Klaus Mertens - uvek u pokretu

Autori:
KLAUS MERTENS

Univerzalni simbol globalizovanog sveta, plastična kesa, najvažniji je materijal koji u svom radu koristi nemački umetnik, arhitekta, dizajner, skulptor i profesor Klaus Mertens. On ih transformiše u odela, velike zastave i druge šarene, ponekad neopipljive predmete. Poslednjih osam godina, pre dolaska u Beograd, Klaus Mertens je živeo i radio u Adis Ababi, glavnom gradu Etiopije, zemlje koja važi za najlepšu državu smeštenu na Rogu Afrike. Ovaj period njegovog života imao je ogroman uticaj i na njegov umetnički rad. Očaran afričkom prirodom i kulturom, stvorio je mnoštvo skulptura, predmeta i dela iz oblasti dizajna. Kao predavač na Akademiji lepih umetnosti i dizajna u Adis Ababi, Klaus je imao priliku da dobije potpuni uvid u umetničku scenu ovog dela sveta, a priredio je i mnogobrojne izložbe svojih radova. Od pre pet meseci, Klaus je naš sugrađanin. Upoznali smo ga na izložbi ‘da2’, kojom je u Magacinu Macura obelena stota godišnjica osnivanja umetničkog pokreta DADA.

U intervjuu za Magazin EKO KUĆA Klaus Mertens analizira svoj osobeni, nesvakidašnji umetnički opus, govori o boravku u sredinama koje voli i koje ga inspirišu, otkriva kako spaja sva polja svog umetničkog delovanja, vrednuje uticaj afričke kulture na svoje poimanje sveta, i procenjuje utiske koje je za ovo kratko vreme stekao o srpskoj umetničkoj sceni.

Vi ste arhitekta, umetnik, dizajner, skulptor, profesor na Akademiji lepih umetnosti Univerziteta Adis Ababa. Šta je to što objedinjuje sva ova zanimanja i sve različite crte vaše ličnosti?

Ovo je dobro pitanje na koje nemam dobar odgovor. Mislim da je i genetika doprinela ovoj raznolikosti i raznorodnosti. Moj deda je bio slikar i učitelj umetnosti, i ja sam u roditeljskom domu odrastao okružen njegovim platnima. Nažalost, umro je krajem Drugog svetskog rata, pa nisam dobio priliku da od njega lično nešto naučim. Od detinjstva sam želeo da postanem umetnik i ništa više. Za moju melanholičnu prirodu i osetljivu dušu, umetnost predstavlja blagotvornu terapiju.

Deo života ste proveli u Etiopiji, i to je, po vašim rečima, bio ogroman izvor inspiracije za vaš umetnički rad. Šta se promenilo i kako vas je nadahnula ova afrička zemlja?

Zanimaju me različite kulture i uvek sam željan novih iskustava. U Africi sam naišao na posebnu duhovnost, tako različitu od one plitke i trivijalne, jeftine umetnosti koja se na vas često grubo sruči sa evropske i američke umetničke scene. Moja je umetnost povezana sa životom, oslanja se na osnovna svakodnevna iskustva i koristi obične materijale. Ne želim da stvaram umetnost radi umetnosti ili umetnost utemeljenu na teoriji istorije umetnosti. Tako danas, nažalost, čine mnogi umetnici iz Evrope i Amerike.

U Adis Ababi sam počeo da radim pod vedrim nebom. Preselio sam atelje u vrt i radio sam u bliskom sadejstvu sa prirodom, čuvali su me moji psi, opijalo me je visinsko sunce, nadahnjivale do tada meni nepoznate biljke i ptice. Naučio sam da priroda stvara najsavršeniju umetnost i pokušao sam da zaboravim svu onu teoriju umetnosti koja je propisivala šta je umetnost i kakva bi dela i na koji način umetnik trebalo da stvara.

Živeli ste, studirali i radili u Nemačkoj, ali je etiopski period bio presudan za vaš rad. Kako se i koliko razlikuju kulture tih dvaju zemalja, ta dva kontinenta, i kakav trag je ta dramatična promena mesta življenja ostavila na vašim delima?

U Africi se i danas može steći uvid u arhaičan proces proizvodnje, upotrebu drevnih materijala, stvaranje različitih predmeta i konstruisanje alatki na način kako se to radilo vekovima unazad. Kao i mnogi zapadni umetnici pre mene, i ja sam bio fasciniran posebnom vrstom kreativnosti i improvizacije prilikom dizajniranja i izrade zanatskih i umetničkih artefakta. Afrika se nikad nije suočila sa industrijalizacijom na način na koji je ona dotakla sve nas u Evropi. Industrijska revolucija je bila formativna za zapadnu estetiku, a bitno je uticala i na politički i društveni razvoj evropskih zemalja. Od Bauhausa smo naučili da forma prati funkciju. U Africi sam se pitao kakva to imaginacija i kakav duh propisuju formu tamo.

U Adis Ababi sam bio opčinjen Merkatom, najvećom pijacom na afričkom kontinentu. To je jedan ogroman deo grada koji potpuno okupira sva ljudska čula. Prodaje se i kupuje, nose se tovari robe na glavama, ljudi rade, prose, trguju, žvaću ‘čat’, varaju, kradu, izležavaju se, svađaju, vode magarce sa tovarima robe na leđima, šire se mirisi i smrad, vijore se marame i gabi ogrtači najneverovatnijih boja, čuje se muzika i razležu se nesnosna buka i galama. Tamo sam našao inspiraciju i nahranio čula. Bio bih siromašniji čovek da kojim slučajem nikad nisam kročio na Merkato.

Mnoga vaša dela su izrađena od kostiju i lobanja životinja. Kako ste počeli da ih pravite?

Izučavajući kolonijalizam u Africi, saznao sam da su kolonizatori pobili milione divljih životinja iz puke zabave, radi trofeja. Tokom 19. Veka, hiljade tona lobanja i trofeja dovezeno je u Evropu da ukrase domove i klubove. Moji objekti, poput Bremer Stadtmusikanten, koji je nazvan po nemačkoj bajci Gradski muzikanti iz Bremena, poigravaju se sa ovakvom konotacijom trofeja. Lobanjama sam dodelio glasove, pa to sve zvuči kao nekakav hor gradskih muzikanata. Postoji duga tradicija upotrebe lobanja u raznorazne svrhe.

Nakon proslava verskih i sakralnih praznika, po celoj Adis Ababi mogu se naći oglodane kosti i lobanje zaklanih životinja, krava i ovaca, a deo je tradicije da se one ni ne uklanjaju sa gradskih ulica. U jednoj radionici za štavljenje kože našao sam ogromnu staru lobanju slona koju bih rado bio upotrebio za neku od svojih postavki iz ovog ciklusa. Vlasnik je odbio da mi je proda i nije ponudio nikakvo obrazloženje za to. Prepariranje i punjenje životinja smatra se nedostojnom radnjom koja se izvodi u izolaciji, daleko od očiju javnosti.

Prvi put mi se ideja o ugrađivanju životinjskih kostiju u moje objekte javila prilikom posete Nacionalnom muzeju u Adisu. Tamo je izložena čuvena Lusi, skelet star 3,18 miliona godina, nađen 1974. godine u oblasti Afa u Etiopiji. Lusi me je inspirisala da deo njene pećine i kasnije celu seriju objekata napravim od kostiju. Pre neki dan je objavljeno da su naučnici iz Teksasa analizirajući njene kosti zaključili da je poginula nakon pada sa drveta visokog 12 metara.

Često u vašem umetničkom radu i izražavanju koristite stare plastične kese za reciklažu. Od njih pravite odevne predmete. Jasno je vidljivo da te kese nose prepoznatljive oznake svetskih brendova. Šta je svrha toga?

Putujući okolo počeo sam da sakupljam kese. Često su mi njihove boje i crteži bili jako privlačni i zanimljivi. Tako su kese postale moj izabrani material. Danas su kese opšte mesto, simbol globalnog konzumerizma. Volim ih, iako one predstavljaju ogroman ekološki balast, ponajviše za okeane.
2008. godine sam priredio performans pod nazivom Viva Colonia. Trčao sam po gradu u Adisu noseći zastavu ispletenu od plastičnih kesa. Jedan jako zanimljiv rezultat svega toga bio je da je publika ovo shvatila kao ‘političku demonstraciju’.

Posle sam počeo da pravim i odevne predmete od kesa. Vremenom se ova aktivnost utisnula u moj umetnički opus kao ‘bavljenje modom’. Priredio sam te 2008. godine modnu reviju u malom gradu Harar na severu Etiopije, poznatom po dugoj tradiciji razvoja tradicije tkanja.

Nemojte me pogrešno shvatiti. Ja te materijale ne recikliram. Koristim ih da ukažem na njihove kvalitete. Reinterpretiram ih. Dodajem novu vrednost otpacima.

Pre nego što ste se opredelili da postanete likovni umetnik, studirali ste arhitekturu u Berlinu, gradu gde je dvadesetih godina prošlog veka rođen Bauhaus. Kako se ideje Bauhausa projektuju na vaše bavljenje dizajnom?

U Adis Ababi sam konstruisao stolicu koju sam nazvao ‘ato klaus’. Na zvaničnom jeziku Etiopljana, amharskom, ‘ato’ znači ‘gospodin’. Na stolici možete da sedite, a ako je okrenete naopako, dobijate kutiju koju možete napuniti stvarima. Ona predstavlja nekakav spoj afričke i zapadnjačke tradicije. Dobro se prodavala u Etiopiji. Pokrenuo sam proizvodnju, obezbedio radnicima nadnice. Ovaj proces donekle podseća na koncept koji je važio u ranim danima Bauhausa.

Istog koncepta sam se držao radeći na ‘ato goethe collection’. To su predmeti od drveta napravljeni od elemenata starog daščanog poda. Ti predmeti su istovremeno skulpture i stočići za posluživanje prilikom ceremonije spravljanja kafe. Nisu izvedeni besprekorno uredno i završna obrada im nije savršena. Pokazuju svoj karakter ručnog rada veoma otvoreno, kao i skromno poreklo materijala od kog su izrađeni. Sve je to jako daleko od zapadnjačkog perfekcionističkog shvatanja dizajna i izrade. Jedan prijatelj ih je nazvao ‘pank stolarijom’.

Osnovaću brend pod imenom ‘Bauhaus Bambata’. On na poetičan način odslikava moj karakter: školovan u duhu zapadne tradicije, fasciniran afričkom umetnošću.

Sa suprugom živite u Beogradu. Ona takođe radi u Beogradu. Kako vama izgleda stanje na srpskoj umetničkoj sceni?

Kratko sam u Beogradu, ali sam veoma uzbuđen što živim i radim u ovom gradu punom života i dinamike, gradu sa bogatom istorijom i kulturom. Nameravam da naučim mnogo toga, uključujući i srpski jezik. Zadivljen sam velikim brojem spomenika i nadam se da ću jednoga dana postaviti i neko svoje delo na ulice Beograda.

Na moju veliku sreću, učestvujem na izložbi ‘da2’ u Magacinu Vladimira Macure u Starim Banovcima. Na ovom lepom mestu na obali Dunava osetio sam onu specijalnu atmosferu tipičnu za Balkan – dobru hranu, vino, umetnost i muziku. Sprijateljio sam se sa brojnim umetnicima koji žive u Beogradu i upoznao Đorđa Stanojevića, entuzijastu posvećenog umetničkoj sceni. Učim principe po kojima funkcioniše ovaj grad i počinjem da razumevam značaj i snagu kojom pokret DADA i umetnici iz grupe Zenit još uvek zrače na savremene umetnike.