NEKONVENCIONALNI PROJEKAT REKONSTRUKCIJE STANA U STAROJ ZGRADI ISTORIJSKOG JEZGRA VALENSIJE PODRAZUMEVAO JE KREIRANJE INSPIRATIVNOG ARTISTIČKOG PROSTORA U IZRAZITO MINIMALISTIČKOM I SAVREMENOM TONU UZ ŠTO MANJU INTERVENCIJU NA ZATEČENOM TKIVU.
Rekonstruktivna arhitektura se danas postavlja kao vrlo važna tema graditeljstva. Izazov predstavlja odluka – koliko starog zadržati u novom. Proces zadržavanja traga prošlosti i priznatih vrednosti u neispitanoj sadašnjosti i neizvesnoj budućnosti, večita je tema istorije civilizacije. Rekonstruisan porodični ambijent nalazi se u zgradi koja datira sa početka prošlog veka i locirana je u srcu španskog grada Valensije. Projekat adaptacije je bio izazovan jer je prethodnih decenija prostor bio napušten i prazan. Pored toga, pristup renoviranju bio je krajnje kompleksan i neuobičajen. Tim arhitekata studija Roberto di Donato pristupio je zadatku sa ciljem da od celokupnog prostora stvori živo fluidno tkivo sa neospornim duhom savremenosti, koje će veličati moderni život ostavljajući zatečenu strukturu što autentičnijom. Nesmetani tok ljudskog života, koji propagira ovaj objekat u svojoj suštini, korespondira tako sa nesmetanim tokom vremena – prošlošću, savremenošću, budućnošću.
Potpuno nekonvencionalne zidne površine nastale su kao kolaž starih i novih partija. Pregradni zidovi su izvedeni tako da ostavljaju sagledivim pravu dubinu i karakter prostora, koji je u celini jedinstven, povezan i tečan. S obzirom da se prostor konstantno pretače iz jednog dela kuće u drugi, podela na dnevni i noćni deo izvedena je samo pomoću dva visoka drvena elementa. To su zapravo mobilne drvene pregrade koje se lako montiraju i demontiraju, a imaju važne funkcije plakara odnosno garderobnih ostava, dok troja vrata kojima su ti elementi snabdeveni, omogućavaju kreiranje različitog stepena privatnosti odaja. Posebno vrednim elementom u poduhvatu smatrana je tavanica. Njena dvostruka visina nije posmatrana pragmatično, već je zadržana kao najveći ukras prostora. Pošto je struktura krova obnovljena, tavanica je postala u potpunosti izložena, i to kao samodovoljan estetskokonstruktivni čin. Kako ni jedan element novog dizajna ne dolazi u kontakt sa njom, naglašava se poštovanje prošlosti i omoguć ava pun doživljaj prostora i volumena enterijera.
Poseban kvalitet enterijera je položaj i pravac prostiranja dizajnerskih elemenata. Svi novi elementi konstrukcije su uvedeni snažnim i jasnim pravcem u prostoru, i time se ističu kao prostorne dominante. Drveni pregradni plakari, bele zavese u punoj visini i visoke merdevine za galeriju naglašavaju vertikalnost prostora. Nasuprot tome, dugačka kuhinja sa radnom površinom, bele gipsane ploče i njihove linije svetlosti akcentuju horizontalnu dimenziju. Na taj način horizontale i vertikale se u prostoru nadmeću, obezbeđujući prostorni ritam i dinamiku, a krajnji rezultat je harmonizovana ravnoteža cele kompozicije. Ova činjenica je i dovela do naziva projekta – Musico Iturbi.
Neosporni dodatni kvalitet projekta vezan je za skromni budžet. Iako se na adaptacije mogu potrošiti basnoslovne sume novca, ova rekonstrukcija je podrazumevala vrlo ograničena materijalna sredstva. Ona su se pokazala dovoljnim za projekat uvođenja savremenog jezika dizajna uz istovremeno poboljšanje karaktera i materijalnosti zatečenog prostora.
Dodavanjem esencijalnih novih karakteristika, slojevi transformacija prostora tokom godina pažljivo su analizirani, sačuvani i na kraju prezentovani. Na taj način stvoren je snažan osećaj vremenskog i prostornog kontinuiteta zgrade, a u sam stan je utkan uzoran odnos prema istoriji i budućnosti.
