JEDNOSTAVNOM MATEMATIKOM DOLAZI SE DO ZASTRAŠUJUĆEG ZALJUČKA DA UKOLIKO HITNO NE DOĐE DO KVALITATIVNOG SKOKA U REŠAVANJU KLIMATSKIH PROMENA, SNABDEVANJU PIJAĆOM VODOM I PROIZVODNJI HRANE, 2050. GODINE ĆE BITI POTREBNE DVE I PO PLANETE ZEMLJE DA BI SE PODMIRILE POTREBE UKUPNOG SVETSKOG STANOVNIŠTVA

U Rio de Žaneiru je od 20. do 22. juna održana Konferencija Ujedinjenih Nacija o održivom razvoju, takozvani Samit Rio+20. Prvi Samit je održan u istom gradu 1992. godine, a direktna posledica ovog Samita bili su sastanci u Kjotu 1997, u Johanesburgu 2002, i na Baliju 2007. Preteča svega bio je Prvi svetski Samit održan u Stokholmu 1972. godine.
Rio+20 okupio je 193 nacije učesnice, sa predstavnicima ranga između predsednika država i šefova vlada, kojih je ove godine bilo 86, do članova različitih agencija, udruženja i grupa angažovanih i zainteresovanih za problematiku. Zajedno sa bankarima, poslovnim ljudima, gradonačelnicima, naučnicima i izveštačima činili su ogromno telo od oko 40.000 učesnika.
Konferenciju je otvorio Generalni sekretar UN Ban Ki Mun, govorom koji je bio daleko od optimističnog i obilovao je definicijama koje su svima jasno stavile do znanja da su rezultati ispod očekivanih i prilično zabrinjavajući. Upozorio je, između ostalog, da ’priroda ne čeka’, da ’priroda ne pregovara sa ljudskim bićima’ i izrazio nadu da će nam ’priroda dati još jednu šansu’. Na otvaranju je prikazan i trominutni dokumentarni film ’Stanje naše planete – dobro došli u antropocen’, koji prikazuje put kroz promene u čovekovoj okolini od Industrijske revolucije do danas. Pojam ‘antropocen’ uveo je Nobelovac, hemičar Pol Krucen 2002.godine, vođen tvrdnjom da je čovek toliko dramatično uticao na životnu sredinu i da je toliko nepovratno menja, da se otvara prostor za zvanično proglašenje nove ere u razvoju planete Zemlje.
Sumiranje rezultata postignutih između dva Samita dovelo je do formiranja nacrta zvaničnog dokumenta, izveštaja pod naslovom ‘Budućnost kakvu želimo’. Izveštaj obiluje uznemiravajućim brojkama i opominjućim činjenicama. Sve upućuje na nesklad između rastućeg broja stanovnika, 77 miliona godišnje, i opadajućeg kapaciteta svetskih resursa. Jednostavnom matematikom dolazi se do zastračujućeg zaljučka da ukoliko hitno ne dođe do kvalitativnog skoka u rešavanju klimatskih promena, snabdevanju pijaćom vodom i proizvodnji hrane, 2050. godine će biti potrebne dve i po planete Zemlje da bi se podmirile potrebe ukupnog svetskog stanovništva.
Pojmovi zelene ekologije i održivog razvoja su bili dominantni za vreme diskusija na Samitu, a i u završnim dokumentima. Oko njihovih definicija su se lomila koplja, između sektora koji zagovaraju biznis sa jedne i civilno društvo sa druge strane, odnosno o fundamentalnom izboru između dva nespojiva ili možda ipak spojiva puta u ljudsku budućnost: Put novca i Put života. Biznismeni poručuju: samo dajte prilike da se zaštitom prirode zaradi i mi ćemo ih iskoristiti! Sa druge strane društveni pokreti proglašavaju “zelenu ekonomiju” praznom parolom, a predsednik Bolivije Evo Morales ocenjuje: “Zeleni kapitalizam pretvara svako drvo, svaku biljku, svaku kap vode i svako ljudsko biće u robu široke potrošnje”.
Završne deklaracije ipak daju “zeleno svetlo” ekološkom optimizmu , zelenom i održivom rastu, koji podstiče razvoj, stvara radna mesta, obezbeđuje ekomoski rast i smanjuje siromaštvo.
Svetlu tačku u celokupnoj problematici predstavlja podatak da su solarni paneli iznikli širom sveta tokom međusamitskih dvadeset godina najvidljiviji primer zelene ekonomije na delu. Solaristi su pokazali da tamo gde ima volje ima i načina. Ostaje nam da se nadamo da će svest o neophodnosti promena podstaći volju i u ostalim granama delatnosti gde je “održivost” ključna reč, i da će manifestacije te volje uskoro biti vidljive širom naše još uvek prelepe, iako bolešljive planete.