Život Konstantina Velikog: Bitka kod Milvijskog mosta i uspostavljanje vlasti

Konstantin l Veliki, 13. juna 313. godine proglasio je u Nikomediji Milanski edikt, uredbu kojom je u Rimsko carstvo uvedena verska ravnopravnost i onemogućen progon hrišćana. Tim povodom, očekuje vas mini serijal o životu jedne od ključnih ličnosti u istoriji Evrope.

Konstantin I Veliki (puno ime: Flavije Valerije Konstantin; lat. Flavius Valerius Constantinus) je bio je rimski car od 306. do 337. godine i predstavlja jednu od ključnih ličnosti u istoriji Evrope i hrišćanstva. Sproveo je čitav niz važnih administrativnih i vojnih reformi koje su osnažile Rimsko carstvo, uzdrmano velikom krizom 3. veka. Njegova uloga u daljoj istoriji Evrope bila je presudna — kao prvi rimski (romejski) vladar koji je prigrlio hrišćanstvo, do tada veru progonjene manjine, Konstantin je pokrenuo hristijanizaciju Carstva, čime je, uz osnivanje Konstantinopolja, postavio temelje budućem Vizantijskom carstvu. Kao prvi hrišćanski car, veliki dobrotvor i ktitor hrišćanske crkve, Konstantin je nakon smrti bio kanonizovan. U pravoslavnim crkvama poštuje se kao svetac i ravnoapostolni car.

Ukoliko ste propustili prvi deo „Uspostavljanje tetrarhije i Dioklecijanovi progoni hrišćanja“, pročitajte tekst na linku:

AVGUST BRITANIJE, GALIJE I HISPANIJE

Konstancije je svakako bio svestan opasnosti u kojoj se nalazio njegov sin. Osim toga, sva deca koju je imao sa svojom zakonitom ženom Teodorom nisu doživela pubertet, a njegovo zdravlje je bilo sve slabije, tako da su sve njegove nade u vezi sa svojim disnastičkim naslednikom bile položene u Konstantina, koji je kao cezarev sin bio pripreman za ulogu cara, bio je odličan i vešt vojnik i uživao je ugled među vojnicima. Zato je, umesto da se preseli u zapadnu prestonicu Milano (Galerije se preselio u istočnu, Nikomediju), ostao u Triru gde se osećao sigurnijim — bio je popularan u severozapadnim provincijama, tako da je samo svojim posedima u Galiji i Britaniji dodao i Hispaniju kako bi obeležio svoj status zapadnog avgusta.

Izgovarajući se svojim slabim zdravljem, zatražio više puta od Galerija da mu pošalje sina. Međutim, avgust Galerije je stalno odlagao ispunjenje zahteva svog savladara. Posle stalnih Konstancijevih zahteva da dozvoli Konstantinu da ode, Galerije je popustio i izdao Konstantinu pečat i pismeno odobrenje, tako da se Konstantin konačno u leto 305. najzad pridružio ocu.

Tokom te godine koju je proveo sa ocem, Konstantin je imao prilike da vidi drugačiji vid vladavine od onog na koji je bio naviknut na istočnom dvoru. Konstancije je uveo mnoge političke, vojne, administrativne, ekonomske i kulturne reforme u svom delu carstva, ali je to uradio na blaži i manje autokrativan način, nego što se to radilo u istočnom delu carstva, koji je doneo bolji život njegovim podanicima. Svi izvori, bilo paganski bilo hrišćanski, savremeni i kasniji, slažu se da je Konstancije Hlor bio pravedan i blag vladar koji je izražavao iskrenu brigu za svoje podanike.

Konstancije Hlor je umro u Eburakumu (današnjem Jorku) 25. jula 306. godine. Istog dana, okupljeni vojnici (navodno pod vođstvom kralja Alemana, Kroka) izvikali za novog avgusta sina pokojnog cara. Konstantin je napravio tradicionalni gest odbijanja, međutim, to je bila samo gluma: i tada, kao i kasnije, Konstantin je bio čvrsto ubeđen da je Konstancije njega proglasio svojim pravim i jedinim naslednikom i da ga je imenovao avgustom Hispanije, Britanije i Galije.

Konstantin je veoma dobro znao da mu je bila potrebna široka podrška naroda kako bi se održao na vlasti. Stoga je jedan od prvih Konstantinovih poteza bio da povuče sve nepopularne mere protiv hrišćana, okonča sa progonima na svojim teritorijama i vrati im njihova prava i imovinu. Bio je to mudro odigrani politički potez: Konstantin je ovim aktom potvrdio svoj suverenitet na teritoriji kojom je on upravljao i nezavisnost od svojih savladara. Takođe se pokazao i kao zaštitnik hrišćana, i to ne samo na svojoj teritoriji, već najverovatnije i onih hrišćana koji su živeli na teritorijama carstva pod upravom njegovih savladara.

Iako je legitimitet njegovog carskog položaja bio više nego očigledan, Konstantin je ipak odmah preduzeo mere kako bi i zvanično potvrdio svoj položaj i dobio potvrdu od ostalih careva. S tim ciljem i prema vladajućim običajima uputio je Galeriju, kao najstarijem članu kolegijuma, svoju bistu ukrašenu lovorovim vencem, nazivajući sebe avgustom i Galerijevim savladarom. Galerije je bio toliko besan da je skoro spalio i bistu i glasnika koji ju je doneo. Ipak, njegovi savetnici su ga ubedili da se uzdrži bilo kakvih naglih i nasilnih reakcija upozorivši ga da su vojnici istočnog carstva bili veoma nezadovoljni što je Konstantin bio isključen iz Druge tetrarhije, i da bi u nekom eventualnom građanskom ratu vrlo lako mogli preći na Konstantinovu stranu. Takođe, Konstantin je kontrolisao Konstancijeve teritorije, ponašao se kao avgust, a takođe je tvrdio da je po svim pravilima zvanje avgusta dobio od svog oca.

S druge strane, sam Galerije osećao se vreoma nesigurno na sopstvenim teritorijama zbog novih poreskih mera koje upravo uvodio. Bilo mu je jasno da je Konstantina u tom momentu bilo nemoguće ukloniti, tako da nije imao druge nego da ga prihvati kao cara. Ipak, uradio je to na način na koji je naglasio da je ipak on u dominantnoj poziciji: prihvatio je bistu i priznao Konstantinu pravo na presto, međutim, poslao mu je purpurni ogrtač kao znak da je on, Galerije, a ne Konstancije, bio taj koji je dao Konstantinu carski položaj, međutim, pod jednim uslovom: Galerije ga jeprihvatio samo kao cezara zapada, a ne avgusta. Za novog avgusta proglasio je Severa, kome je Konstantin bio direktno podređen.

Konstantin je mudro prihvatio mesto cezara čime je otklonio bilo kakvu sumnju u legitiman način svog dolaska na presto. Zadržao je sigurnu vlast nad teritorijama svog oca: Galijom, Britanijom i Hispanijom.

Iako se Konstantin odmah na početku vlade prikazao kao zaštitnik hrišćana, na novcu koji je kovao u kovnicama na svojoj teritoriji (Trir, London i Arl) ipak je i dalje slavio paganske bogove. Bez obzira na to, on je, kao i njegovi prethodnici Galen, Klaudije Gotski i Konstancije, mislio da je tolerancija prema hrišćanima donosila više koristi carstvu i društvu od njihovog progona. Verovatno je pre progona, Konstantin upoznao mnoge hrišćane u vojsci. Takođe je, najverovatnije, prisustvovao Laktancijevim predavanjima u Nikomediji i zaključio da je on podjednako dobar predavač bilo da govori o filozofiji i retorici stare antike, bilo da govori o hrišćanskom učenju. U neku ruku, verovatno se i identifikovao sa progonjenima jer je i sam bio na neki način progonjen. Hrišćani su se slobodno kretali po njegovom carstvu i dvoru, i mogli su mu služiti bez straha. Međutim, malo je verovatno da je u tom trenutku Konstantin zaista mario za hrišćanstvo niti da je mnogo znao o njemu. Tolerancija prema hrišćanstvu je bila više inspirisana željom da se ogradi od Galerija i njegovih sledbenika, i to je bio jedan od načina da to postigne.

Maksencije, Maksimijanov sin, iskoristio je priliku i podigao pobunu u Rimu u kojem je već vladalo veliko neraspoloženje zbog Galerijevih promena u poreskom sistemu kojim su građani Rima po prvi put u istoriji bili oporezovani i raspuštanja pretorijanske garde. Ostaci pretorijanske garde koji su ostali u Rimu su uz podršku rimske svetine i razvlašćenog senata, 28. oktobra 306. izvikali Maksencija za cara.

Kao i Konstantin, i Maksencije je od svog tasta Galerija zatražio da ga prihvati za cezara. Međutim, Galerije je mrzeo Maksencija, i smatrao ga nedostojnim carskog purpura. Osim toga, dok je Konstantin popunio prazno mesto u Drugoj tetrarhiji, Maksencije je želeo da ukloni vladajućeg avgusta, ili da uspostavi peto mesto u carskom kolegijumu, što je Galeriju bilo prosto neprihvatljivo jer se time remetila ravnoteža tetrarhije. Iako je Maksencije bio mnogo skromniji od Konstantina proglasivši se samo princepsom, Galerije ga je odbio.

Maksencije se i pored toga održao kao vladar Italije i Afrike i početkom 307. je uzeo titulu avgusta. Galerije je odmah poslao Severa da uguši Maksencijevu pobunu, te je ovaj krenuo ka Rimu iz Milana negde pred kraj 307. godine. Maksencije je, pred ovom opasnošću pozvao svog oca u pomoć, poslavši mu purpurni ogrtač i ponudivši mu mesto avgusta, što je ovaj rado prihvatio, s obzirom da nikad nije bio zadovoljan time što je bio prisiljen da napusti mesto avgusta nekoliko godina ranije. Kad je Sever stigao pred Rim, Maksencije je podmitio njegove vojnike koji su potom prebegli na Maksencijevu stranu. Pošto se radilo o vojnicima koji su nekada služili Maksimijana, nije ih trebalo previše nagovarati. Sever je bio prinuđen da pobegne u Ravenu, a Maksimijan je opseo grad. Nakon izvesnog vremena, Maksimijan je ponudio uslove za predaju, i Sever ih je prihvatio u zamenu za svoj život. Maksimijan ga je odveo u Rim kao taoca, gde je nešto kasnije ipak bio i pogubljen.

Galerije je u tokom zime i proleća 306. i 307. bio zauzet borbama sa Sarmatima na obalama Dunava, ali na vesti o Severovoj propasti, u jesen 307. odmah je krenuo u Rim da lično ukloni Maksencija i Maksimijana. Ovoj dvojici je bilo jasno da moraju da se pripreme za dolazak besnog Galerija, te su naredili da se udvostruči visina Aurelijanovog zida koji se pružao oko grada u dužini od 18 kilometara. Osim pripreme grada za odbranu, ocu i sinu je bilo jasno da pod hitno moraju naći saveznika koji bi bio sposoban da parira istočnorimskom avgustu. Dok je Maksencije vodio radove na utvrđivanju grada, Maksimijan je krenuo na put ka Galiji ne bi li nagovorio Konstantina da im pomogne. Do sastanka između bivšeg avgusta i mladog cezara došlo je u Triru, u Konstantinovoj vladarskoj rezidenciji. Maksimin je predložio Konstantinu savezništvo ponudivši mu ruku svoje ćerke, Fauste. S obzirom da je relativno skoro ostao udovac, Konstantin je rado prihvatio carsku kćer za suprugu, međutim, takođe je insistirao da Maksimijan, koji je svojevremeno i njegovog oca, Konstancija, obavio purpurom, zvanično proglasi i njega avgustom, tako da je u septembru 307. obavljena dvostruka ceremonija — Konstantinovo proglašenje za avgusta i njegovo venčanje sa Faustom. Međutim, Konstantin, iako je rado prihvatio carsku kćer za suprugu i titulu avgusta, nije imao nameru da u zamenu ponudi bilo šta više od političkog priznanja i vojne neutralnosti.

U septembru 307. godine Galerije je ušao u Italiju i odmah se uputio ka Rimu. Dok se Galerije približavao Večnom gradu, Maksencije je pogubio Severa. Međutim, Galerijeva vojska, iako mnogobrojna, nije mogla da opkoli ceo grad i izvede uspešnu opsadu. Stoga se Galerije ulogorio na Tibru i počeo da preti Senatu i građanima totalnim uništenjem grada, ali su Rimljani odoleli njegovim pretnjama i ostali lojalni Maksenciju. Grad je bio dobro zaštićen snažnim Aurelijanovim zidom, pa je Galerije pokušao da pregovara, međutim, Maksencije, da li sluteći prevaru, ili znajući da je Galerije slab, odbio je njegovu ponudu i krenuo da podmićuje vojnike svog tasta.

Nekoliko Galerijevih legija je tad dezertiralo, a istočnorimski avgust je bio na pragu potpunog neuspeha. Međutim, uspeo je nekako da sačuva lojalnost svojih trupa i da se povuče iz Italije dozvolivši svojim vojnicima da pljačkaju i uništavaju gradove i polja na svom putu, dok je Maksencije nastavio da čvrsto drži pod svojom kontrolom Afriku i Italiju.

Konstantin je za to vreme objavljivao na sva zvona svoju novu titulu avgusta i počeo je da kuje novac na kojima je prikazivao Herkulije kao svoje saveznike, ali je odbio da na Maksimijanov zahtev napadne Galerijevu vojsku u povlačenju. Još jednom se pokazao kao veoma mudar političar — priznao je Herkulije uzurpatore na zapadu, ali i Jovijance na istoku, a vojno se držao po strani u tom sukobu i nijednoj dinastiji nije pružio vojnu podršku. Svoju vojsku je upotrebio protiv germanskih plemena na Rajni kako bi održao mir u svojim provincijama. Tokom 308. godine, napao je teritoriju Brukterija i započeo gradnju mosta na Rajni kod Kelna. Dve godine kasnije, 310. borio se protiv Franaka u severnim delovima Rajne. Kad nije ratovao, posvećivao se izgradnji i rekonstrukciji gradova, unapređenju ekonomije, i podsticanju umetnosti u Galiji. Dok su ostali akteri samo radili na štetu svojoj vlasti, Konstantin je utvrđivao svoj ugled i popularnost u narodu na severozapadu carstva.

Izvor: National Geographic Srbija