Dok sam menjala avion u Frankfurtu, hrleći, na poziv žena iz luksemburške islamske zajednice, u jedino evropsko Veliko Vojvodstvo – Luksemburg, razmišljala sam zašto me do sada put nije naneo na tu stranu, u samo srce Evropske unije. Mozda zato što je u ovom vojvodstvu i onaj omrznuti Šengen?
Osoblje frankfurtskog aerodroma je definitivno najneljubaznije na svetu. Dobila sam packu po ruci što sam se usudila da pokušam da sama otvorim svoju tašnu za pregled. Koga god sam pitala za pravac, bio je zauzet i nije imao ni sekund vremena da me sasluša. Konačno, izmorena i prilično ojađena ovakvim ponižavajućim tretmanom putnika, našla sam se u liftu sa mojim nemačkim vršnjakom koji je izgleda imao isti osećaj kao i ja – da nema više ničeg otmenog u putovanju avionom
Konačno – Luksemburg. Granica više nema, ali oznake na kojima piše ‘Nemačka’ sa jedne, ‘Francuska’ sa druge i ‘Belgija’ sa treće strane, svedoče o mudrosti preživljavanja i dovitljivosti ovog vojvodstva. Ne tako davno, u vreme pre evra, u Luksemburgu se govorio francuski jezik, pravni sistem je bio nemački, a trgovalo se belgijskim francima. Danas je Luksemburg ono što je nekad u svetu bila Švajcarska – bankarsko utvrđenje u kome se pere novac, ali ne više novac mafijaša, već državnika. Otuda veliko bogatstvo i velika tolerancija prema strancima. Pod parolom ‘Dok god vi nas ne dirate, mi vas ne diramo’ Luksemburžani su primili svežu krv iz Portugalije i sa Balkana. Od oko 500.000 stanovnika, bar 150.000 su Portugalci, drugi su ‘naši’ iz Bosne, Makedonije, Crne Gore i Srbije, koji čine brojnu muslimansku zajednicu od preko 15.000 duša. Turaka nema, jer su jednostavno svi isplaćeni i izbačeni iz zemlje posle incidenta od pre desetak godina, kada je jedna luksemburška devojka bila silovana. Sve žene koje sam ovde srela imaju od četvoro do čak devetoro dece, neke porodice imaju i po tridesetak članova, što će prostom računicom reći da će za dve generacije Luksemburžani svi biti ili Portugalskog ili balkanskog porekla. Originalno stanovništo stari i definitivno nestaje.
Luksemburg je sigurna, dobro uređena zemlja, prebogata… Ali, nema sunca i svi pate od nedostatka vidamina D. Sve Muslimanke su i ovde pokrivene i nemaju ni gde ni kako da kožu izlože sunčanim zracima. Koštana oboljenja su najbrojnija. Sa druge strane, možete da birate nemačke ili francuske lekare…. Na čelu Luksemburga je dobroćudni veliki vojvoda Henri, koga građani često mogu da vide na ulici, bez obezbeđenja. Šetajući ovim mirnim, gotovo idiličnim gradom, moram da se zapitam kako to da je baš Luksemburg jedan od osnivača Ujedinjenih Nacija, NATO saveza i Evropske unije – svih onih velikih organizacija koje nam malo, malo pa zagorčaju život. Kroz Luksemburg prolazi samo jedna reka, Mas, a jedan mali, južni deo vojvodstva, rekom Mozel razdvojen je od Nemačke Kao filatelista, imala sam jednom u ruci luksemburšku poštansku marku sa crkvom svetog Mihaila i malenim, ali najstarijim orguljama na svetu. Sada sam imala priliku i da ih vidim. Skromne.
Ali kad pomislite da su iz desetog veka… Sa druge strane, nikakav ratnički pohod nikad nije prošao ovuda i zato je sve i očuvano. Luksemburški zamak, oko koga se razvilo celo vojvodstvo, podignut je 963. Godine. Oko njegovog nastanka ispredeno je niz legendi, i u svakoj se pominje Zlatna žena. Njena statua, izrađena od čistog zlata, stoji i danas blistava kao simbol bogatstva i slave malenog vojvodstva. U jednom momentu, negde u 14. veku, ponestalo je muških naslednika, i vojvodstvo su prigrabili Burboni, Habzburzi, Hoencolerni i Napoleonovi Francuzi. Na lepom starom trgu, gde je bila riblja pijaca, vršena su pogubljenja. Za vreme vladavine Napoleona radila je i giljotina koja je, srećom, otišla sa svojim francuskim izumiteljima. Luksemburg je nekoć bio deo Holandije, a zatim i Nemačke. Otuda u zvaničnom luksemburškom jeziku ima svega. Deca u školama uče i francuski i nemački, ali svi govore luksemburškim jezikom. Dakle, sličnost sa Švajcarskom nije samo po broju banaka, već i po jezicima koji su u zvaničnoj upotrebi.
