Hranljiva i lekovita svojstva meda, koja su dugotrajnim laboratorijskim ispitivanjima i praktičnim proveravanjima definisali najeminentniji naučnici i lekari iz celog sveta, još uvek su nedovoljno poznata širokom krugu običnih potrošača. To je možda glavni razlog što se pčelinji med u našoj zemlji još uvek nedovoljno ceni i malo koristi u svakodnevnoj ishrani. Pčelinji proizvodi su od davnina poznati čovečanstvu, gotovo svim civilizacijama sveta. U prošlosti je med bio jedini zaslađivač koji su ljudi poznavali, a pčelinji proizvodi su zadovoljavali različite potrebe ljudi – u ishrani, lečenju i kozmetici.
Stari Grci, Rimljani, Kinezi i Egipćani koristili su med za zarastanje rana, pčelinji vosak se kroz istoriju koristio za lečenje rana i kožnih bolesti, propolis je kao lek poznat još od antičkih vremena. Aristotel ga spominje u svom delu „Istorija životinja“. Upotreba meda, voska i propolisa bila je ekvivalent antibioticima, te je ovaj „pčelinji eliksir“ na razne načine tokom istorije korišćen u lečenju ljudi.
Ljubavna veza između čoveka i ove slatke supstance datira iz vremena kada je čovek bio lovac-sakupljač. Med je bio čovekov prvi i najpouzdaniji izvor šećera, a njegova potreba za ugljenim hidratima i mastima imala je ključni značaj za opstanak.
Med je star koliko i sama istorija čovečanstva. Pčele i med imali su važnu ulogu u mnogim starim civilizacijama. Jedan od najranijih dokaza o sakupljanju meda je slikovni zapis iz 7. milenijuma pre naše ere. Tadašnji paleolitski ljudi su koristili med u ishrani otimajući ga pčelama u prirodi. Tu aktivnost zabeležili su u svom „stanu“ pećini Cuevas de la Arana pored španskog grada Valensije. U starom Egiptu, među znakovima hijeroglifskog pisma bio je i lik pčele, koji je predstavljao simbol faraona, odnosno kraljevstva i kraljevskog porekla.
Stari Egipćani smatrali su da su pčele nastale iz suza boga Sunca Ra koje su pale na zemlju. Med se pominje i u grčkoj mitologiji, gde se smatrao hranom bogova i izvorom znanja, govorništva i pesništva. Grčka legenda kaže da su oko ulaza u pećinu u kojoj se rodio Zevs stražarile pčele i polagale med na usne tek rođenog boga. Med se poklanjao bogovima, a stavljao se čak i u grobove kao hrana umrlima na njihovom putu u zagrobni život. U Egiptu se koristio u sredstvima za balsamovanje faraona, ali i u kozmetičke svrhe. Egipatska kraljica Kleopatra koristila je kupku od mleka i meda kao eliksir mladosti i lepote.
I u drugim drevnim kulturama, kao što je persijska, med se koristio za hranu, lečenje, kao dar bogovima ali i kao sredstvo plaćanja.
Istorija svedoči da se med od pamtiveka koristio za dobijanje energije, uklanjanje tegoba i očuvanje lepote. Upotreba ove visoko vredne namirnice u svakodnevnoj ishrani bitno se smanjila od polovine 19. veka. Masovna proizvodnja jeftinog zaslađivača – šećera istisnula je med iz svakodnevnog jelovnika. Hranljiva i lekovita svojstva meda, koja su dugotrajnim laboratorijskim ispitivanjima i praktičnim proveravanjima definisali najeminentniji naučnici i lekari širom sveta, i danas su malo poznata širokom krugu potrošača. To je možda i glavni razlog što se pčelinji med u našoj zemlji još uvek nedovoljno ceni i malo koristi u svakodnevnoj ishrani.
Zahvaljujući pčelama, možemo da uživamo u proizvodu netaknute prirode – u medu. Pčela proizvodi med na način koji je ostao nepromenjen već milionima godina, i jedini je insekt koji proizvodi hranu koju jedu ljudi. Prehrambene tehnologije napreduju iz dana u dan i stvaraju nove proizvode, a ipak ni jedna tehnologija nije uspela da dokuči i u potpunosti zameni drevnu tajnu proizvodnje meda. Postoji više od 20.000 različitih pčela, a obitavaju na svim kontinentima izuzev Antarktika. Hrane se cvetnim nektarom i polenovim prahom. U toku jednog dana pčela poseti preko 1.000 cvetova. Boja, ukus i miris najvažnija su organoleptička svojstva meda i zavise od biljaka sa kojih je sakupljen, od načina prerade i uslova čuvanja. Hraneći se različitim tipovima cveća, pčele stvaraju različite tipove meda, a to su: bagremov, kestenov, livadski, suncokretov, heljdin, lipov med i mnogi drugi. Veoma važna činjenica je da je kristalizacija (granulacija) osobina svakog prirodnog meda. U svom prirodnom obliku med se sastoji od prostih šećera (monosaharida). Ima ih i do 80%, od čega su oko 38% voćni šećeri (fruktoza), 30% su grožđani šećeri (glukoza), svega 8% čini saharoza, a ostatak čine maltoza i ostali disaharidi. U medu ima ukupno 26 vrsta raznih šećera.
Još uvek se prilikom konzumiranja šećera i ostalih zamenskih zaslađivača zaboravlja na visokovredne nutritivne prednosti meda koje su nezamenljive, a to su: med jača imunitet, bogat je vitaminima, mineralima i belančevinama, med je odlična namirnica za čišćenje organizma od štetnih materija koja obezbeđuje organizmu dugotrajnu energiju. Pčelinji proizvodi zbog svog kompleksnog sastava i sinergijskog delovanja imaju veliki značaj u očuvanju zdravlja i predstavljaju nezamenljivu pomoć iz prirode pri lečenju mnogih bolesti. Med poseduje svojstva koja ga čine nezaobilaznim delom zdrave ekološke ishrane, a zima bez meda, propolisa i matičnog mleča je po mišljenju mnogih nutricionista nezamisliva.
U novijoj istoriji, med je veoma važna namirnica gotovo svake nacionalne kuhinje, koji se od zadovoljstva „lizanja prstiju“ paleolitskog čoveka, nakon pohoda u duplju drveta, popeo do veoma cenjenog gastronomskog delikatesa.
