nasa reklama

CRTEŽ KAO REČ, A BEZ REČI

Piše:
Tijana Janković

UMETNIK, KARIKATURISTA, DIZAJNER, PROFESOR, MUZIČAR, JUGOSLAV VLAHOVIĆ VEĆ 40 GODINA SVOJIM DUHOVITIM CRTEŽIMA ISTOVREMENO ZABAVLJA I INFORMIŠE ČITAOCE NIN-A. NJEGOVE KARIKATURE OBIŠLE SU ČITAV SVET, OBJAVLJIVANE SU U MNOGIM ČASOPISIMA I NOVINAMA U AMERICI I EVROPI, NAGRAĐIVANE SU NA GOTOVO SVIM SVETSKIM KONKURSIMA I FESTIVALIMA KARIKATURE. JUGOSLAV JE ILUSTROVAO I GRAFIČKI OPREMIO 50 KNJIGA RAZLIČITIH AUTORA I 13 AUTORSKIH KNJIGA. THE NEW YORK TIMES JE OBJAVIO VIŠE OD 30 NJEGOVIH ILUSTRACIJA, U DOMAĆIM ČASOPISIMA OBJAVLJENO IH JE NA HILJADE, A SAMO U NIN-U VIŠE OD 7.000. RADIO JE GRAFIČKI DIZAJN ZA DISKOGRAFSKA IZDANJA DESETAK DOMAĆIH ROK GRUPA, U ČEMU POSEBNO MESTO ZAUZIMA KOMPLETAN OPUS GRUPE RIBLJA ČORBA. BIO JE 1968. JEDAN OD OSNIVAČA AKUSTIČARSKE GRUPE PORODIČNA MANUFAKTURA CRNOG HLEBA. GODINAMA JE UČESTVOVAO U LEGENDARNOM MJUZIKLU KOSA U ATELJEU 212, I TO OD SAME NJEGOVE PREMIJERE, KOJA JE BILA 15. MAJA 1968. GODINE.

U intervjuu za Magazin EKO KUĆA Jugoslav Vlahović govori o karikaturi nekad i sad, o svojim počecima, velikim uspesima, radu na univerzitetu i ljubavi prema muzici i umetnosti uopšte.

KAO NEKO KO SE OVOM VRSTOM UMETNOSTI BAVI ČETIRI DECENIJE I PODUČAVA DRUGE, SIGURNO IMATE SVOJU DEFINICIJU KARIKATURE. KAKO ONA GLASI?
Karikatura je jedna duhovita, angažovana vrsta umetnosti, ali ipak likovna umetnost. Jedan moj kolega je svojevremeno govorio da karikatura nije umetnost, nego umeće. To je donekle tačno, ona jeste jedno specifično umeće, ali je ipak i umetnost. I dobro je da karikaturista bude i likovno obrazovan. Međutim, to nije presudno. Karikatura se ne uči u školama, na akademijama, nigde takoreći. Za to je potrebna jedna posebna vrsta talenta koja se ne uči u školama. Pa kako se uopšte postaje karikaturista i zašto se taj posao ili hobi uopšte i radi? U suštini, karikatura je jedna kombinacija komike, smeha, satire i crtanja. Sa novim tehnologijama, karikatura vrlo vešto i kreativno barata i sa fotografijom i sa tipografijom, sa propagandom i reklamom već duže vreme. Mene je to od starta privuklo karikaturi, koju sam koristio kao umetnik u svemu što sam do sada radio – to nije samo klasična karikatura, već i ilustracija, dizajn, grafički dizajn, povremeno pomalo čak i slikarstvo.

KAKO STE POČELI DA SE BAVITE KARIKATUROM?
Ozbiljnije sam počeo da se bavim karikaturom otprilike kada je Pikaso 1971. izjavio da je karikatura satirično crtanje, jedna nova vrsta umetnosti. On je bio oduševljen novim talasom francuskih crtača. Pikaso je i sam crtao duhovite stvari i pomišljao da se i sam time više bavi. Baš u vreme kada je procvetala ta likovna satira, ja sam uočio da mi to najviše odgovara, a to je primetio i moj prijatelj, istoričar umetnosti Slavko Timotijević. Već u prvim kritikama mojih radova rekao je da čime god se ja bavio, on vidi da se u karikaturi najbolje osećam. I nije pogrešio, ja se zaista dobro osećam u tom poslu evo već pola veka. Moj prvi javni rad bio je crni humor, sa rečima. Na njemu je bila prikazana knjiga utisaka na ulazu na groblje. Sa njim sam učestvovao na festivalu karikature u Budvi 1968. godine. Bio je to moj prvi i jedini rad sa rečima. Te godine sam po nagovoru roditelja upisao Arhitektonski fakultet. U mojoj ulici je živeo čuveni slikar, akademik Vlada Veličković, koji je završio i arhitekturu, što im je služilo kao primer. Jedan profesor mi je posle rekao: zapamtili smo vas i znali smo da ćemo vas primiti. Već prvog dana smo imali zadatak da nacrtamo jednu stolicu, tri sata se to radilo. Ja sam to završio brzo, već posle jednog sata, i razmišljao sam da li da izađem – nema smisla, ispašću neozbiljan. Onda sam počeo to da senčim, pa sam nacrtao sve godove, na kraju i sve šrafove. Ovi iz komisije su odmah primetili da se izdvajam preciznošću i dobrim okom. Međutim, ja sam posle prve godine ipak otišao na Fakultet primenjenih umetnosti i nisam pogrešio. Ipak, tu prvu godinu arhitekture ne smatram uopšte uzaludnom. Tu sam stekao veštinu baratanja alatima, lenjirima,
šestarima, što je važno u dizajnu zaštitnih znakova. Interesantno je da kada je Dušan Petričić završio Akademiju, ja sam je upisao, kad sam ja završio, onda je upisao Ratko Ćirić, kada je on završio, došao je Gradimir Smuđa. Posle Smuđe je to nekako stalo. Diplomirao sam 1974. sa knjigom karikatura Veni, vidi, vic. To je bila prva knjiga karikatura – grafika. Posle je jedan crtač iz Sombora pomislio da može da se studira karikatura. Kad su mu u sekretarijatu Fakulteta rekli da to nemaju, on je rekao: kako nemate, ja sam čitao u novinama da je Vlahović diplomirani karikaturista.

INTERESANTNO JE DA STE STUDIRALI ARHITEKTURU, A DANAS STE JEDAN OD SARADNIKA MAGAZINA ZA EKO ARHITEKTURU I KULTURU EKO KUĆA, U KOME SU VAŠE ILUSTRACIJE PRISUTNE OD PRVOG BOJA. KAKO JE DOŠLO DO OVE SARADNJE?
Kao ilustrator u NIN- u, jako dugo sarađujem sa Draganom Jovanovićem. On je novinar orijentisan na ekologiju. Još pre 20 godina imao je svoju kolumnu koja se zvala najpre Ekologija, pa Postekologija. On se angažovao da se stopira gradnja nuklearnih elektrana u Jugoslaviji. Pratio sam ljude koji su angažovani na tom planu. Tako sam primetio Lovrićevo interesovanje za ekološku arhitekturu. On se tu izdvojio kao ja svojim humorom u grafici. Kada je pokrenuo časopis Eko kuća, počeli smo da sarađujemo. Srećan sam što je neko uspeo da osnuje tako ozbiljan časopis i da ga održava u životu. Jer danas sve što izgleda jako dobro i uspešno, odjedanput nestane i prestane da izlazi. Drago mi je što to tako lepo funkcioniše i što mi lepo sarađujemo. Ja i dalje pratim šta se dešava u arhitekturi, tako da su me jednom zvali da budem u žiriju Salona arhitekture u Muzeju primenjene umetnosti.

KAKO IZGLEDA PROCES NASTANKA JEDNE KARIKATURE I KAKO PRONAĆI PROSTOR ZA OVU UMETNOST?
Kod karikature mora da postoji ideja, pre svega duhovita. Idealno je ako umetnik to radi da bi objavio u štampi, jer štampa je jedno prirodno i najbolje mesto za karikaturu. Karikatura je dosta prisutna i na internetu. To je jedna specifična oblast. Upoznao sam neke mlađe ljude koji se time ozbiljno bave, ali uglavnom nemaju nikakav honorar od toga, što nije baš stimulativno. Baš iz tog razloga, sve je manje takvih profesionalaca. Tako je kod nas i u manjim državama, mada ima primera i u Engleskoj i Švajcarskoj. Prestali su da izlaze humoristički časopisi koji su izlazili vekovima, npr. britanski Panč ili švajcarski Nebelšpalter koji je osnovan 1788. godine! Nemaju dovoljno čitalaca da bi opstali. Pojavilo se krajem 50ih godina prošlog veka jedno područje koje je dosta živo, a to su festivali i konkursi karikature, gde se umetnicima dodeljuju nagrade kao stimulans. Ja se odazivam kad mogu, organizujemo i sami ovde u Srbiji nekoliko konkursa. Izložbenog su tipa i mogu da se rade neke likovnije stvari, za razliku od novina koje često traže političku satiru. Konkursi su šansa i za mlađe ljude da prikažu svoj rad.

U JEDNOM INTERVJUU STE SPOMENULI DA JE ZA BAVLJENJE KARIKATUROM, PORED VEŠTINE CRTANJA NEOPHODNA I HRABROST. U KOJOJ MERI JE TO DANAS TAČNO?
Duhovitost se podrazumeva, ali je i hrabrost, pogotovo u ovom pristupu dnevno-političkoj satiri, stvarno poželjna. Jer to su crteži sa adresom, kako kaže Corax, i čovek mora biti hrabar da ih saopšti jezikom karikature, a to je jezik priličnog preterivanja, prenaglašavanja određenih osobina sa ciljem da se izazove taj satirični efekat. To je efekat na koji čovek, pogotovo ako je javna ličnost, mora da računa u svojim postupcima, na ono: ako pogrešim, smejaće mi se svi. Karikaturista je taj koji u takvim slučajevima mora da reaguje i da zaista učini da se smejemo svi. Često su takva rešenja karikaturista efektnija i pamte se mnogo duže od reči. Imamo sad i ekstremne primere nečega što se ranije u svetu nikada nije dešavalo – da karikaturisti budu hapšeni, zatvarani, ubijani. Čitave redakcije, čuveni Šarli Ebdo… Dvanaestoro ljudi je ubijeno, od toga pet karikaturista, jer se nekome satira te vrste nije dopala. Dakle, taj posao nosi određene rizike i zahteva određenu hrabrost. Poznavao sam svih petoro poginulih članova redakcije Šarli Ebdo. Kada sam 1979. godine imao svoju prvu izložbu u Parizu, objavili su moju karikaturu na zadnjoj strani časopisa. Nažalost, ne mogu da je pronađem…

KOJE VEŠTINE I OSOBINE TREBA DA POSEDUJE ČOVEK KOJI ŽELI DA SE BAVI KARIKATUROM?
Veština crtanja čak ne mora da bude naučena u nekom akademskom smislu. Karikaturisti crtaju krajnje slobodno. Lepeza stilova je ogromna i treba što ranije izabrati neki svoj izražajni jezik. Ja sam vrlo brzo stekao neki moj poentilistički grafički izraz, po kome sam postao poznat. Naravno, to posle može da opterećuje umetnika, jer ako kreneš nešto drugo, posle te ne prepoznaju. Pored toga, imamo angažovanost, upornost, što često nedostaje mladima. Karikaturista mora da ima i šire obrazovanje, da bi mogao da razume stvari, da bi se snalazio u tim kulturnim i političkim događajima. Ja sam upamtio izjavu čuvenog dizajnera Filipa Starka. Kada su ga studenti pitali koju bi literaturu o dizajnu preporučio, on je odgovorio: čitajte sve, osim o dizajnu. Hteo je da kaže da nije dovoljno čitati samo o dizajnu, već da treba pratiti šta se dešava u svetu, jer samo tako se može dati lična interpretacija sveta. Ja volim jednu pomalo rogobatnu ali tačnu definiciju umetnosti koja kaže da je umetnost ‘subjektivno viđenje objektivne stvarnosti’. I to je zaista tako. Ti gledaš svet oko sebe i interpretiraš ga na svoj način.

TOKOM KARIJERE POSTIGLI STE VELIKE USPEHE, DOBILI BROJNA PRIZNANJA, OBJAVLJIVALI STE RADOVE U NOVINAMA I ČASOPISIMA ŠIROM SVETA. ŠTA JE TO ŠTO VI LIČNO SMATRATE SVOJIM NAJVEĆIM USPEHOM?
Danas je veliki uspeh uopšte baviti se ovim poslom. Ne samo danas, baviti se profesionalno karikaturom i ilustracijom je veliki uspeh. Sećam se, jednom mi je neki poznanik, videvši me u redu u prodavnici, dobacio: odlična ti je ona karikatura. Kasirka me upitala: vi crtate karikature? to vam je posao? Ona je bila fascinirana da se neko uopšte time bavi. Tada sam pomislio kolika je privilegija što radim tako neke lepe vesele stvari. U Americi sam čuo podatak da se samo 5% umetnika bavi svojim poslom, 10% to čini povremeno, a 85% se uopšte ne bavi umetnošću. Bio sam primećen na samom početku karijere i kao najmlađi dobitnik do tada, 1977. godine sam dobio Pjerovu nagradu. Odmah posle toga sam se za stalno zaposlio u NIN-u, gde sam do tada radio kao saradnik, bio sam pozivan da pravim izložbe, imao sam ih blizu 90, što je i za jednog likovnog umetnika velika stvar, a ne za jednog ‘primenjaša’. U New York Times-u imam preko 30 objavljenih radova, a objavljivao sam i u nekim evropskim listovima. I dan danas me objavljuju u Beču, Parizu. To me jako raduje, ti veliki tiraži. Milovan Vitezović je za moje radove rekao da su to grafike štampane u novinskim tiražima. Ja sam svojim grafičkim stilom dobacio zaista daleko zahvaljujući štampi.

BAVITE SE I ROK DIZAJNOM. AUTOR STE VELIKOG BROJA OMOTA KNJIGA I PLOČA I CD-OVA ROK GRUPA. ZASLUŽNI STE ZA CEOVIZUELNI IDENTITET RIBLJE ČORBE. KOLIKO JE TO BITAN TRENUTAK U VAŠOJ KARIJERI?
Taj opus rok dizajna je meni puno značio. Autor sam svih zvaničnih omota, to je nekih 24 – 25 albuma Riblje čorbe. Mnogi me po tome prepoznaju i znaju. Pre nekoliko godina, Čorba je imala veliki koncert u Areni i njihov menadžer je došao na ideju da se ceo koncert bazira na mojim omotima. Bilo je 20 omota na bini, projektovali su ih na ekranima i šta god bi Bora pevao sa te ploče, išao bi taj omot sa strane. Sa mojim sinom Jakšom, koji mi kao koautor pomaže i učestvuje sa mnom u realizaciji, stajao sam ispod bine, koncert još nije bio počeo, i dok su nas fotografisali, mene su fanovi Riblje čorbe iz prvih redova prepoznali i počeli da skandiraju: Jugo, majstore. To je za mene bilo jedno veliko i neobično priznanje. I to sa Čorbom je jedna posebna priča… Taj dizajn živi čitavih 40 godina, i sada treba da realizujemo novi album koji je pri kraju. Jedna duga i posebna saradnja, koja je retka i u svetskim okvirima. Samo Rodžer Din, koji je radio omote za grupu Yes i dizajner Gari Burden, koji je radio sa američkim kantautorom Nil Jangom, imaju tako duge saradnje.

VI STE SE KAO MLADI BAVILI MUZIKOM, IMALI STE I SVOJ BEND. DA LI JE TA LJUBAV PREMA MUZICI UTICALA NA OVU SARADNJU?
Da, to je proisteklo iz toga. Ja sam kao student vrlo aktivno svirao i komponovao. Sa mojom sestrom Majom de Rado osnovao sam 1968. godine prvu akustičarsku autorsku rok grupu, a izvodili smo njene pesme. Ja sam imao te muzičke uvode i aranžmane. Tih pet, šest godina smo vrlo aktivno svirali, imamo i jedan album. Zvali smo se Porodična manufaktura crnog hleba. Bora je po dolasku u Beograd na studije počeo kao akustičar, pa smo se tada družili. Ja sam igrao i pevao u mjuziklu Kosa u Ateljeu 212, a Bora je došao u Atelje da igra u Isus Hristos Superstar i Ziger Zager. Tako smo se upoznali i čim je Bora počeo da snima prve singlove prvo sa grupom Zajedno, pa posle sa grupom Suncokret (u kojoj je trebalo i ja da sviram, ali sam otišao u vojsku), ja sam mu pravio omote – fotografije i grafička rešenja. 1978. je osnovao Riblju čorbu, a ja sam mu napravio onaj znak, čuvenu riblju kost. Borini tekstovi su isto karikature na svoj način, duhoviti tekstovi. Posle sam i drugima radio omote, celoj jednoj generaciji. Posle dugo godina sam ponovo počeo da sviram moju mandolinu, pa sam došao na ideju da bi trebalo da ja snimim CD, a da Bora meni napravi omot. Interesanto je da sam tu jednu godinu arhitekture studirao sa Mikijem Đukićem iz grupe S vremena na vreme. Još tada smo svirali gitare na letovanjima. Miki je bio odličan karikaturista, neumorno smo crtali. On je, za razliku od mene, arhitekturu završio i uspešan je arhitekta.

NEDAVNO STE NA NAJVEĆEM SVETSKOM KONKURSU KARIKATURE AYDIN DOGAN FONDACIJE U ISTANBULU DOBILI GRAN PRI NAGRADU. KAŽITE NAM ŠTA OVAJ RAD PREDSTAVLJA I KOLIKO JE OVO PRIZNANJE ZNAČAJNO?
Da, imam dosta priznanja. ‘Pjera’ sam spomenuo, a posle se ređao niz nekih priznanja, više ili manje značajnih. Ja to i ne brojim, kao Aleksandar Klas koji je svojevremeno naređao više od 100 nagrada na konkursima i ušao u jugoslovensko izdanje Ginisove knjige rekorda. Tako da ja sigurno imam tu negde blizu 100 priznanja, što za karikaturu, što za dizajn omota, knjiga i drugih ilustracija. Sva ona za mene imaju ogromnu vrednost. Prvo, konkurencija je ogromna, zaista je teško izdvojiti se. Ovo poslednje priznanje iz Istanbula je takođe posebno. To je jedan od najvećih festivala, u konkurenciji je bilo 2.500 radova iz celog sveta. Dobio sam Gran pri za jedan neobičan rad koji je možda simptomatičan za ovo vreme, što pokazuje da je u karikaturi, kao i u umetnosti, važan taj trenutak kada se nešto dešava. Nacrtao sam jednog govornika sa onom kapom dvorske lude koji se obraća velikoj grupi slušalaca, sledbenika, koji takođe formiraju oblik te kape dvorske lude. Ja bih rekao da je to univerzalna slika, puno se nekih čudnih vođa pojavilo u svetu. Karikatura na jedan duhovit, šaljiv način objašnjava svet, a da bi bila jasna i uspešna, mora da se očisti od svega suvišnog.

DIPLOMIRALI STE NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI, GDE STE KASNIJE RADILI KAO REDOVNI PROFESOR. KOLIKO VAM JE RAD SA MLADIMA VAŽAN I KOLIKO UTIČE NA VAŠU INSPIRACIJU I RAD?
Nedavno sam se nekome predstavio kao bivši profesor, a onda me je kolega opomenuo da ne smem da se predstavljam kao bivši profesor, jer jednom profesor, uvek profesor, to je titula. Ja sam i tada nastavio angažman u NIN-u, iako nešto manje, ali nisam prekidao tu saradnju. Studentima sam pokušao da prenesem kreativnost, iskustvo iz raznih oblasti, ne samo iz grafike knjige, što je bio moj predmet, i mislim da sam bio prilično uspešan. Sa druge strane, i ja sam od njih mnogo naučio. Vrlo brzo sam morao da nadoknadim i ubrzam neka svoja zapuštena znanja. Onda sam uz njih dosta napredovao i u fotošopu i u drugim programima, počeo sam da pravim predavanja, video predavanja, da koristim komunikaciju sa novim medijima. Za sve to sam mojim studentima veoma zahvalan. Onda je stigla Bolonja i studenti su dobili pravo da ocenjuju profesore, bio sam u grupi najbolje ocenjenih profesora, što je meni bilo veliko priznanje. Trudio sam se da budem kreativan, ali i strog. Jedno lepo iskustvo u životu.

KARIKATUROM SE BAVITE PRAKTIČNO ČITAV ŽIVOT. KOLIKO SE VAŠ RAD MENJAO KROZ VREME?
Imao sam pre par godina veliku retrospektivu u Muzeju primenjenih umetnosti, koju sam nazvao Knjiga otisaka. Sabrao sam svoje najuspelije radove, pre svega ilustracije, pa sam objavljivao periodično na svakih par godina knjige te vrste. Osećam potrebu i za jednom novom monografijom, gde ću možda taj novinski i muzički rad u većem obimu prikazati. Godina po godina, moja generacija i ja postajemo istorija, ali jedna zanimljiva istorija. Ja sam na nekim tuđim leđima došao, inspirisan nečijim radovima, neka imena su na mene više ili manje uticala, francuski, češki, švajcarski crtači, dizajneri… američki andergraund strip, tako da prosto osećam obavezu da ostavim neke konkretnije tragove i o svom radu. Recimo, na Akademiji sam uvek smatrao da bi svaki profesor trebalo makar jednu knjigu da napravi o svom predmetu i radu. Ja sam pri kraju svoje profesure napravio jednu divnu knjigu u kojoj sam sabrao sva diplomska bibliofilska izdanja koja su bila na FPU. A imali smo sreće da ona sva budu sačuvana, svih tih skoro 350 knjiga. Tu knjigu mi često traže i iz inostranstva.

RADITE U NIN-U VEĆ 40 GODINA. TA VRSTA KARIKATURE JE VEOMA BLISKA NOVINARSTVU I ZAHTEVA INFORMISANOST I PRAĆENJE. KAKO VAM POLAZI ZA RUKOM DA IZ BROJA U BROJ IMATE IDEJE I INSPIRACIJU?

Mi jesmo novinari, članovi smo novinarskih udruženja, samo u jednom drugačijem obliku. Ja stalno beležim svoje ideje, a imam ih non – stop. Ja sam jedan metaforičan tip. Imam izraženu vizuelizaciju, vidim u stvarima nešto što drugi ne vide. I to zapisujem i onda po temama klasifikujem te ideje i onda kada naiđu ‘cajtnoti’ imam uvek nešto gotovo. U novinama nema odlaganja. Tu opstaju samo ljudi koji imaju brz mozak i brzu ruku.

Jugoslav Vlahovic FLOWER POWER knjiga 3D 2018

DA LI MOŽETE DA NAPRAVITE PARALELU IZMEĐU KARIKATURE DANAS I U VREME KADA STE VI POČINJALI DA SE BAVITE OVOM VRSTOM UMETNOSTI?
Već sam naveo jednu problematičnu situaciju za mlade karikaturiste. Nema
dovoljno prostora za neku klasičnu karikaturu. Jedan naš umetnik koji živi u Nemačkoj i koji je dobio ‘Pjera’ nedavno je izjavio da je u Nemačkoj karikatura umrla, jer dominiraju karikature sa rečima, koje su obično manje ambiciozne u likovnom i vizuelnom smislu. Možda su tu u prednosti umetnici moje orijentacije, duhoviti ilustratori. Oni imaju šansu, jer za takve stvari postoje mesta u brojnim časopisima, knjigama i drugim izdanjima, kao i rad u reklamnoj industriji. U samoj političkoj karikaturi i humoru situacija nije mnogo vesela, ali ipak opstaje. Internet je jedna oblast koju manje poznajem. Jedan student je primetio jedan moj rad za koji sam dobio Gran pri u Sibiru. To je rad u četiri slike – jedna glava, čovek je na prvoj slici zamišljen, nacrtan mu je mozak, na drugoj slici je mozak manji, na trećoj još manji, a na četvrtoj slici nema mozga, ali ima osmeh. Poruka je jasna, on je Lucky man, što je i bila tema tog konkursa. To je krenulo da se širi internetom, i taj student mi je rekao: Profesore, video sam jedan vaš crtež, imate milion pregleda i lajkova. Bio sam fasciniran. Često se pitam, ti mladi ljudi, kako bi oni od toga živeli. Oni moraju sami da se pronađu, da nađu način da to naplate, ali neće to nestati, prosto čovek ima potrebu da crta, da se smeje, da se zafrkava. To je isto poseban fenomen, da su najbolji karikaturisti stariji ljudi, čak neki i u devetoj deceniji. To govori da je to delatnost koja čoveka čini mladim. Mladi moraju da budu aktivni sa izložbama, sa provokacijama na internetu, da skrenu pažnju na sebe. Imate naprimer, duhovite umetnike, kao onaj anonimni muralista Banksy. To je vrlo blizu karikaturi, to je karikatura u jednom novom medijumu, muralu.

ZA KRAJ, KAŽITE NAM NA ČEMU TRENUTNO RADITE. DA LI IMATE U PLANU NEKU NOVU IZLOŽBU, KNJIGU ILI NEKI NOVI PROJEKAT?
Spomenuo sam tu moju orijentaciju ka knjigama još od 80ih godina prošlog veka. Moje poslednje knjige su tematske. Imam sada u planu još nekoliko tematskih knjiga. Tržišta su nam mala i ja sam uvek u spominjanjima jugonostalgije ubeđen da će nas to tržište povezati ponovo. Za 2020. godinu planiram jedan projekat koji bi se zvao Jugonostalgija, jedna igra reči, ne znam da li je dovoljno primetna. Pamtim, bio sam popularan u Jugoslaviji, zvali su me mnogi jugoslovenski orijentisani ljudi iz svih republika, pre raspada sam imao u svim republikama po izložbu. Ali pre svega želim da završim nekoliko knjiga, jedna o pozorištu, pa onda stripovi u četiri slike inspirisane tim LUCKY MAN misliocem, novu CRNU, onda imam u planu knjigu o Titu, čak jednu izložbu i knjigu fotografija. Dosta toga je u planu…