i utopijskom verovanju u stalni «napredak» ljudske vrste.
Ako duhovnom rekonstrukcijom okolnosti u kojima je stvarana ona ista Umetnost kojoj se (pomalo zevajući i po inerciji) «divimo» – gledajući je po internetu i luksuzno štampanim šarenim monografijama – uspemo da se približimo čarobnom duhu autentične atmosfere vremena koja su pripadala «civilizaciji smisla», a ne «civilizaciji uspeha», onda ćemo biti bar za korak (od sedam milja) bliži povratku samom sebi i svom potisnutom i zapostavljenom izvornom biću.
A to je podvig ravan osvajanju Marsa ili silasku u središte zemlje. I veći od toga.
//EKO KUĆA No19
