nasa reklama

DRAGANA DRAŽOVIĆ ILIĆ

Piše:
IVA LEKOVIĆ

POSTOJI VIŠE NAČINA DA DOĐEM DO REZULTATA, A JEDAN JE, DA OD EPITELA IZ UZORKA MOJE PRAŠINE PRONAĐEM DNK I DA OD NJEGA DALJOM RAZRADOM, PRVO VIZUELNO, A ONDA I ZVUČNO DOBIJEM ZAPIS CRTEŽOM. SAVRŠENSTVO LJUDSKOG ORGANIZAMA MI JE KAO MNOGIM UMETNICIMA, VEČITA INSPIRACIJA.

Dragana Dražović Ilić je dobitnica Velike narade 51. Majske izložbe ULUPUDS-a. Svoju multimedijalnost umetnica izvlači iz svog osnovnog poziva – dizajna tekstila. Njen umetnički put razvijao se od kreiranja unikatnih tepiha, koncipiranih kao podna slika, koji u interakciji sa prostorom stvaraju ambijentalnu celinu, a odvajnjem od poda i zida stvaraju prostorne instalacije. Njena inspiracija se kreće između matematičkih postavki i prirodnih fenomena, što dolazi do izražaja u radovima gde se bavi fenomenom kiše i prašine. U ,,Knjizi prašine“ Dragana ekstrahuje osnovni element tekstilne umetnosti u formu knjige, služeći se fotografijom, kao sredstvom dokumetovanja svog istraživačkog i kreativnog procesa. Fotografije na foliji prikazuju uveličane detalje ,,čiste“ prašine, koju Dragana brižljivo čuva. Ona istražuje strukturu na mikroskopski uveličanim uzorcima. Zajedno sa originalno osmišljenim i snimljenim zvukom, nagrađeni rad zapravo sintetiše vokovizuelne rezultate istraživanja, kojim se umetnica bavi u okviru doktorskih studija višemedijske umetnosti pri rektoratu Univerziteta umetnosti. Ostajući verna svom osnovnom pozivu dizajnera tekstila, kroz njen rad provlači se osnovna nit, odnosno vlakno kao forma.

MOŽETE LI NAM REĆI KAKO JE NASTAO RAD ,,KNJIGA PRAŠINE“ I ODAKLE IDEJA ZA BAVLJENJE TOM TEMOM?
Ideja se javila zahvaljujući povredi na skijanju. Šest meseci sam morala da mirujem zbog terapije i u tom stanju, imala sam vremena da posmatram stvari u svom najbližem okruženju. Prvo što mi je zaokupilo pažnju bila je svetlost, tačnije snopovi svetlosti koji ulaze kroz prozor, i u njima kretanje sitnih čestica, prašine. U svetlosti sunčevog zraka rodila se ideja, koja je upakovana od samog početka u formu knjige. Zapravo, postoji dokumentacija o prikupljenim uzorcima, kao moj dnevnik, sa datumima koji datiraju od 2012. godine. Razmišljanja o vidljivom, nevidljivom, različitim materijalima, njihovom sastavu, strukturi… Tako je nastala moja prva knjiga prašine. Sakupljajući uzorke razmišljala sam na koji način ću ih dalje razrađivati i naravno, prvo sam ih fotografisala, pokušavala da ih dočaram bojom, crtežom.. Zatim su uzorci podlegli eksperimentu, uveličavanjem elektronskim mikroskopom i na taj način zakoračila sam u novi svet, koji nisam očekivala, a mogućnosti za istraživanje postale su neograničene.

DA LI STE SE I RANIJE BAVILI NEČIM SLIČNIM?
Neretko sam se bavila temama koje se odnose na pojam trajanja, traganja, nastanka, kretanja… U dnevniku sećanja to je na neki način sve sublimirano. Generalno, svakodnevno beležim sve ono što me inspiriše. Nekada su te beleške pisane, jer i tekstom mogu da sačuvam zamišljenu ideju, znajući da u sledećem trenutku ta ideja neće više biti tu u tom obliku. I ranije sam se izražavala u formi knjige poput haiku poezije u radu Kiša, koji se sastoji od vizuelnih i verbalnih zapisa.

ZA ŠTA VEZUJETE POJAM PRAŠINE?
Kao većinu ljudi za prašinu me vezuje pojam nečistoće, nečega nepotrebnog a opet sveprisutnog u našem okruženju. Nepotrebna, beznačajna, svuda oko nas, vidljiva, nevidljiva (materija) kosmička prašina, mikrosvet… Pitanje postojanja, trajanja, kretanja, sećanja i zaborava, na koje sebi želim da dam odgovor. Ideja da u nečemu, na prvi pogled besmislenom, nađem smisao, da mu dam novi kontekst i smestim ga u okvir umetnosti. Prašina je vreme, naslojavanje i taloženje.
U KAKVOJ JE VEZI VAŠ RAD SA TEMOM OVOGODIŠNJE MAJSKE IZLOŽBE – UDAH?
Udah i izdah su radnje kojih nismo svesni. Ne možemo praviti selekciju šta ćemo udahnuti, mi udišemo ono što nam okolina i prostor u kojem živimo, nude. Moj rad pokazuje jednu sliku tog udaha.

S OBZIROM DA SA OVIM RADOM IZLAZITE IZ MEDIJA TEKSTILA U MULTIMEDIJALNOST, KOJA JE SPONA IZMEĐU OVOG VAŠEG RADA I PRETHODNIH RADOVA U TEKSTILU?

Bez obzira da li se bavim dizajnom tepiha ili istraživanjem prašine, u osnovi svega stoji vlakno. Vlakno kao materija, ili nit kao linija, osnova su za stvaranje, a to se provlači kroz većinu mojih radova, čak i u video radu Traganja, gde je ta nit papirna. Uvek se može naći spona. Multimedijalnost u mom slučaju, uz tu likovnu osnovu, nadgrađuju video-slika i zvuk. Kao dizajner tekstila, nikada suštinski nisam izašla iz tog medija, koliko god zalazila u druge. Tekstil se uvek provlači kroz sve vidove mog rada. Vremenom sam shvatila da je tkanje kao slikanje i da je osećaj kojim mešam boje na paleti isti, kao kada pravim melanže za tkanje. Zapravo, tkanje je čista matematika, mislim na prepletaje, pa neretko i arhitektonske konstrukcije dovodim u vezu sa tim. Moja prašina se sastoji od nataloženih slojeva tih vlakana. Nataložene slojeve prašine dovodim u vezu sa ustaljenim principima funkcionisanja u skoro svim društvenim sistemima, nemogućnost promena pa je i to, u metaforičnom smislu, bitan segment mog rada.

KO SU UMETNICI KOJI SU VAMA ZNAČILI I UTICALI NA VAŠ RAD?

Jagoda Buić, svetska umetnica, koja mi je otvorila novo polje razmišljanaja na temu tekstila. Moj prvi susret sa njenim delom bio je u knjižari, kada sam prelistala njenu monografiju. Dugo sam bila pod utiskom Jagodinog stvaralaštva, prvi put sam videla kakve sve mogućnosti pruža tekstil. Bilo je to vreme velikog Jagodinog uspona i vreme rađanja nove tapiserije. Pomerena je granica tekstilne umetnosti, tako da tekstil postaje i prostorno, ambijentalno delo, scenografija. U delu Jagode Buić prepoznala sam smelost i možda je to najveći uticaj koji je umetnica izvršila na mene. Shvatila sam da ograničenja ne postoje i da stvarima treba da pristupam na istraživački način, jer umetnost i jeste istraživanje. Ne mogu da ne pomenem i Snežanu Skoko, koja je kao profesor imala veliki uticaj na moju generaciju, jer je svojom energijom na fakultet donela nešto oslobađajuće, što je u vreme sankcija za nas bilo vrlo značajno.

SPOMINJETE TALOŽENJE, SLOJEVE, VREME, REMINISCENCIJU. SVE TO UPUĆUJE I NA POJAM PAMĆENJA, ODNOSNO SEĆANJA. MOŽETE LI NAM NEŠTO REĆI O TOME.
Dodala bih i pojam kretanja i pri tom, ne mislim samo na fizičko kretanje, mislim i na ona unutrašnja, mentalna kretanja. Mi memorišemo, skladištimo iskustva. Udisanjem i izdisanjem uzimamo i ostavljamo deo sebe posećenim prostorima. Tako ta mesta ostaju zauvek prisutna u našim sećanjima, možemo ih oživeti i doživeti ponovo, kao neko iskustvo, prijatno, neprijatno, jer boravak i osećanja koje smo zabeležili na tom mestu, ostaju trajno zapakovani u skladištu našeg uma, imali mi svest o tome ili ne. Pojmom kretanja bavila sam se U ritmu kiše.

RECITE NAM NEŠTO O ZVUKU KOJI PRATI VAŠU SVETLOSNO-ZVUČNU INSTALACIJU? KAKO JE ON NASTAO?

Dugo sam razmišljala kako da napravim zvuk prašine. Onda sam počela da istražujem, iz čega se sastoji ta prašina koju koristim u svom radu. Shvatila sam da su to epiteli ljudske kože, vlakna, dlačice. Onda sam pravila različite zvukove, četkanje kose, šuštanje tkanina, grebanje noktima… i od svih tih elemenata, kompjuterskom obradom, dobila sam odgovarajući zvuk.

ŠTA SADA ISTRAŽUJETE?

Zbog prisustva epitela u uzorcima prašine, kao novog elementa za istraživanje, sarađujem sa jednom mladom forenzičarkom, i radim na otkrivanju zvuka epitela ljudske kože. Postoji više načina da dođem do rezultata, a jedan je, da od epitela iz uzorka moje prašine pronađem DNK i da od njega daljom razradom, prvo vizuelno, a onda i zvučno dobijem zapis crtežom. Savršenstvo ljudskog organizama mi je kao mnogim umetnicima, večita inspiracija.