Savremeno slikarstvo sigurno nije juridička pojava, samorodna inicijativa iznikla iz i za sebe, već je deo kontinuiranog procesa, dijalektičkih promena u kojima se smenjuju destruktivni i kreativni principi sa osnovnom obavezom stvaranja novog, izmenjenog dela upodobljenog vremenu. Ne tako lak zadatak, savremena umetnost, preuzimajući tu odgovornost, primila je na sebe da svojim sredstvima nepatvoreno sjedini sve elemente, bez profita, u označavanju kvaliteta i karaktera aktuelnog trenutka – sada. Upravo to sada nije samo danas, već varijabilna priroda vremena koja će kroz proces stvaranja uobličiti nekoliko generacija u stabilnu estetiku – epohu savremenosti. Pripadanje nije obaveza koja se nameće, a neumitnost osećanja da događaji oko nas odzvanjaju u nama, iznalazi odgovor i reagovanje na vreme u kome živimo i stvaramo.
Savremena umetnost pripada onima koji tu odgovornost prihvataju sa strašću stvaraoca i hrabrošću svedoka.