ZAHVALJUJUĆI TEHNOLOŠKOJ EKSPANZIJI, U POSLEDNJIH NEKOLIKO GODINA UTICAJ DIGITALNOG JE EVIDENTAN U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU LJUDI. ZADATAK PROJEKTANTA POSTAO JE DA PRONAĐE PRAVE METODE DA U PROCESU PROJEKTOVANJA, IZGRADNJE I OPREMANJA PROSTORA ISKORISTI TEHNOLOGIJU NA PRAVI NAČIN, ALI I DA PRI TOME NE ZANEMARI TRADICIONALNE VREDNOSTI I PRINCIPE. SVE TO JE PRIMENIO TARO TSURUTA, JAPANSKI ARHITEKTA KOJI ŽIVI I RADI U ENGLESKOJ, U PROJEKTU REKONSTRUKCIJE I ČIŠĆENJA JEDNE STARE KUĆE U LONDONU, ZA KOJI JE NAGRAĐEN PRESTIŽNIM PRIZNANJEM RIBA (ROYAL INSTITUTE OF BRITISH ARCHITECTS).
Arhitekta je neko ko planira, projektuje i nadgleda gradnju zgrada’. Ovo je gruba, donekla tačna, pomalo zastarela definicija. S obzirom da danas arhitektura nije samo izgradnja zgrada, savremenije gledište bi bilo da je arhitekta neko ko se bavi prostorom, ko intervencijama u prostoru utiče na okruženje, vreme i ljude, a ukoliko svoj posao radi valjano, trebalo bi da svojim veštinama prirodno, tj. postojeće, učini boljim. Trebalo bi da uklopi materijalno, neuhvatljivo i neopipljivo, da poveže zidove, otvore, šupljine, zvuk, svetlost, mirise i muziku i kao proizvod dobije harmoničan, funkcionalan, prijatan prostor koji u korisnicima pobuđuje emocije. Postoje česti sporovi oko toga da li je enterijer arhitektura, ali sama reč neće arhitekturu učiniti boljom, ozbiljnijom i vrednijom. Arhitekti i dizajneri često (svesno ili nesvesno) upadnu u zamku, pa dekoraciju nazovu arhitekturom.
Osnovni zadatak arhitekte je bavljenje prostorom, ne dekoracijom. Kada se prostor pročisti, kada se projektantskim i autorskim intervencijama u novim objektima ili pri rekonstrukciji starih, ostvare fini ambijenti pomoću zidova, stepeništa, proreza, otvora, i to vodeći računa o kontekstu i sadržaju, odnosima puno – prazno – transparentno, osvetljeno – zamračeno, tek tada na red dolazi razrada detalja, pri čemu se prati koncept i poštuje pristup projektovanju od samog početka. To onda možemo nazvati totalnim dizajnom i svakako arhitekturom.
Čist arhitektonski pristup rekonstrukciji jasno je vidljiv na objektu House of Trace, projektu koji je radio studio iz Londona Tsuruta architects. Vrlo hrabra odluka arhitekata bila je da apstrahuju novi prostor u kome ljudi treba da borave. Nova forma ostaje pročišćena – apstrahovana na nivou makete. Na taj način jasno je odvojeno postojeće stanje od novoprojektovanog. U skladu sa pristupom kakav ima prema okruženju i dosledno arhitektonskoj filozofiji kakvu gaji prema prostoru, stav arhitekte je bio da jasno naznači stepen intervencije. Već na prvi pogled se vide granice između starog i novog, što odslikava odnos autora prema istoriji. Iz ovoga sledi da je polazišna ideja – koncept bio sećanje, trag ili memorija.
Stepen intervencije je jednak kao da je pravljen novi objekat, ali i pored toga jasno sagledavamo staru formu. Arhitekta je ovaj projekat rekonstrukcije sagledao kao celinu, a ne samo kao dodati deo – ekstenziju. Postojeće prostorije su preprojektovane tako da je novi prostor znatno fluidniji nego što je bio pre. Zbog novih proporcija gabarita objekta, funkcija se odvija po dužini – pravolinijski. Prostor dnevnog boravka se produžava u bilateralno postavljenu kuhinju koja se nastavlja na trpezariju iz koje se izlazi u dvorište. To omogućava efikasno korišćenje postora i obezbeđuje brz prelaz od ulice do dvorišta. Servisne prostorije su minimalne i postavljene su uz obod objekta, dok je sprat predviđen za noćnu zonu i na njemu se nalaze tri komforne, tople spavaće sobe. Odnos punog i praznog je tretiran na nov način.
ARHITEKTA JE OVAJ PROJEKAT REKONSTRUKCIJE SAGLEDAO KAO CELINU, A NE SAMO KAO DODATI DEO – EKSTENZIJU, ŠTO ČESTO BIVA GREŠKA ILI PROSTO UKAZUJE NA LINIJU MANJEG OTPORA KOJOM ARHITEKTI POĐU PRI PROJEKTOVANJU REKONSTRUKCIJA.
Nova materijalizacija objekta je u skladu sa kontekstom, što je na neki način uobičajeno. Pored toga, arhitekta pravi korak dalje i odabira materijal na način da njegova selekcija direktno proizilazi iz koncepta koji možemo nazvati sećanje, priča, memorija, trag. U skladu sa tradicijom, upotrebljena je opeka. Ona je namerno bleđa, čime se na suptilan, diskretan i nenaglašen način interpolira u zatečeni deo objekta. I kod odabira materijalizacije u enterijeru, autor ovog izuzetnog projekta ostaje dosledan konceptu. Prepoznajemo da odabir stolova, stolica, kade, umivaonika nije isključivo u funkciji dekorativnosti, već šalje poruku u skladu sa temom i poziva na sećanje. Sav nameštaj koji je izrađen po meri, pravljen je od drveta i sečen na CNC mašini. Na pločastim drvenim površinama zadržani su natpisi – kodovi sa mašine. Ovo se može tumačiti kao još jedan simbol sećanja – pečat koji kroz doslednost koncepta postaje dizajn, ali i poručuje da je ovakav način izrade savremen, brz, smanjuje troškove izrade i transporta, pa je samim tim ekološki i održiv.// ek NIKOLA MARAVIĆ – Više u EKO KUĆI No25
Drvo u enterijeru odaje utisak prisnosti i toplog doma. doma. Prostorije su sveženi i vazduha, praktične su, funkcionalne i bez suvišnih detalja.
