NAŠ POČETAK JE BIO ČISTO „DIVERZANTSKI“. SA 5-6 PROTOTIPOVA, PROFESIONALNOM FOTOGRAFIJOM I TVRDO UKORIČENIM PORTFOLIOM, U PAROVIMA SMO PRISTUPALI MENADŽERIMA I VLASNICIMA KOMPANIJA KOJE SU STVARALE I JOŠ UVEK STVARAJU ANTOLOGIJSKE KOMADE DIZAJNERSKOG NAMEŠTAJA. SVI SU ODVAJALI PO 15-20 MINUTA DA POGLEDAJU NAŠE PROJEKTE I IZ TOG AGRESIVNOG NASTUPA SU I PROIZAŠLE PRVE REALIZACIJE. POSLE JE SVE, NARAVNO, IŠLO PUNO LAKŠE.
Nikola Radeljković iz Hrvatske, Sven Jonke iz Nemačke i Kristof Kacler iz Austrije, poznati su kao trio dizajnera i umetnika koji čine kolektiv pod nazivom Numen. Polje delovanja ove izuzetne grupe kolega, prijatelja i profesionalaca ne fokusira se samo na industrijski dizajn, iako im je to primarna profesija, već se širi preko urbanog dizajna, prostornog dizajna i scenografije do konceptualne umetnosti. Njihov brend Numen proslavio se radom u Hrvatskoj za kompaniju KVADRA. Ne samo da su uspeli na lokalnom tržištu, nego se i uspešno bore za razvoj proizvodnje kvalitetnog, dobrog i ekološkog domaćeg dizajna.
Ova tri različita kreativna autora konstantno sebi postavljaju nove izazove i tako nas iznova iznenađuju svojim neobičnim pristupom u različitim poljima umetnosti i dizajna. O značaju dizajna i njihovim iskustvima na domaćem i svetskom tržištu govore nam članovi ovog izuzetnog trija.
>> Kako je došlo do vašeg zajedničkog rada i kako je Numen nastao?
Upoznali smo se tokom studiranja i kao mladi dizajneri koji su u zajedničkom radu nalazili mogućnost realizovanja multimedijalnih konceptualnih i industrijskih projekata, formirali smo grupu pod imenom Numen. To je vrsta kolektivnog identiteta koji pokriva sve projekte aktuelne izvan sfere industrijskog dizajna.
>> Poznato je da ste odmah na početku karijere počeli da radite u oblasti industrijskog dizajna. Kako ste se upustili u tu avanturu?
Inicijalni brend koji smo osnovali pre Numena zvao se ForUse. Osnovna namera tog pomalo nespretnog imena je negacija važnosti autorstva za upotrebni predmet. Želeli smo da nesigurni potrošač pri proveri svog instinkta za kupovinom „dizajna“ pogleda ko je autor tog produkta i suoči se sa činjenicom da bez obzira da li je neki objekat dizajnirao Starck, Ron Arad ili neki anonimni inženjer, taj objekat ipak mora zadovoljavati svoju funkciju i da je to njegova najvažnija karakteristika. Početak je bi čisto „diverzantski“. Sa 5-6 prototipova, profesionalnom fotografijom i tvrdo ukoričenim portfoliom, u parovima smo pristupali menadžerima i vlasnicima kompanija koje su stvarale i još uvek stvaraju antologijske komade dizajnerskog nameštaja: B&B, Ycami, Kartell,Cappellini, Magis, Porro, Desalto Svi su odvajali po 15-20 minuta da pogledaju naše projekte i iz tog agresivnog nastupa su i proizašle prve realizacije. Posle je sve, naravno, išlo puno lakše.
>> Najveći svetski proizvođači nameštaja kao što su Cappelini, Magis, MDF, Moroso, Interbucke, Zanotta, proizvode ono što ste vi dizajnirali.To je potvrda vašeg uspeha na globalnom tržištu, međutim relativno malo ljudi je upoznato sa vašim radom na našim prostorima. Zašto ste se okrenuli lokalnom delovanju i osnovali kompaniju za dizajn nameštaja ELEMENT u Hrvatskoj?
Navedeni evropski proizvođači imaju jako dobro razvijenu metodologiju korišćenja dizajna i dizajn menadžment, jedina prepreka za realizaciju proizvoda je ogromna konkurencija dizajnera iz celog sveta. Međutim, realizacija u Hrvatskoj podrazumeva ne samo razvoj proizvoda, već i konstrukciju celokupnog mehanizma koja je ekonomski višestruko zahtevnija od same industrijalizacije dizajna. Ono što u Hrvatskoj najviše nedostaje su preduzetnici koji su spremni da razvijaju nezavisne brendove koristeći proizvodne potencijale starih proizvođača, kao što su stranci. ELEMENT smo osnovali sa ciljem da napravimo platformu gde grupa može nezavisno da deluje ne samo u dizajnu, nego i u produkciji prototipova i modela, i time da proširi lokalno tržište industrije nameštaja. Fokus je bio na korišćenju pristupačne domaće sirovine – hrasta lužnjaka, te na kvalitetnoj izradi i minimalnoj reduciranoj formi.
>> Pominjete preduzetničke projekte kojima bi se napravio iskorak u smislu inovacije i razvoja lokalnog tržišta. Da li je jedan od takvih projekata i onaj sa kojim sarađujete već 4 godine, i kako KVADRA doprinosi razvoju hrvatske industrije nameštaja, odnosno šta znači domaćim dizajnerima?
Da, KVADRA je hrvatska kompanija koja sarađuje sa mladim domaćim dizajnerima, sa ciljem stvaranja kvalitetnijih i dugotrajnijih proizvoda, što je ne samo ekonomska i društvena, nego i duboko ekološka obaveza. Jer kontinualna potrošnja stvari niskog kvaliteta i cene dovodi do opadanja kvaliteta života, najpre u ekološkom smislu. Gledajući vrednost strateških odluka u Hrvatskoj, smatram da bi trebalo ići u tom smeru i koncentrisati se na kvalitet uz korišćenje lokalnih resursa i tehnologije.
>> Nakon desetak godina delovanja u sferi produkt dizajna, počeli ste da delujete interdisciplinarno. U pozorištu ste pri izradi scenografija primenjivali dizajnerski pristup, a iz njega iznosili ideje za industrijske proizvode. Da li je interakcija ideja u različitim sferama rezultirala nekim novim diskursima?
Segment dizajnerske metodologije koji se pokazao najutemeljenijim u scenografskom poslu je apstraktno konceptualno promišljanje komunikacijske uloge likovnog faktora u sinestetskom doživljaju kakav je pozorište. Taj pristup pomaže nam da se odmaknemo od strogo narativne funkcije scenografije preuzete iz didaskalija i da se posvetimo traženju koncepta koji će biti dovoljno jasan i pročišćen da postaje vizuelni nosilac predstave. Moglo bi se čak reći da je dizajnerska edukacija vrlo pogodna za bavljenje scenografijom, što znači da se „problem-solving“ kao osnov dizajnerskog diskursa može svugde aplicirati. Rad u pozorištu nam pomaže više u smislu oslobađanja od nekih samonametnutih načela kojih smo se u jednom periodu slepo pridržavali.
>> Vaš rad u pozorištu i istraživanje tipologije materijala i svetla rezultirao je projektom Numen- Light , koji je prvobitno realizovan za predstavu Inferno reditelja Tomaža Pandura. Kakva je bila sudbina ovog međunarodno nagrađivanog inovativnog projekta, i da li je zaživeo kao proizvod?
Po svemu sudeći, ideja da Numen-Light pretvorimo u proizvod bila je zabluda koja je posledica opsesivnog dizajnerskog stajališta: proizvoditi, proizvoditi, proizvoditi. Zaključak koji smo iz svega izvukli je da nije ni nužno ni dobro forsirati neprirodnu industrijsku proizvodnju nečeg što zapravo nije proizvod. Numen- Light ima budućnost kao artefakt bez definisane funkcionalne vriednosti i barkoda sa cenom..
>> Sa druge strane, projekat Tape je bio isključivo prostorno eksperimentalnog tipa, a opet je privukao veliku pažnju publike, kako starije tako i mlađe. Kako na vas utiče ova reakcija?
Prostorne instalacije od selotejpa nastale su inspirisane konceptom scenografije za izmišljenu plesnu predstavu. Kada bi iza svakog plesača ostajao trag njegovog kretanja kroz prostor, konačna scenografija plesne predstave bila bi mapa koreografije. Korisnike prvo fascinira činjenica da je tako veliki objekat izrađen od selotejpa, dok ulazak predstavlja drugi korak fascinacije osećajem lakoće i sigurnosti koje proizvodi organska opna. Ono što nam u celom projektu predstavlja problem je inertnost proizvođača i legislative u vezi sa ekološkim uticajem selotejpa. Činjenica da ne postoji bio-razgradivi selotejp i da to nikome ne predstavlja problem, otvara sasvim novu perspektivu projekta koju bismo želeli posebno da naglasimo. U ovom trenutku imamo nameru da maksimalno iskoristimo popularnost projekta i da pokrenemo pitanje tehnološkog razvoja bio-razgradivog selotejpa.
>> Poslednja vaša prostorna struktura bila je instalacija STRING. Koja je ideja ovog projekta?
Ideja je da budeš potpuno u prostoru, da se krećeš i osećaš svoju nesigurnost i onda da se opustiš. Telo zarobljeno u 3D gridu, lebdeći u neprirodnoj poziciji preko belog prostora, podseća na Dadaističke kolaže.
>> Iako ste po profesiji industrijski dizajneri, vaše polje delovanja u velikoj meri karakterišu i umetnički projekti kao i prostorne instalacije. Odakle ta potreba da radite čisto umetničke projekte?
Mi naše prostorne eksperimente ne smatramo umetničkim instalacijama. Najbliža definicija do koje smo došli za te strukture su „privremena arhitektura“ ili „kolektivni nameštaj“, pa su i ti projekti određeni svojom funkcijom, konstrukcijom i tehnologijom, baš kao i projekti iz sfere industrijskog dizajna. Kada ustanovite da su temeljni problemi čoveka i društva međusobno povezani, teško je ograničiti kreativno delovanje zbog apstraktno povučenih granica između disciplina.
>> Vaš timski rad je uspešan, sudeći po mnoštvu nagrada koje ste osvojili. Pored umetničkih instalacija i urbanog dizajna, uspeli ste da delujete i na lokalnom tržištu u poljima industrijskog dizajna. Gde vidite ulogu dizajnera danas?
Hibridizacija je deo duha vremena koji se odrazio i na sferu rada, granice između disciplina postale su vrlo propusne i meke, virtuoznost u specifičnoj veštini više nije važna, bitan je konceptualni okvir, eksperiment i ideja, što omogućava lako migriranje kroz razne kreativne domene. Na globalnoj razmeri, dizajneri se sve više odvajaju od industrije, očajnički pokušavajući da izađu iz sektora vođenog konkurentnošću. Dizajn kao disciplina je zapravo devalvirao, njegova uloga više nije u transformaciji društvene svakodnevnice, već na stimulaciji prodaje i konzumerističkog erosa. Dizajn je izgubio svoju ontološku bazu, koja je etička i koja je nama lično uvek bila ključni motiv za delovanje.
>> Koja bi po vama bila smernica i savet za mlade dizajnere?
Mladi dizajneri trebalo bi više energije i pažnje da posvećuju stvarnom, opipljivijem svetu. Sve ideje, čak i one najbanalnije, treba u što ranijoj fazi projekta proveravati u razmeri 1:1, u pravom materijalu i tehnologiji iz koje se planira izvodjenje. Estetika, statika i funkcionalnost proizvoda će proizaći iz tih datosti, i zato je neophodo stalno ih proveravati, bez obzira što to nije ono što vidimo na monitoru. A još važnije od toga je shvatanje da je sve tehnologija i sve proizvodnja. //za ek razgovor vodila NATALIJA OSTOJIĆ – EKO KUĆA No12
