SPECIFIČNE TEME I LOKACIJE U ARHITEKTURI TRAŽE PAŽLJIVO UKLAPANJE ČOVEKOVE TVOREVINE U PRIRODNO OKRUŽENJE, I TO TAKO DA SE NE NARUŠI POSTOJEĆI BALANS. GLAVNI IZAZOV NJUJORŠKOM TIMU ARHITEKATA PREDSTAVLJALO JE UBACIVANJE SMELOG DIZAJNA U OSETLJIVI REZERVAT PRIRODE, UZ UPOTREBU RAZIGRANIH APSTRAKTNIH KUBIČNIH FORMI KOJE BI CELOJ KOMPOZICIJI DALE POETSKI KARAKTER. ŽELJA KLIJENTA ZA MIRNIM ARHITEKTONSKIM IZRAZOM PRETOČENA JE U IDEJU DA SE DOM FORMIRA KAO SKULPTURA POSTAVLJENA U PRIRODI.
Poznate ličnosti često pronalaze alternativna mesta na kojima će biti skriveni od očiju javnosti, a umetnici pažljivo biraju lokaciju na kojoj vlada potpuni mir obeležen samo prirodnim zvucima i mirisima, koji će im dati inspiraciju i motivaciju. Jednu ovakvu lokaciju pronašli su dizajner Laura Beasley i muzičar Peter Vorhes u regionu Berkšir u zapadnom Masačusetsu, a zadatak odabranog tima Taylor and Miller Architecture and Design bio je da približi čoveka prirodi i da kroz arhitektonsku intervenciju ne naruši njenu ravnotežu. Kako je glavni fokus ovog multidisciplinarnog arhitektonskog studija oblikovnost i dizajn u smislu osvetljenja i materijalizacije, rešili su da svoje strasti u projektovanju spoje sa potrebama investitora i kreiraju dinamične kontrastne forme isečene iz mase, ne bi li oslobodili vidike i spojili lokaciju i objekat, prirodu i arhitekturu.
Odabrana lokacija brdovitog terena regiona Berkšir, poznatog po neobično prošaranim selima različitog arhitektonskog izraza, oslonjena je na mala jezera i okružena šumom i netaknutom prirodom. Ovaj nesvakidašnji objekat manje porodične kuće od približno 150m2 formiran je tako da izražava dualistički odnos prema jezeru uz koje je priljubljen. Kada se gleda sa ulice, kuća je apstraktna u formi, ne pokazuje otvore, njen izraz je isključivo skulpturalan, utapa se u prirodu kao deo nje same i otvara vidik ka glavnom fokusu – jezeru. Krećući se prema jezeru, posmatrač polako otkriva novu interesantnu stranu ove tvorevine koja postepeno otkriva unutrašnjost do tada skrivenu od pogleda sa ulice. Stvara se potpuno novi doživljaj koji započinje sagledavanjem potpornog zida obloženog drvenim daskama, koji ima dvojaku funkciju. On služi kao konstruktivni element objekta i kao postolje eksponata koji ceo koncept okreće prema jezeru. Pravilnu, drvetom obloženu formu objekta probijaju otvori vrata i prozora uramljeni neobičnim belim kubusima, usmeravajući vidike kako u horizontalnom pravcu, ka jezeru i prirodi, tako i u vertikalnom, ka nebeskom prostranstvu i plavetnilu. Autori ih nazivaju ‘rukavima’ i pomoću njih uklanjaju granicu između spoljnog i unutrašnjeg prostora, uvlače prirodu u svaki delić enterijera i tako stvaraju osećaj postojanja u prirodi u svakom trenutku.
NIZ BELIH ALUMINIJUMSKIH KUBUSA CEPA PROSTOR I PROBIJA SE KROZ DRVENU STRUKTURU OBJEKTA, OMOGUĆAVAJUĆI UNUTRAŠNJEM PROSTORU DA DOPRE DO JEZERA, NEBA I ŠUME U VIDU JEDINSTVENIH POGLEDA I IZRAZA.
Prizemlje koje je ukopano sa jedne strane, otvara svoju površinu ka jezeru, stvarajući kontinualnu vezu sa zelenom obalom i vodom. Preplitanje prostorija prizemlja funkcionalno jasno odvaja prostor namenjen dnevnim aktivnostima, koje se pak vizuelno povezuje različitim obradama i materijalizacijom. Ulaz u objekat je upravo kroz jedan od bočnih horizontalnih ‘rukava’, gde se forma nastavlja u vertikalni kubični svetlarnik.//ek Jelena Kostadinović – Više u EKO KUĆI No20
Hladna materijalizacija grubo obrađenog betona i čelika daje industrijski izraz prostoru i predstavlja kontrast toploj obradi fasade u drvetu
„Sunčana soba“ otvara svoju mirnu površinu ka jezeru, stvarajući vizuelno kontinualnu vezu sa zelenom obalom i vodom
