DAN POSLE

Autor Priloga:
VLADIMIR LOVRIĆ arhitekta

Da li smo prisustvovali generalnoj probi jednog od scenarija mogućeg apokaliptičnog kraja ljudske civilizacije na planeti zemlji, ili će pandemija (golim okom nevidljivog) korona virusa ujediniti ljudsku zajednicu u naporu da korenito promeni stav i odnos prema prirodi i životu uopšte, što nameće odbacivanje ego-motivisanih ekscesa 20. i 21. veka u korist održivih, socijalno odgovornih i ekološki integrisanih postupaka, što u suštini podrazumeva da čovečanstvo ima primarnu misiju da se od ego-centričnog okrene ka eko-centričnom.

Veliki naučni i tehnički napredak koji nam je u 20. veku doneo tehnološku revoluciju i prosperitet, kao da je okrenuo drugu, faustovsku stranu, pokazavši nam da su naše aktivnosti predstavljale globalan ekološki klimatski eksperiment sa nesagledivim posledicama po životnu sredinu i opstanak čoveka na Zemlji.
Da li nam je priroda odgovorila na najsuroviji način, onako kako samo ona to zna, i opomenula čovečanstvo da ništa i nikada više neće biti isto u budućnosti, a čovek je možda po prvi put spoznao (nadam se) da može opstati jedino ako se udruži i poveže sa drugima u cilju očuvanja ličnog integriteta, ali tako da pri tome ne ugrožava integritet drugih.

Mislim da će se ova pandemija useći u individualno i kolektivno pamćenje i svest o ranjivosti ljudske civilizacije. Ostaće duboka praznina i opšti bol za svima onima koje nismo poznavali, a koji su nas bezimeno, samo kao broj, napustili bez ikakvog ispraćaja. Ostaće nebrojena pitanja o tome šta smo sve propustili ili nismo smeli da uradimo, ali isto tako i o tome šta sve nismo uradili, a trebalo je.

Neću ovoga puta da govorim o zgradama i nesmanjenom razvoju i rastu gradova, o njihovom značaju za zdravlje ljudi, kao i o činjenici da se i na globalnom nivou za zadovoljenje potreba njihovog funkcionisanja nekontrolisano troše velike količine konvencionalnih izvora energije, niti o tome da se kroz prljave energetske i tehnološke procese u atmosferu emituju, nesmanjenim tempom, ogromene količine CO2, što je rezultiralo zagađenjem životne sredine i globalnim klimatskim promenama sa nesagledivim štetnim uticajem na floru u faunu, a sada, direktno i indirektno, i na opstanak čoveka na planeti.
Da li su vizija naše budućnosti gradovi pustih ulica ili su to zeleni gradovi u kojima želimo da se bezbedno igraju naša deca?
Verujem da ćemo kroz zajedničku, ovoga puta obavezno ekološku orijentaciju i edukaciju, graditi ekološke, karbonski neutralne čovekomerne zgrade sa zelenim fasadama i krovovima i stvarati održive gradove budućnosti sa velikim zelenim i vodenim površinama i šetalištima obogaćenim ljudskim susretima, jednostavno – gradove za ljude.

Savremena civilizacija je osvojila, dostigla i otkrila mnoge naučne tajne i otvorila nove puteve prema kosmosu i nebeskom prostranstvu, ali je izgubila vlastiti put u kome je, kroz kolektivno ubrzanje i umrežavanje života, potisnuta individualnost čoveka i njegovo pravo na bezbedan i prirodan način života. Neprirodan odnos sa prirodom doveo je čoveka do neprirodnog života, onog u kome su pokidane univerzalne veze upravo na relaciji čovek – priroda.

Svakako da korona virus nije dobrodošao, ali je izgleda bio potreban da čoveka navede da se vrati na ishodište svog postanka i da baš u vreme pandemije redefiniše sve aspekte svoga postojanja – od istorije, preko savremenog trenutka, do projekcije održive budućnosti.

Da li je moguće da se bar na tren vrati onaj period ‘zlatnog doba’ iz vremena od otprilike šest stotina godina pre Hrista, kada su u Kini živeli Lao Ce i Konfučije, u Indiji Buda, u Persiji poslednji Zaratustra, u Maloj Aziji Heraklit, u Egiptu poslednji Tot, u Grčkoj Pitagora, kada su u celom svetu zauzdane sile rata i nejednakosti svih oblika i kada su duhovni mir i procvat omogućili neometan razvoj svakog pojedinca i svih naroda na Planeti.
Da li su ljudi na različitim krajevima sveta u istom periodu spoznali univerzalne vrednosti koje su ih vodile na put duhovnog mira i opšteg blagostanja i života u skladu sa prirodom, u kome su čovek, priroda i bog jedna celina.

Da li bi se takvo doba moglo vratiti, da zameni orvelovski katastrofičnu lavinu crnih vesti o klimatskim promenama, zagađenju vazduha i vode, zemljotresima, poplavama, velikim šumskim požarima koji su progutali milijarde živih bića, vesti koje se smenjuju filmskom brzinom jer se katastrofe dešavaju iz dana u dan, i nije bitno kome, da li nama ili nekom drugom, jer već sutradan uloge mogu biti zamenjene. A nama će pri tome biti potreban i dovoljan samo komad plavog neba, zelene cvetne livade, žubor bistrog potoka, cvrkut ptica i ništa više.

Ovaj trenutak prepoznavanja moguće apokalipse značajan je za celo čovečanstvo, jer već dan posle pandemije ono mora zajednički tražiti nove puteve i načine kako da ostvari celinu vidljivog i nevidljivog – Zemlje i Neba, Čoveka i Boga. To je ostvarenje univerzalne trijade čovek-priroda-bog. To je Velika Zajednica koja bi život na Planeti učinila celim, potpunim i jedinstvenim. Bez takvog zajedništva, čovek bi se sve više udaljavao od ideala zlatnog doba, života u harmoniji sa prirodom, i ostao bi, izolovan, da se koprca u jednoj krhotini njene celine i da sam nastavi put ka životu u doba apokalipse.

Živi svet, zajedno sa atmosferom i okeanima, čini jedinstven i celovit sistem koji je bio u stanju da se sam reguliše i održava sve do trenutka kada je čovek poželeo da zagospodari prirodom.
Naša predivna planeta Gea je hiljadama godina obezbeđivala uslove za razvoj ljudske vrste. Održati to nasleđe je možda najveća obaveza koju čovek ima prema prirodi, pa i prema samom sebi.
Vladimir Lovrić