Alumil Exl1

REVOLUCIJA MOZGA

NAJPOSEĆENIJE
PRIJAVITE SE ZA NEWSLETTER
Asset 1

LOKACIJA:


POPAJ JE OSTAO U NEZNANJU, NIJE IMAO KO DA MU DOJAVI. OD HALAPLJIVOG GUTANJA SPANAĆA NABUBRELI SU MU JEDINO MIŠIĆI. DA JE NAVALIO NA ŽITARICE, KOLIKA LI BI MU TEK BILA GLAVA! KAKO TO ZNAMO?

Skorašnje istraživanje pokazalo je da su ugljeni hidrati pospešili porast sive mase u lobanjama naših pradavnih predaka. Šta će na to reći srpski sladokusci koji na sav glas od belosvetskih nasrtaja brane domaće iznutrice i kobasice? Ništa, ugledaće se na snažnog mornara iz crtaća i prionuće više na (suho)mesnate đakonije.

Zašto je priroda to uradila svom dvonožnom prvencu? Em ga je prisilila da se uspravi i da se od tog doba neprestano vajka zbog bolova u leđima, em ga je naterala da izobilno guta skrob. Kudikamo mu je bilo lakše da proviri iz svoje mračne pećine, mlatne toljagom po glavi prvog mamuta koji naiđe i mesecima prehranjuje ženu i čeljad? Čudni li su putevi uspinjanja do razuma!

„Vi ste to što jedete, i što su jeli vaši preci”, podučava jedan naučni iskaz. U pleistocenu, razdoblju koje je potrajalo od pre dva i po (2.588.000) miliona do 11.700 godina, niko nije ispisivao (svi su bili blaženo nepismeni), ni u stenama urezivao jelovnike.

ČUVARI VATRE

Otkuda saznanje šta je čovek koji je tada poprimio sadašnji izgled, svakodnevno jeo? Jednostavno, pažljivo su prosejani tragovi hemikalija u praistorijskim ostacima kostiju.

Naučnici su odavno upućeni u to da su navike u ljudskoj ishrani pretrpele duboku promenu, jer se u obrocima iznebuha pojavio novi dodatak – meso. I tako bi ostalo da iznenada nije uskočio drugi prilog, ugljeni hidrati, za koji se nagađa da je odigrao presudnu ulogu. Uključivanje kuvanog skroba u svakodnevne obroke podstaklo je preobražaj uvećanih mozgova.

Ugljeni hidrati su najrasprostranjenija jedinjenja u živom svetu, sastoje se od atoma ugljenika, vodonika i kiseonika. Poslednja dva su u istoj srazmeri 2:1 (dva vodonikova, jedan kiseonikov) kao u vodi. U biohemijskom smislu razvrstavaju se na šećere, skrob i celulozu.

Skrob (žitarice, hleb i testenine) obiluje složenim ugljenim hidratima, a šećer (voće, džem i slatkiši) jednostavnim. Po količini unosa, skrob je najvažnija čovekova i životinjska hrana, jer čini više od polovine pojedenih ugljenih hidrata.

Konačan razlaz s majmunima desio se pre oko sedam miliona godina, a naši čovekoliki prepotopski srodnici nastavili su da naveliko žvaću biljke bogate vlaknima. Na otprilike pola puta do danas dohvatili su se mesa, što potkrepljuju kamene alatke i životinjske kosti: nevešto su ga gulili i usput izvlačili koštanu srž.

Nekako u isto vreme ovladali su kuvanjem, iako otkriće vatre još nije sasvim rasvetljeno: nedvosmisleno je utvrđeno da su u svojim staništima 300.000 godina neprestano održavali oganj da se ne ugasi. Odatle potiču svi potonji čuvari plamena, u doslovnom ili prenesenom značenju. Pojedini istraživači, pak, smatraju da su praljudi čudesnu veštinu naučili znatno ranije: pre milion i 800 hiljada godina!

S kuvanim mesom, kako se pretpostavlja, unosilo se više proteina, masti i energije, pa su hominidi narasli i napredovali. Evolucioni genetičar Mark Tomas, sa Univerziteta Koledž u Londonu, osporava takvo viđenje ističući da se nešto drugo krčkalo na ognjištu: gomolj (krtola ili tuber) i ostale biljke sa zadebljanim podzemnim stablom u obliku grudve bogate skrobom (amylum).

Čovekovo telo prerađuje skrob u glukozu, a to je naše glavno gorivo, maltene istog časa kada otpočne žvakanje. Pljuvačka, naime, sadrži enzim amilazu koja odmah razlaže ovakve namirnice, kudikamo lakše ako su prokuvane. Za poređenje: kuvani krompir se u stomaku 20 puta brže svari od sirovog! Tako su divlje skrobnice većom hranljivošću obogatile ishranu.

Drugi nagoveštaj da se prešlo na takvu hranu nalazi se u DNK. Za razliku od šimpanze, najbližeg živog evolucinog srodnika, koji ima samo dva, čovek nosi 18 umnožaka (kopija) gena za amilazu, što znači da je nekoliko puta ubrzao razgradnju hranljivih sastojaka iz skroba.

JEŠNIJI PAMETNIJI

Kada su geni za amilazu prvi put otkriveni, pohitalo se sa predviđanjem da su nastali maltene sa drevnim zemljoradnicima i da je unošenje žitarica poguralo prirodno odabiranje (selekcija) pojedinaca koji su brže i lakše prerađivali amilazu. Skorašnje proučavanje, međutim, potvrdilo je da se višak ovih gena pojavio mnogo pre nego obrađivanje zemlje. Mark Tomas je sa svojim saradnicima taj događaj povezao sa otkrićem vatre i kuvanjem hrane, zbog čega su ljudi sa suviškom amilaze češće preživljavali i razmnožavali se, prenoseći ovo svojstvo na svoje potomstvo. To gorivo je, dakle, pospešilo uvećanje mozgova! Nagli porast se dogodio pre 800.000 godina, pa sadašnji čovekov mozak sagori gotovo četvrtinu unetih kalorija.

Osporavanja nisu izostala uprkos mnoštvu prikupljenih činjenica kojima se osnažuje značaj ugljenih hidrata u razvoju ljudske vrste. Evolucioni biolog Greg Rej sa Univerziteta Djuk, upozorava da još nije valjano obrazloženo kada su geni za amilazu počeli da se umnožavaju.

S kojih razloga je čovek obdaren toliko velikim mozgom? U poređenju sa gotovo svim životinjama, on u procentima čini popriličan deo ljudske telesne težine. Od pojave prvih izdanaka roda homo (Homo habilis ili vešti čovek), pre dva miliona godina, udvostručio je veličinu. Vratimo li se još dalje u prošlost, u odnosu na najranijeg pretka kao što je australopitekus, koji je živeo pre dva do četiri miliona godina, trostruko je krupniji.

Otkuda toliko povećanje? Istraživači su godinama mozgali kako da rasvetle jednu od najgolicavijih evolucionih zagonetki, i tako su se iskristalisale tri vodeće pretpostavke: klimatske promene, zahtevi sredine i društveno nadmetanje.

Prva pretpostavka, dakle, nagoveštava da su nepredvidive vremenske prilike i znatna klimatska kolebanja potpomogla usavršavanje sposobnosti naših dalekih preteča da misle unapred i da budu pripravni za svakojake nedaće, što je urodilo većim i vičnijim mozgom.

Druga iznosi da su se naši prapreci, kada su napustili područje ekvatora, suočili sa izazovom opstanka – nedostatkom hrane i drugih potrepština. A da bi to prevazišli, morali su da budu malo bistriji. I manje izlaganje štetočinama (parazitima) moglo je da ima isti ishod. Kako se potonje objašnjava? Ukoliko je telo prinuđeno da se rve sa tim uljezima, ono upošljava celokupnu odbranu (imuni sistem), trošeći kalorije koje bi pospešile porast mozga. U krajevima severno i južno od ekvatora, naime, obitava manje parazita.

I na kraju, treća podrazumeva da je društveno utrkivanje za ovladavanje sve oskudnijim izvorima uticalo na moždanu veličinu. Sa porastom broja stanovnika, više se pojedinaca borilo za iste sirovine, a to je podstaklo razmišljanje. Malo promućurniji su češće dolazili do hrane i drugih dobara i otuda je njihovo potomstvo imalo veće izglede za preživljavanje. Manje vični su umirali, uvećavajući tako verovatnoću preostalih da opstanu. Iz pokoljenja u pokoljenje, u toj nemilosrdnoj utakmici ljudi su bivali pametniji.

Točak evolucije nije zaustavljen: nadmetanje za veće mozgove nastavlja se i u naše vreme.//  EKO KUĆA No19

Autor teksta: Redakcija
EKO KUĆA je prvi evropski i regionalni portal koji stručnjacima kao i široj čitalačkoj javnosti, nudi celovite informacije iz svih segmenata eko arhitekture i kulture.
Pogledajte još: