OD PEĆINSKOG SKLONIŠTA ČOVEKA PA DO DANAŠNJIH ULTRA MODERNIH APARTMANA I KUĆA OPREMLJENIH NAJSAVREMENIJIM TEHNOLOŠKIM REŠENJIMA, ELEMENTI KOJIMA SE STVARALA I STVARA ARHITEKTURA UNUTRAŠNJIH PROSTORA SU: ZIDOVI, TAVANICE I PODOVI.
Arhitektura unutrašnjeg prostora, za razliku od spoljnog, gde pored arhitektonskih objekata sagledavamo i sve elemente prirode, teren, nebo i sve ukupni pejzaž, pre svega jeste trodimenzionalna tvorevina sastavljena od arhitektonskih elemenata. Istoriju ljudske civilizacije, od trenutaka kada je čovek prepoznao pećinu kao prvi oblik staništa, definiše čovekovo bavljenje oblikovanjem i uređenjem unutrašnjeg prostora. U početku je isključiva svrha oblikovanja prostora bila da svojim korisnicima pruži što sigurniju zaštitu od negativnih uticaja elemenata prirode, a kasnije se javila i potreba da se ta životna sredina učini lepšom, a boravak u njoj prijatnijim.
Naravno da su ovi drugi zahtevi u početku bili manje važni i da im se nije obraćala odgovarajuća pažnja, ali sa razvojem civilizacije, naročito sa tehnološkim napretkom, došlo se do stanovišta da na organizaciju i dizajn enterijera podjednako utiču i umetnost i nauka i da je zadovoljavanju različitih zahteva i potreba korisnika neophodno pristupiti multidisciplinarno.
Osim što je neophodno osigurati najbolje moguće uslove u funkcionalnom, organizacionom, tehnološkom, estetskom i oblikovnom smislu, sve više se ističu zahtevi za postavljanjem visokih standarda u higijenskom, vizuelnom, termalnom i svakom drugom obliku komfora. Tako se stvaraju uslovi za postizanje transparentnosti unutrašnjeg prostora i za njegovo povezivanje sa eksterijerom. Koji elementi definišu enterijer? Od pećinskog skloništa čoveka pa sve do današnjih ultra moderno opremljenih apartmana i kuća, elementi kojima se stvarala i stvara arhitektura unutrašnjih prostora su: zidovi, tavanice i podovi. Sekundarni učesnici su fiksni elementi enterijera i komadi nameštaja – mobilijar, koji unutrašnji prostor aktiviraju i funkionalno i namenski ga određuju. Kombinovanjem primarnih elemenata moguće je iznaći ogroman broj različitih rešenja za uređenje unutarnjeg prostora, a pravilnim izborom jednog od njih stvoriće se specifi čna željena atmosfera u enterijeru.
Svakako treba naglasiti i značaj bogatstva i raznovrsnosti materijala, površinskih obrada i boja kojima se ovi elementi mogu realizovati, što otvara veliki broj mogućnosti da se zadaci arhitekture unutrašnjih prostora urade što kreativnije, da se ostvare ideje autora enterijera i da se optimalno zadovolje potrebe i zahtevi investitora. Arhitektura unutrašnjeg prostora ne može se rešavati nezavisno od funkcionalnih zahteva osnovne namene objekta. Uređenje unutrašnjeg prostora jednog arhitektonskog objekta ne sastoji se samo u kupovinii postavljanju nameštaja i zavesa i bojenju zidova. Stručno uređenje enterijera podrazumeva kreativno organizovanje njegovih osnovnih elemenata, i nerazlučivo je od paralelnog izlaženja u susret svim funkcionalnim zahtevima objekta.
Bez obzira na to o kom i kakvom unutrašnjem prostoru se radi – stambenom, javnom ili društvenom, uvek su upitanju isti elementi koji te prostore konstituišu – zidovi sa otvorima, podovi i tavanice. Bavljenje arhitekturom unutrašnjih prostora podrazumeva posedovanje znanja i umešnosti. Prostor se za obilje različitih funkcionalnih zadataka uvek definiše pomoću istih prostornih elemenata, ali njihovo odgovarajuće organizovanje i uklapanje uz poštovanje visokih estetskih standarda nije jednoznačan niti lak posao. Zato se to specifično umeće i naziva umetnošću. Istorija brojnih enterijera, ostvarenja koja predstavljaju remek dela uređenja unutrašnjih prostora širom sveta, govori o tome da su ona nastala u maštovitoj igri odnosa ta tri osnovna elementa. Njihovi daroviti autori su iznalaženjem inovativnih rešenja ostavili trag koji se pamti. Svakako da je uspeh u ostvarenju dobre arhitekture unutrašnjeg prostora utoliko veći ukoliko je sa manje sredstava taj cilj ostvaren. Oblikovne vrednosti jednog enterijera se nadograđuju interpolacijom svetlog u tamno, svetlosti u senku, kao i izborom materijala i njihovim međusobnim odnosom. Ipak, ono što uvek ostavlja najjači utisak prilikom opservacije jednog enterijera jeste prisustvo i izbor boja.
O BOJAMA
Kada su prostorni odnosi dovedeni u sklad i kada je njihov sklop kvalitetno odredio funkcionalnu stvarnostbudućeg prostora, dizajner enterijera mora da posveti pažnju izboru materijala, njihovoj strukturi i završnoj obradi, da se posveti fiksnim delovima i mobilijaru i da vizuelizira ceo projekat u svim njegovim elementima kroz svet boja i kroz složene odnose u okviru procesa dizajna kolorita. Boja je svakako jedna od najuzbudljivijih alatki kojom dizajner raspolaže. Ona u trenutku može da prenese određenu atmosferu ili stil, ali i da stvori vizuelnu iluziju. Boja predstavlja i jedan od prvih elemenata enterijera koji će korisnik ili posmatrač primetiti. Utisak o unutrašnjem prostoru u mnogome se formira u zavisnosti od prisustva i upotrebe određenih boja. Utisci mogu biti veoma različiti. Za jedan prostor kažemo da je hladan, da odbija od sebe, za drugi da je topao i privlačan, elegantan ili sofisticiran, da je uređen sa osećajem stila, neki prostor doživljavamo kao monumentalan i kažemo da uliva strahopoštovanje, drugi nam se čini kao veseo, prisan i pun životne radosti, itd. Različitim bojama i njihovim tonovima postižu se različiti utisci o prostoru i zbog toga je značajno da arhitekta ili dizajner enterijera ima odgovarajuća znanja o komponovanju boja, kao i da poseduje istančan sopstveni ukus i visoku likovnu kulturu. Senzibilitet za boje da ga referiše u stilskom smislu i omogućava mu da kroz kvalitetan dijalog sa klijentom uz demonstraciju ton-karte sveobuhvatno predstavi i približi svoje ideje, ali i da definiše investitorove sugestije i zahteve. Kompleksnim analiziranjem boja dizajner određuje količinu vremena i pažnje koju treba da posveti sastavljanju dekorativne šeme. Šema se mora pogledati pod prirodnim i veštačkim svetlom, i u okviru prostora u kome će biti primenjena, jer je to jedini način da se pouzdano proveri da li su boje dobro odabrane i pravilno usklađene. Tehnički izraz za probleme do kojih dolazi pri usklađivanju boja je ‘metametrija’. Najčešće do poteškoća dolazi zbog varijacija u poimanju boja usled različitih tipova i kvaliteta osvetljenja, ali isto tako i uzavisnosti od ugla i razdaljine sa koje se boja posmatra. Boja po definiciji predstavlja svojstvo tela da zrači jednim od sedam zrakova, koji predstavljaju sedam boja sunčevog spektra. Zraci se dele u bezbroj tonova ,od kojih čovečje oko može da razlikuje oko 160. Ljudsko oko je u stanju da razlikuje samo one boje čijaje talasna dužina između 678 i 379 milimikrona. Na toj skali vidljivog sunčevog spektra, prvoj brojci talasne dužine odgovara crvena, a drugoj ljubičasta boja. Dve boje se ne nalaze u spektru: bela i crna. Prva je mešavina svih boja spektra, a druga je odsustvo svake svetlosti. Bez svetlosti nema boja. U mraku je svaka boja crna.
KRUG BOJA
Spektralni krug boja, koji je osmislio Isak Njutn, predstavlja ključ za razumevanje boja. On se dalje usavršavao i danas je postao standardni alat uobrazovanju umetnika, arhitekata i dizajnera širom sveta. Krug boja je sastavljen od tri skupa: tri osnovne boje, tri sekundarne i šest međuboja dobijenih mešanjem osnovnih i sekundarnih. Tri osnovne boje – crvena, žuta i plava, na krugu boja su postavljene na jednakoj udaljenosti. Sekundarne boje – zelena, narandžasta i ljubičasta, dobijaju se mešanjem jednakih količina osnovnih boja između kojih se nalaze. Kada se sekundarna boja u istom odnosu pomeša sa jednom od osnovnih boja dobijamo 6 tercijarnih boja – žuto-narandžastu, crvenonarandžastu, žuto-zelenu, plavozelenu, plavo-ljubičastu i crveno-ljubičastu. Na jednoj strani točka nalaze se crvena, narandžasta i žuta, poznate kao tople boje, koje kod posmatrača izazivaju utisak kao da mu se približavaju. Na drugoj strani su hladne i umirujuće boje – zelena, plava i ljubičasta. Ovakvo raspoznavanje boja nam pomaže da pored intenziteta definišemo i njihov karakter. Primena kruga boja zavisi od ukusa i likovne kulture stvaraoca.
Ipak, postoje izvesni sistemi izbora boja koji su opet u krajnjoj liniji odraz umetničkog odgoja i likovnog osećanja pojedinca. Ti sistemi su: monohromatski, analogni, trijada i komplementarni, sa podgrupama: rastavljena komplementarnost i dvostruko rastavljena komplementarnost. Upotrebom toplih i hladnih boja dobijamo kolorističke kompozicije. Isto tako treba znati da upotrebom samo toplih ili samo hladnih boja stvaramo harmoniju, a da istovremenom primenom i hladnih i toplih boja dolazimo do kontrastnih kompozicija. Neutralne boje predstavljaju značajnu grupu boja, koje se ne nalaze na krugu boja. Jedine istinske neutralne boje su crna, bela i siva. Opšte prihvaćene neutralne boje javljaju se u velikom broju nijansi i sa njima je moguće postići prefinjene, elegantne i opuštajuće enterijere.
