21

GEORIJEV IVANOVIČ GURĐIJEV

Uvek u susretanju sa izuzetnim ljudima

Sigurno najpoznatiji Jermenin dvadesetog veka.

Sin pravoslavnog mistika (narodnog barda i drvodelje) i svoje večno ćutljive majke.

Mladi učenik pravoslavnog jeromonaha Borša, tragično zamišljen, od samog početka, nad zlom i magijskom osobinom ogromne većine ljudi da postaju ili mašine bez duše (sa sićušnom nerazvijenom „dušicom“) ili zlokobni tragači za tehnikama moći vladanja nad drugim ljudima…

Georgij Ivanovič Gurđijev je tragao za istinom, kako i koliko je umeo i znao. Rešio je da istinu traži isključivo iskustvima sopstvenog života, u neprestanom susretanju sa zlom, manama, nedostacima, nadobudnošću i dezorijentisanošću svojih grozničavo-neurotičnih sugrađana na našoj podjednako nadobudnoj i nesrećnoj planeti.

On nema nikakav strah pred uobičajenim teškoćama i opasnostima života. Uči: „Čim vam se svakodnevica prelije teškoćama, vi idite dalje“ i sam se drži ovog pravila. Tako, usred Revolucije, poučava svoje verne privrženike mističnim tajnama oslobađajućeg „svetog plesa“, uči ih umetnosti fizičkog rada i isceljujućeg uravnoteženja tela, duše i duha. Umesto politike nade ili osvete, vernosti starom ili žudnje za novim, Gurđijev se anđeoski izdiže iznad apokaliptičke svakodnevice i hrabro ispoveda svoju neočekivanu propoved o apsolutnom prioritetu unutrašnjeg sveta ličnosti pojedinca nad (istorijom i okolnostima određenom) ”kolektivnom sudbinom” i od spolja iznuđenim, tipskim, refleksnim i unapred predvidljivim reakcijama.

Sa svojim plesačima i sledbenicima nastupa u Moskvi i Petrogradu (izazivajući šok i pravi kulturni skandal u društvu potpuno zarobljenom sukobom bele i crvene ideje), a zatim s njima putuje kroz nenastanjene predele i preko nepristupačnih planina – sve do Carigrada, i dalje, prema Bavarskoj i Parizu.

Živi avanturu bez kraja i početka, u neprestanom poretku inicijatičkog mozaika, samo njemu znanog…

MAGIJA EKSTREMA

Gurđijev je jedno vreme živeo u Tiflisu (u gradu koji je čovečanstvu dao neponovljivi, genijalni trio istinskih mudraca: Vladimira Erna, Pavla Florenskog i Valentina Svencickog), u kome mu se za savete lično obraćao mladi Staljin.

Pričalo se da su obojica zajedno išli u Bogosloviju u Tiflisu (Tbilisiju), ali je sigurno da je Josif Visarionovič išao kod Georgija Ivanoviča, mali kod velikog maga da od njega nauči kako se upravlja dušama ljudi. Gurđijev ipak na kraju odbija da do kraja prihvati i poduči ovog svog tako čudnovatog učenika sa čudno-blještavim pogledom, pohlepno zainteresovanog da nauči što više od njega (prosto gutajući svaku učiteljevu reč). Odlazi najedanput, a po Haushoferovom pozivu (obojica su neko vreme prethodno proveli na Tibetu), u Bavarsku i tamo mističnom društvu „Tula“, Hesu i Hitleru doslovno ”odseca budućnost”, sprečava mogućnost njihove pobede – nudeći im znak obrnute svastike (u smeru suprotnom sunčevom krugu). Time žrtvenu krvavu sekiru noćnih ariosofskih rituala pretvara u neumoljivi bumerang sa već projektovanim krajem. Gurđijev lično je kroz ovu jedinstvenu okultnu operaciju unapred uništio otrovne plodove (još dok je sadio njihovo seme, sa svešću o tome da ovaj kontra-inicijacijski pokret nikako ne sme da pobedi). A na drugoj strani se nalazio još jedan magijski simbol, crveni pentagram Staljinove ratne ljudske mašine, fatalistički spreman da se pridruži samouništavajućoj sudbini nacističkih ideoloških magova potonulih u paganski ritual priziva krvne žrtve. Bio je to, nesumnjivo, magijski rat, sa dvojicom medijumskih vođa naelektrisanih demonskom energijom nadljudske prirode i njihovim legijama i kohortama pod novoizmišljenim znakovima okultne geometrije (koji su iz upotrebe potisnuli crne i bele orlove dva nekadašnja tradicionalna Carstva).

Pentagram protiv izokrenutog krsta, građanski rat dva travestirana, antihrišćanska Rima sa para-religijskim društvenim i državnim uređenjem.Slično sveobuhvatnoj ambiciji islamskog ratobornog ”šerijatskog prava”, i Hitlerov Berlin i Staljinova Moskva su bili uređeni do najsitnijih detalja, kroz beskompromisni diktat onoga što je jedino (pod pretnjom smrtne kazne) moglo da se čita, radi, govori i misli. Osećajući veliki apokaliptički sukob sa milionima mrtvih (po drugi put u samo dvadesetak godina), Gurđijev se povlači u zamak kraj Pariza i odbija da se sretne i nastavi saradnju sa Josifom „Demonošvilijem“ i Adolfom „Votanskim“. Sređuje iskustva i zabeleške i počinje da piše. Tako je proveo i čitav (drugi) veliki rat, dočekavši kraj nacizma i početak kraja staljinizma.

PUT S ONE STRANE SVEGA POZNATOG

Pred smrt se sećao detinjstva, roditeljskih saveta i očeve strašne smrti (u turskom pokolju Jermena). Pisao je o „četvrtom putu“, o „delotvornom radu na sebi“ i o „trećoj (nevidljivoj) sili“, o ”energiji mrtvih duša”, o ”mesecu-ljudožderu”, o ”nerazvijenim ljudskim dušama” i ”bezbrojnim čovekolikim mašinama, nesposobnim za ma šta osim svesnog i nesvesnog samouništenja”. Sve vreme pleše (telom i dušom) i seća se (po platonovljevskom savetu „sećanja“ kao „spoznaje“) onoga što je proživeo i kreativno akumulirao u svesti.

I nikada nije imao ambicije da zameni „verovanje u Boga“ nekom svojom kvazi-alternativom, ali, naravno, nije uspeo da izbegne banalizaciju i vulgarnu zloupotrebu njegovih psiholoških, umetničkih i životnih saveta. Učenici uvek preteruju, pa se to dogodilo i ovog puta, u uzaludnom pokušaju restauracije drevnog znanja koje se nikako i nije moglo preneti ma kome (jer je delotvorno samo za onog ko je lično proživeo svoje učenje). „Popeo se“, po rečima svog oca, „na Božije merdevine“, tamo na jermenskoj granici Rusije i Turske, tražeći „sreću na oba njihova kraja“ bio je opet na Početku.

A na Početku, pričalo se, mali Georgij se rodio bez krika i širom otvorenih očiju (kao da je bio već potpuno spreman za ono što ga tek čeka).

Smrti nema!
Nemojte, molim vas, nikad upasti u zamku pojednostavljenog suđenja (kako potcenjivanja, tako i preuveličavanja) ovog interesantnog, smelog kavkaskog i evroazijskog mistika.
Kada je o kulturi, avanturama, ideologiji, politici, svakodnevnim vežbama i kritici savremene civilizacije reč, G.I. Gurđijev je, prevashodno, više nego interesantan sagovornik i zaista jedinstven primer.
I on sam i svaka logika onog što je podučavao bili su organski i neumoljivo protiv uzdizanja njegovog učenja na religijski nivo i u kvazi-versko obličje.
On nam je i saveznik u borbi protiv mašinizacije, opredmećivanja i ”masifikacije” modernog čoveka.
Verovao je u neophodnost „probuđenosti“ nerazvijenih duša i slabe ljudske volje (koja uvek upada u iste zamke), ovaj genijalni čovek koji je praktično poklonio svoj raskošni zamak jednom siromahu (zbog navodnog duga od nekih 300 franaka) i pokušao da ode, na samom kraju, što dalje od svojih fanatičnih sledbenika – u parisku garsonjeru, dovoljno daleko od novina, kamera i svih „moćnih ljudi“.
Tamo je sačekao pomračenje nacističkog „Crnog Sunca“ i slom Trećeg Carstva. I odatle pošao na svoje poslednje putovanje…// Više u EKO KUĆI No17