GODINE PROLAZE, ALI SE NAŠE PUTOVANJE NASTAVLJA. AKO BOLJE RAZMISLIMO, SVE ŠTO JE ZAISTA VAŽNO I STVARNO UZBUDLJIVO U NAŠIM ŽIVOTIMA NEKAKO NAJVIŠE LIČI NA PUTOVANJE… PA KAD SMO VEĆ KOD TOGA, NE BI BILO ZGOREG DA SE, UOČI JEDNOG MOG KONKRETNOG PUTOVANJA, SVI ZAJEDNO PODSETIMO LEPRŠAVE SUŠTINE OVOG NEOBIČNO VAŽNOG POJMA…
Žurim ka autobuskoj stanici.
Čeka me putovanje za Novi Sad.
Bez nekog posebnog razloga, odlučio sam da pokušam da živim u oba najveća srpska grada, tragajući tako za idealnom formulom zemlje koju mi je sudbina odredila rođenjem. Sa radošću hitam ka glavnoj beogradskoj saobraćajnoj raskrsnici, sav ispunjen idejom putovanja koje mi predstoji…
„Nije toliko važno živeti, važno je ploviti!“, rekao je za večnost (pre skoro hiljadu godina) čuveni rimski naučnik Plinije Stariji.
Ova rečenica je postala moto svih kasnijih svetskih putnika, eto sve do danas.
Kao da je u svakom od nas ugrađen neki čudan metafizički žiroskop, koji nas tera da stalno menjamo pravac i ritam svojih koraka.
Kao da zaista živimo tek kada smo pokrenuti, kada idemo ka nečemu.
Dokaza za obnoviteljsku i isceliteljsku dimenziju putovanja ima na pretek. Od velikih putnih ekspedicija (u potrazi za Zlatnim runom, za povratkom u Itaku, za biblijskim Zavetnim kovčegom i arturijanskim Svetim Gralom, za molitvenim obilaskom Svete Zemlje, za vizantijskim Carigradom Kavafija i Jejtsa, za Miloševom uokruženom nebeskom Plavom zvezdom), pa preko svih onih osvajačkih putovanja (na vrhove Alpa i Himalaja, u dubine Atlantskog i Tihog okeana, do obala Amerike i Ognjene zemlje, u amazonske džungle i užareni pesak Sahare, „kroz pustinju i prašumu“)… Sve do onih malih, ličnih putovanja, koja nam po pravilu donose uzbuđujuću radost promene i svet još neotkrivenih šansi za moguću sreću.
Dovoljno je da se podsetimo samo naših osnovnoškolskih i gimnazijskih ekskurzija, pa nam ne treba boljih i upečatljivijih dokaza o važnosti putovanja.
Kad god smo se spremali za ekskurziju na kraju godine, osećali smo se kao da nam čitav život zavisi od toga.
Mnogi među nama su se očajnički borili za što bolji uspeh, samo da bi nekako privoleli svoje stroge roditelje da ih puste na ekskurziju, „sa društvom“.
I ne može se nikakvim rečima opisati ta naša radost dok smo se smeštali u autobus, raspoređivali po sedištima (što više pozadi, to bolje) i grickali nokte u očekivanju Velikog Početka naše avanture.
Uostalom, na ekskurzijama smo bolje upoznavali i svoje drugove iz razreda, i profesore koji su išli sa nama, ali i same sebe.
Tako ja nikada neću zaboraviti jedno ovakvo srednjoškolsko hodočašće, kada sam braneći svoje drugarice od primorskih siledžija zaradio duboki ožiljak na bradi (koji, eto, i danas sa jednakim ponosom nosim baš kao i tada).
Mnoge važne inicijacije smo doživeli i preživeli upravo na ovim ekskurzijskim životnim ispitima. Sa izuzetkom „Vrzinog kola“ Brane Ćosića i Vitezovićevog „Lajanja na zvezde“, ova tema skoro da uopšte nije obrađena u našoj lepoj književnosti, kao da su srpski pisci odrasli u inkubatoru ili na Mesecu, a ne u pauzama između spektakularnih školskih ekskurzija.
Putovanje je najsuštinskiji razlog ljudskog postojanja, sve tamo od isterivanja iz Rajskog vrta.
Neprestano smo, putujući, pokušavali da dospemo do idealnog pejzaža svoje sudbine, do nečega što nam onako tragično i melanholično nedostaje.
Zato nije nimalo slučajno što se nekada do svetih mesta obavezno putovalo, i to dugo i opasno, kroz najrazličitije prepreke i iskušenja.
Jer samo ako se zasluži cilj putovanja, putovanje ima smisla.
Otuda i onaj srećni pojam „bogotražiteljstva“, koji nam rečito kazuje jednostavnu istinu kako za Bogom možemo samo tragati, a ne i trajno posedovati nekakvo egzaktno, faktičko znanje o njemu.
Iz istog razloga smo dobili i onaj antologijski primer alegorijskog razgovora dva mrava.
Jedan od njih jedva nosi na leđima poveći kamičak, pa ga onaj drugi pita:
„Gde si krenuo?“
Ovaj odgovori, ne zastajući ni trenutka:
„Idem ka Svetoj Zemlji“.
Prvi mrav ga zaprepašćeno pogleda, pa ga upita:
„Pa ti ne možeš za života stići do tamo! Znaš li ti koliko je to daleko?!“
Sav pogrbljen pod svojim teretom, mrav-hodočasnik mu spokojno odgovori:
„Verovatno si u pravu. Ali, to me nimalo ne plaši. Umreću putujući ka Svetoj
zemlji, a moj život će tako dobiti smisao“…
Da, čitav naš život i jeste putovanje ka najvažnijem cilju koji smo sami odabrali.
Od izbora našeg životnog putovanja zavisi sve ono najvažnije što će nam se usput dogoditi.
Tako da bismo slobodno mogli da kažemo: „Reci mi gde putuješ i reći ću ti ko si“.
U potvrdu toga, sve od 17. veka imamo na raspolaganju jednu od najčitanijih knjiga u istoriji čovečanstva: legendarni „Put hodočasnika“ engleskog pisca Džona Banjana u kome se ljudski život prikazuje kao put povratka prema Nebeskom Gradu, tamo odakle smo svi potekli.
Na osnovu ovog prvorazrednog evropskog bestselera kasnije je nastalo i danas nam mnogo poznatije putovanje male Doroti u Čarobnjaku iz Oza Frenka Bauma i Alisine avanture u Zemlji čuda Luisa Kerola.
Razmišljajući na ovu večiti temu (koju neće iscrpsti ni ovaj mali priručni esej o putovanjima), stigao sam do autobusa za Novi Sad.
Tačno na vreme.
Uskoro ću krenuti na sever, ka panonskoj ravnici usred koje je podignuta lepa varoš kraj Petrovaradinskog šanca, oivičena mističnim fruškogorskim manastirima, nostalgičnim sremskokarlovačkim uspomenama i raskošnim bačkim salašima.
Sedam i nestrpljivo čekam da pođemo…
Uživam, baš kao da sam na nekoj svojoj davnoj gimnazijskoj ekskurziji ili kakvom krstonosnom hodočašću mojih krajiških predaka.
Počinje još jedno putovanje u mom životu…//
ek Dragoslav Bokan
