EKOLOŠKA INTELIGENCIJA

Postere sam zalepila na ulazna vrata. Svi moji drugari su pogledali, pa rekli: “Kako je dobra riba….”, a sve moje drugarice su uzdahnule: “Kako je dobra bunda…” Moja generacija je dakle bila potpuno neosetljiva i ravnodušna prema pitanjima ekologije, prava životinja, kao i svih drugih prava. Uostalom, ko je uništio planetu: ova današnja omladina ili mi, njihovi roditelji? Postere sam, nažalost, u besu skinula i iscepala. Moja borbenost je iščezla sa povratkom kući. Ovde sam pognula glavu i radila kao i svi ostali. Kuća, muž, posao, deca… A onda su krenule prirodne (da li  zaista prirodne?) katastrofe. Svet  je pomislio da se planeta sveti nama za zlodela koja smo joj naneli.  Ja mislim da se planeta  ne sveti nikome, ona je samo jedan veliki živi organizam koji ima sve simptome vrlo bolesnog bića – povišenu temperaturu (globalno zagrevanje), povraća (vulkani, cunamiji), trese je groznica (zemljotresi), a sve zato što su se na njoj namnožili paraziti (ljudi) u potpuno nekontrolisanom broju i živu je pojedoše…ako je ona majka, a mi njena deca, po zakonima prirode mnogo je važnija majka, jer će ona rađati decu. Konačno,  i lekari na porođajima uvek prvo spasavaju majku, zar ne? Zato nije reč o osveti, nego o preživljavanju Zemlje i o njenim bolestima. Njoj treba omogućiti, sa puno ljubavi, pažnje i razumevanja, da se sama isceli,  a ne glodati joj kosti dok ne crkne….

Čovek je milion godina živeo u skladu sa prirodom i nije patio od boleština i najveće pošasti – gladi,  sve dok nije izašao iz raja, a to je zapravo početak ovog kratkog uništavajućeg doba koje zovemo civilizacijom. Sa nastankom poljoprivrede počela je seča šuma, iscrpljivanje i ispošćavanje tla, gajenje monokoltura, ratovi oko viška hrane i glad, kao i bolesti zbog jednolične ishrane i pripitomljavanja životinja. Od sedam milijardi ljudi na zemlji, i dalje polovina umire od gladi, a druga polovina krči i uništava sve pred sobom – izlovljava ribu kako bi hranila stoku, koja u svojim crevima proizvodi dovoljno gasa metana da uništi ozonski omotač, seče nezaustavljivo poslednje plućno krilo Zemlje – Amazoniju, gde se nalazi polovina svetskih rečnih tokova, vodu izvlači iz dubina (uništavajući  prirodni krvotok planete), sa jednom ubitačnom filozofijom koju je donelo hrišćanstvo – da je Bog sve na zemlji stvorio zbog čoveka, te da je on apsolutni gospodar svega na planeti, pa može da radi s tim što god mu je volja… Naša istorija je istorija gluposti, padanje na sve niže grane, a to vrtoglavo propadanje mi proglašavamo napretkom. Pa ljudi su sa energije najčistije i prirodne, padali sve niže, kako bi istrošili resurse – sa drveta na prljavi ugalj, sa prljavog uglja na otrovnu naftu, sa otrovne nafte na radioaktivnu i skupu nuklearnu, a sve vreme nam je pred nosom sunce, vetar i zemljina dubinska toplota…. Neće priroda nestati, nego će se priroda osloboditi nas, njenih nesnosnih parazita. Kada bi sa lica zemlje nestali insekti, život bi nestao. Kada bi sa lica zemlje nestali ljudi, život bi procvetao. Kosmički gledano, mi smo zli virusi.

Šumadija je dobila ime ne po ovom današnjem sporadičnom drveću, nego po neprohodnim hrastovim šumama koje su se protezale od Beograda do Kragujevca.  Nije opasna samo seča šuma, nego je opasno i sađenje brzorastućih vrsta drveća umesto plemenitog drveta. I mi smo već prilično devastirali naše tlo – manji prinosi u poljoprivredi su uvek posledica ispošćenog tla, a dodavanje otrova, pesticida, veštačkog đubriva i slično, samo pokazuju očaj. Mene najviše brine to što naša država smatra da u budućnosti treba ulagati i sufinansirati isključivo uzgoj stoke, te da je to naša svetla  budućnost. Ništa strašnije i ograničenije od toga! Kada bi ljudi prešli na biljnu hranu, možda bi uspeli da spasu planetu. Mi  stočnim fekalijama zagađujemo reke. U svetu se polovina pijaće vode utroši na pojenje stoke. Kada se dogodi ovaj poremećaj u prirodnoj ravnoteži, dolazi do zemljotresa, poplava i požara. Onako kako smo sejali, sada ćemo da žanjemo. Nema tu ničeg mističnog, samo što mi i dalje nećemo da prihvatimo odgovornost za ono što nam se dešava.

Nažalost, tek kada se desi nešto strašno, tek onda ljudi i države reaguju. Umesto što decu učimo zastareloj i pogrešnoj istoriji, treba da ih učimo ekološkoj istoriji zemlje, da shvate da su sve velike civilizacije sveta propale sa sečom šuma i uništavanjem prirode. Lekovi su daleko manje pomogli, a samo su učinili bakterije rezistentnijim i strašnijim. Malarični komarac je rezistentan na sve lekove, osim još na jedan. Pitanje je dana kada će se i na njega adaptirati. I onda imamo ponovo epidemije. Da li znate da je u svim ratovima više ljudi umrlo od epidemija koje su se tada razbuktavale nego od metka? U Prvom svetskom više ljudi je umrlo od gripa, nego sto ih je poginulo u bitkama. Bolesti smo mi proizveli načinom ishrane, načinom života i uzgajanjem životinja. Grip i kijavicu smo dobili od konja. Sa svinjom delimo 40 bolesti.  To su činjenice. To treba da se predaje i uči i da na svakom bilbordu stoji napisano. Pitaće se naši unuci: je li moguće da su znali, a da ništa nisu učinili? Pojedinac podizanjem svoje svesti može sve. Mi imamo svu moć ovog sveta, ali su nas dresirali kao slonove. Malog slona prvo drže na velikom lancu i dresiraju ga, a onda kada je on potpuno duševno slomljen i velik, vežu ga samo konopčićem koji  može jednim potezom da prekine, ali to ne čini jer, mučenik, ne zna da može.

Evo vam samo jedne priče koja je učinila da se postidim toga što pripadam najgoroj mogućoj vrsti života na zemlji. Početkom 19. veka u Americi je živela vrsta prelepe ptice sa plavim repom – golub selac. Bilo ih je preko 5 milijardi. Za 70 godina, Njujork i Vašington su pojeli 5 milijardi ovih ptica i istrebili ih sa lica Zemlje. Samo zato što su besplatna hrana i jer  nikome ne pripadaju! Kada je beli čovek došao u Australiju u 17. veku, brodovi su morali da se cik-cak probijaju kroz gusta jata kitova. Danas ih nema. Kengure su lovili i skoro izlovili, da bi od mošnica ovih bezazlenih torbara pravili dekorativne torbice za duvan. Rusi su došli do Sibira u potrazi za krznom, jer su već prethodno pobili sve što se miče da bi udovoljili velikašima i carskoj sviti u njihovoj gladi za toplim bundama… Samo za potrebe engleske Kraljevske mornarice posečeno je na stotine hiljada stogodišnjih jela za jarbole.  Državnim dekretom su Rusi uništili najveće jezero na planeti Zemlji – Aralsko more, a nisu time dobili ništa osim očaja, gladi i pustinje tamo gde je trebalo da bude more.

Prelazak sa termički obrađene na živu, sirovu biljnu hranu može da izleči svet od bolesti, da uštedi ogromnu količinu energije, da spase pijaću vodu od stoke, da spase Zemlju od stoke (75 procenata biljne hrane gajimo za ishranu stoke, a ne ljudi!), da nam sačuva ozon. Prelaskom na energiju vetra, mora, sunca ili geotermalnu, sve možemo da okrenemo. Ali, dokle god je profit kamen temeljac naše civilizacije, a industrije – farmaceutska, prehrambena, mlečna, mesna, automobilska i druge – naši bogovi, mi hrlimo ka propasti.  Treba samo da kažemo “ne”. To “ne”, biće zapravo jedno veliko DA životu.

Budućnost  i opstanak celog čovečanstva leži u podizanju, razvijanju i širenju, između ostalog, i ekološke inteligencije. Kupci, potrošači, građani, naročito mame, sve će više da donose odluke na osnovu transparentnih informacija o nekom proizvodu, a ne samo na osnovu  niže cene ili lepe ambalaže. Zeleno, organsko, ekološko obeležje na etiketama postaje značajniji faktor za opstanak  proizvoda i kompanije  na tržištu od dobro plaćene reklame.  Ta moć kupca da kaže “ne” i da se odluči za  zeleno, organsko i ekološko, preobraziće  ekonomiju i tržište sveta u decenijama koje slede.  Srbija,  koja u tom zelenilu kaska za Evropom nekoliko decenija,  kao da ne vidi svoju moć i konkurentnost na evropskom i svetskom tržištu.  Zbog toga je ključno da se ekološka inteligencija  podiže u generacijama koje sad odrastaju, jer za razliku od svojih neodgovornih roditelja,  oni već sada imaju veću ekološku svest o šteti koju ljudi nanose sebi i prirodi.  Ako bi oni izvršili pritisak na direktore i profesore u školama da se umesto ukrasnog bilja u dvorištima sadi voće,  učinili bi za svoje zdravlje, prevenciju i  opšte dobro više nego mnoge nadležne državne institucije. Ako bi znali da je kravlje mleko štetno, možda bi uspeli da izvrše pritisak na agrar da se okrene proizvodnji mnogo kvalitetnijih i jeftinijih biljnih napitaka, od ovsa, pirinča, badema, lešnika, susama, koji su sada, jer su uvozni, a i da se zaštiti mlečna industrija, bezobrazno skupi. Ako bi znali da ishrana mesom, mlekom i mlečnim proizvodima  direktno utiče na porast kardiovaskularnih oboljenja, možda bi uspeli da nateraju roditelje da se odreknu  samoubistvenog načina ishrane. Mladost ima snagu, istrajnost, bunt i moć, ali nema informacije. Početak promena je u širenju transparentne informisanosti o štetnosti i korisnosti proizvoda,  kao i u korišćenju društvenih mreža za širenje informacija, što će sve zajedno učiniti pritisak  na mnoge kompanije i državne institucije da se okrenu zelenim, obnovljivim izvorima energije, reciklaži, ekologiji i zameni uobičajenih proizvoda i rešenja  prirodnim i  alternativnim.

Moć da kažemo ”ne”  otrovnom, nezdravom, energetski neobnovljivom,  to je  ono što će nas izvući iz potrošačke neuroze i građanske depresije i  lansirati nas u 21. vek. Moć da kažemo “ne” sopstvenoj neurozi, tradiciji, predrasudama, liniji manjeg otpora, pobrkanim prioritetima, štetnim životnim navikama, to je ono što će nas učiniti trajno zdravim i vitalnim, u sadašnjosti i  u budućnosti.

Trasnparentna  informisanost  o ekologiji i zdravlju je ključ za transformaciju  i državnog mišljenja,  kao i poslovanja velikih  i uticajnih industrija. Medicina više ne može da krije istine o posledicama agresivnih tretmana. Sve je na Internetu. Farmaceutska industrija više ne može da ćuti o negativnim posledicama lekova. Njihov opstanak je ugrožen, i to se vidi po silini agresije koja se ispoljava prema svemu što je alternativno, drugačije, prirodnije.

Sedim preko puta Kosmaja, na terasi moje kuće u selu Babe, i slušam depresivni radio. Pokušavaju da daju dijagnozu za bolest Srbije. Kažu, bolujemo od depresije, maloumnosti, debiliteta, bulimije, anemije, sve naravno u političkom kontekstu. Slušam i pamtim takve iste radijske programe od pre dvedeset i više godina. Uvek i večito ista priča, mi jadni, frustrirani, ne možemo ništa, svi nas muče, jašu, eksploatišu, nama je sve gore i gore, bankrotirali smo i duhovno i moralno i fizički i finansijski. Ali predlozi za rešenja nikad nisu usmereni na nas, nego na njih, na te bolesne, nedodirljive političare.  Ja ih posmatram pa dobro uočavam kako ubrzano stare i razboljevaju se čim dođu do nekih viših pozicija. Neredovna ishrana, kafanska ishrana, stres, svakodnevno odlučivanje, izazovi, nečista savest, ljudske slabosti, pad morala, nedostatak sna, sve to ukazuje da je vrlo nezdravo baviti se politikom….pa opet, niko nije predložio nutricioniste u skupštini niti savetnike koji bi naše političare učinili zdravijim. A imaju punu podršku zvanične medicine. Dakle, još jedan dokaz da medicina ne brine o zdravlju, već o bolestima. Zamislite kada bi neko promenio jelovnik u skupštinskom restoranu, kada bi se ukinula kafa, služila umesto rakijice ceđena pomorandža, kada bi delegati bili zdravi, radosni ljudi. Možda bi se na taj način, osvajanjem trajnog zdravlja, promenila apatija i malodušnost, a prioriteti i merači uspeha ne bi bili ono što su danas – novac i moć nad drugim ljudima. Predsednik Kine je doneo dekret, naredivši da milijarda njegovih zemljaka jednom mesečno ima vegetarijanski dan, kako bi produžio životni vek svojim sunarodnicima, koji danas, jer konzumiraju svinjetinu, žive u proseku pet godina kraće od Japanaca, čija je ishrana sasvim drugačija. Zamislite da se tema produžetka životnog veka Srbina stavi na listu prioriteta u Skupštini! Zamislite da se vlada bavi pitanjem povećanja dečje kreativnosti!  Ja želim da doživim taj dan. Zato moram da potrajem još najmanje šezdeset pet godina…//ek Maja Volk