Naučnici su otkrili da mačke ne prepoznaju ni sladak, ali ni gorak ukus. Zbog čega su onda mnoge od njih tako izbirljive kada je reč o hrani.
Potreba za razlikovanjem gorkog ukusa kod životinja razvijala se evolucijski: vrstama koje se hrane biljkama to pomaže da prepoznaju nejestive i otrovne biljake.
Kod ljudi, za percepcoju gorkog ukusa, odgovorni su receptori TAS2R38 i TAS2R43.
Mačke su jedini grabljivci kojima ne treba biljna hrana, pa je njihova sposobnost prepoznavanja gorak ukus, izgubljena u procesu evolucije.
Istraživači su ranije otkrili da mačke ne “razumeju” ni sladak ukus; umesto toga, njihovi receptori naporno rade kako bi razlikovali različite ukuse mesa.
Kao rezultat toga, mačke su izuzetno izbirljive kada je reč o hrani: ono što je, iz ugla čoveka, ukusno – mačku ne zanima.
Naučnici iz dve međunarodne organizacije, AFB International i Integral Molecular, sproveli studiju o receptorima ukusa kod domaćih mačaka (2015).
Niz eksperimenata uključivao je upotrebu nekoliko materija gorkog ukusa u raznim nijansama. To su posebno feniltiokarbamid (PTC) i propiltiouracil (PROP), čija je molekularna struktura slična strukturi briselske klice i brokolija, kao i aloin i denatonijum, koji se često dodaju otrovnim lekovima kako ih deca ili životinje ne bi greškom pojele.
Pokazalo se da mačji TAS2R38 receptor uopšte ne reaguje na PROP i gotovo je neosetljiv na PTC.
TAS2R43 pokazao je slabu reakciju na aloin, a najjači efekat dao je denatonijum, najgori od svih poznatih supstanci. Dakle, reći da mačke uopšte ne osećaju gorak ukus – nije baš u potpunosti tačno – međutim, ta njihova sposobnost prilično je smanjena.
Istraživanje receptora ukusa kod mačaka će se nastaviti jer ti rezultati utiču na proizvodnju majije hrane i lekova.
Izvor: National Geographic Srbija
