Sertifikacioni sistemi zelene gradnje
SISTEMI ZA SERTIFIKACIJU IMAJU ZNAČAJNU ULOGU U PODIZANJU SVESTI O ZNAČAJU ODRŽIVE IZGRADNJE, PRE SVEGA KROZ ISTICANJE ZNAČAJA INTEGRISANOG PRISTUPA PROJEKTOVNJU KROZ RANO UVOĐENJE EKSPERATA IZ RAZLIČITIH OBLASTI U PROCES PROJEKTOVANJA, ALI SE MORAJU NEPRESTANO RAZVIJATI I KORIGOVATI U ODGOVARAJUĆIM ZAKONSKIM OKVIRIMA.
Od kako se zaštita životne sredine uspostavila kao imperativ i vodeća globalna tema u svim oblastima, nametnula su se i pitanja vrednovanja kvalitata prema kriterijumima održivosti, koji se ubrzano formiraju ili su već uveliko formirani u skoro svakoj sferi savremenog života. Razni aspekti projektovanja i građenja, kao jedna od osnovnih ljudskih delatnosti, u poslednjoj deceniji se temeljno preispituju i usaklađuju sa sve
strožim zahtevima koji se nameću u cilju smanjivanja štetnog uticaja koje aktivnosti građenja imaju na životnu sredinu. Zbog kompleksnosti samog problema jako je teško sveobuhvatno sagledati sve zahteve, i objektivno i temeljno proceniti kvalitet projektovanog rešenja u odnosu na njih. Svedoci smo da vrednovanje i procena kvaliteta, čak i ako se uzme u obzir samo jedan kriterijum održivosti zgrada, njihova efikasnost u pogledu korišćenja energije na primer, ne predstavljaju nimalo lak poduhvat. A šta je sa pitanjima efikasnog korišćenja vode, zemljišta i građevinskih materijala, kvaliteta vazduha u zgradama, zaštite prirodnog okruženja itd.?
SVEDOCI SMO DA VREDNOVANJE I PROCENA KVALITETA, ČAK I AKO SE UZME U OBZIR SAMO JEDAN KRITERIJUM ODRŽIVOSTI ZGRADA, NJIHOVA EFIKASNOST U POGLEDU KORIŠĆENJA ENERGIJE NA PRIMER, NE PREDSTAVLJAJU NIMALO LAK PODUHVAT. A ŠTA JE SA PITANJIMA EFIKASNOG KORIŠĆENJA VODE, ZEMLJIŠTA I GRAĐEVINSKIH MATERIJALA, KVALITETA VAZDUHA U ZGRADAMA, ZAŠTITE PRIRODNOG OKRUŽENJA ITD.?
Kao model po kome bi se svi ovi kriterijumi sveobuhvatno sagledavali pri proceni kvaliteta i vrednovanju rešenja, početkom devedesetih godina prošlog veka nastali su prvi sistemi za vrednovanje zgrada po kriterijumima održivosti. Do njihove pojave nije bіlo objektivnog i adekvatnog načina da se istovremeno proceni ispunjenost brojnih ekoloških zahteva prema jasno definisanim kriterijumima i da se pruži jasan pregled ostvarenog učinka. Ostvareni učinak, tj. kvalitet zgrade u odnosu na ispunjenost brojnih zadatih kriterijuma, otelotvoruje se u formi sertifikata koji se izdaje na kraju procesa procene, koju vrši tim stručnjaka. Upravo je izdavanje sertifikata postalo glavna odlika, ali і ono što razlikuje razne sertifikacione sisteme za procenu zelene gradnje (Green building certification ѕystems) koji su se vremenom razvijali širom sveta. Industrija koja se razvija kao svojevrsna ”tehnička podrška” procesu sertkfikacije, angažuje veliki broj nezavisnih stručnjaka, ali i specijalizovanih kompanija koje se bave procenom ispunjenosti raznovrsnih kriterijuma koje određeni sistem postavlja pred projektantski tim. Raznovrsni su i akteri tržišta na koje se određeni sertifikat plasira od arhitekata i drugih inženjera, investitora, budućih zakupaca i stanara, agencija za prodaju nekretnina, konsultantskih kuća, do državnih institucija, zakonodavnih tela itd. Svi ovi akteri imaju različite interese i očekivanja od ishoda procesa sertifikacije. Budući stanari i zakupci očekuju potencijalno niže troškove u eksploataciji kao i zdravije okruženje unutar zgrada zbog njenih ekoloških karakteristika. Vlasnici i investitori imaju slična očekivanja, a to su maksimalna isplativost investicije kroz troškove održavanja i veću produktivnost zaposlenih zbog poboljšanih karakteristika unutrašnjeg komfora, ali i pozitivan efekat na sopstveni imidž, koji je u skladu sa opštim ”zelenim trendom”. Agenti za prodaju očekuju pouzdanije informacije o objektu, manje pritužbi od strane kupaca zbog većeg broja dostupnih informacija i veću rentabilnost objekta.
Tržišna utakmica koja se vodi između raznih sertifikata i organizacija koje stoje iza njih, globalnog je karaktera, ali se prenosi i na manja, lokalna tržišta. Najstariji je sistem za sertifikaciju koji se primenjuje u Velikoj Britaniji, BREEAM (Buіlding Research Establishment Environmental Assessment Method, gde je Building Research Establiѕhment nevladina organizacija koja ga je osmislila i plasirala 1990. godine). Među najpoznatijim sistemima u Evropi su nemački DGNB (Deutsche Gesellschaft für Nachhaltiges Bauen), švajcarski (MINERGIE), francuski HQE (Haute Qualité Environnementale), austrijski (GBCA). U Japanu sa primenjcje CAЅBEE (Comprehensive Assessment System for Building Environmental Efficiency), a sertifikacija po ovom sistemu je u velikom broju gradova usvojena kao obavezan deo procesa izgradnje. U SAD-u je najpoznatiji LEED sistem, dok pored njega postoje i Energy Star, razvijen od strane organizacije za zaštitu životne sredine (ERA) i Ministarstva za energetiku, Green Globes koji je razvijen u Institutu za zelene zgrade (Green Buildings Institute). Proces sertifikacije je kod poslednja dva besplatan i bazira se na “uradi sam” principu preko softvera dostupnih na zvaničnim veb stranicama. Mnogi gradovi širom SAD-a opredeljuju se za obaveznu sertifikaciju određenih tipova zgrada (državne ustanove, škole, bolnice itd.) po određenom sistemu. LEED je takođe najrasprostranjeniji sistem van SAD-a, pošto su ga preuzele mnoge zemlje i koriste ga pored domaćeg sistema (Indija, Kina, Brazil). Preuzimanje jednog sistema, razvijanog u određenom podneblju sa određenim klimatskim, geografskim, društvenim i zakonodavnim karakteristikama, u drugačijoj sredini, često vodi potpunom srozavanju validnosti procene zbog neadekvatnog seta odabranih kriterijuma. Tako je nemački sistem sertifikacije razvijen upravo kao odgovor na prodor drugih sistema na nemačko tržište, koji su u pogledu kriterijuma energetske efikasnosti bili daleko ispod nivoa tadašnje nemačke regulative. Upravo iz tog razloga teži se prilagođavanju određenog sistema novim uslovima, gde se koriste samo njegovi organizacioni okviri, a specifičnosti vezane za izbor kriterijuma i njihovo vrednovanje razvijaju se u saradnji sa lokalnim timovima stručnjaka, ili se potpuno samostalno kreira novi sertifikacioni sistem na lokalnom nivou. Bilo je pokušaja da se stvori jedinstvena platforma za razvoj univerzalnog sertifikacionog sistema (ЅB Tool) ali se to nije pokazalo kao moguće i održivo rešenje, upravo zbog velikih razlika među prethodno definisanim kriterijumima u lokalnim okvirima.
RAZNI ASPEKTI PROJEKTOVANJA I GRAĐENJA, KAO JEDNA OD OSNOVNIH LJUDSKIH DELATNOSTI, U POSLEDNJOJ DECENIJI SE TEMELJNO PREISPITUJU I USAKLAĐUJU SA SVE STROŽIM ZAHTEVIMA KOJI SE NAMEĆU U CILJU SMANJIVANJA ŠTETNOG UTICAJA KOJE AKTIVNOSTI GRAĐENJA IMAJU NA ŽIVOTNU SREDINU.
U Srbiju je takođe pre par godina stigao LEED sistem, preko Saveta zelene gradnje Srbije (Serbian Green Building Council) koji promoviše koncept održive i zelene gradnje i podržava razvoj sistema sertifikacije. Postoji interesovanje i za druge sisteme sertifikacije, pre svega nemački i britanski, ali još nema registrovanih projekata u Srbiji u okviru ovih sistema. Nesumnjivo je da sistemi za sertifikaciju imaju značajnu ulogu u podizanju svesti o značaju održive izgradnje, pre svega kroz isticanje značaja integrisanog pristupa projektovnju kroz rano uvođenje eksperata iz različitih oblasti u proces projektovanja, ali se moraju neprestano razvijati i korigovati u odgovarajućim zakonskim okvirima.
Možemo zaključiti da se kroz pravilan odabir kriterijuma i njihovo stalno preispitivanje i usavršavanje, kojim će se u proces projektovanjanja uključiti brojni eksperti iz oblasti koje razmatraju složene probleme održivosti, mogu postići ciljevi onih koji zagovaraju značaj šireg, kontekstualnog pristupa. Samo kroz takav pristup razvoju održivih objekata, gde je akcenat na integrativnom procesu projektovanja, kojim će biti ispunjeni i ciljevi sertifikacije, sistemi sertifikacije doprinose razvoju održivih strategija.// Sve o sertifikacionim sistemima u EKO KUĆI No07 str. 55-67.
Kuća sa zelenim omotačem
PRILIKOM RENOVIRANJA I PREUREĐENJA KUĆE U AVENIJI BRUKS, ARHITEKTI SU SE TRUDILI DA SE U POTPUNOSTI PRIDRŽAVAJU KONCEPTA ZELENE GRADNJE. PORED PRIMENE EKOLOŠKIH MATERIJALA ZA IZGRADNJU, POSEBNO SE VODILO RAČUNA O SMANJENJU POTROŠNJE VODE, KOJA JE SIGURNO JEDAN OD NAJVREDNIJIH RESURSA NA ZEMLJI, A SA VELIKOM NEBRIGOM SE TROŠI U OGROMNIM KOLIČINAMA.
Avenija Bruks u mestu Venis u Kaliforniji, predstavlja jedan od malobrojnih delova grada koji nisu podlegli modelu tipičnom za uređenje američkih predgrađa, sa porodičnim kućama i tržnim centrima. Blizina okeana, pešačka zona i uličice sa kafićima, restoranima i prodavnicama, čine Avenuju Bruks privlačnim krajem za stanovanje. Neobična arhitektonska rešenja, kao i moderne nadogradnje na malim starim kućama, standardna su pojava u ovom boemskom delu grada. Jedan takav primer nesvakidašnjeg preuređenja i nadogradnje kuće, sagrađene još davne 1940. godine u Aveniji Bruks, radila je firma Brikol Dizajn iz Vankuvera.
Prvobitna kuća u Aveniji Bruks imala je površinu od svega 48 m2, da bi se kasnije izvršila nadogradnja za dodatnih 142 m2. Međutim, i tako nadograđena kuća postala je tesna za njene ukućane i bilo je neophodno njeno proširenje. Proširenjem objekta za dodatnih 162 m2 u prizemlju i na spratu, obezbeđeni su novi kvalitetni sadržaji i prostori za dnevni boravak, spavaće sobe i sanitarni blokovi. Pored toga, želja vlasnika bila je da novo rešenje bude originalno i da se eliminiše potreba za klima uređajima.
Arhitekti su došli na ideju da se zidovi kuće i krov potpuno ozelene biljkama, čime se postiže povoljna unutrašnja klima, i dobija se potpuno nesvakidašnji izgled objekta. Zeleni zid i zeleni krov u velikoj meri smanjuju zagrevanje površina fasada i krova, tako da unutrašnja temperatura kuće može biti i do pet stepeni niža u odnosu na spoljašnju.
Prilikom renoviranja i preuređenja kuće arhitekti su se trudili da se u potpunosti pridržavaju koncepta zelene gradnje. Ne samo da su vodili računa o primeni ekoloških materijala za izgradnju, već su posebnu pažnju posvetili smanjenju vode. //ek ALEKSANDRA RADINOVIĆ – Više u EKO KUĆI No07
OBJEKAT JE PROJEKTOVAN TAKO DA BUDE FUNKCIONALAN, DA SE U NJEMU MAKSIMALNO ISKORISTI PRIRODNO SVETLO I DA SE HARMONIČNO UKLOPI U OKOLNI PROSTOR. TRPEZARIJA, PROJEKTOVANA KROZ DVE ETAŽE, ZAUZIMA CENTRALNI VOLUMEN, ZAJEDNO SA STEPENIŠTEM KOJE VODI DO SPRATA.
EFIKASNO KORIŠĆENJE SOLARNE ENERGIJE KAO IZVORA TOPLOTE OMOGUĆENO JE KROZ VELIKE ZASTAKLJENE POVRŠINE NA JUŽNOJ FASADI, DOK OTVORI NA SEVERNOJ STRANI OBEZBEĐUJU DA GUBICI BUDU MINIMALNI.
Diskretni floralni motivi na ogradama terase nadovezuju se na zelene površine u eksterijeru.
Enterijer kuće je integrisan sa spoljnim prozorom na horizontalnom i vertikalnom planu.
Zelena gradnja održiva gradnja
NAJNAPREDNIJE ZEMLJE U EKOLOŠKOM I ODRŽIVOM PRISTUPU ZELENOJ GRADNJI RAZVILE SU SLOŽENE PROGRAME SERTIFIKACIJE A SVAKI OD NJIH SADRŽI CILJEVE I STRUKTURU METODA OCENJIVANJA, PRETHODNE I TEKUĆE PROCESE ZA UNAPREĐENJE KRITERIJUMA I NJIHOVE DEFINICIJE, OPIS PROCESA SERTIFIKACIJE I PRATEĆE TROŠKOVE.
Održivost u zgradama mora biti različito definisana za različite epohe i mora se konstantno prilagođavati tako da odgovara napretku društva i tehnologije.
Obezbeđenje kvalitetnog života budućim generacijama, se može osigurati održivom i efikasnom upotrebom izvora na planeti. Ovaj se zahtev odnosi na arhitekturu i na urbanizam, kao i na upotrebu zemlje. Danas i u budućnosti, cilj mora biti postizanje arhitektоnskih rešenja najboljeg mogućeg kvaliteta u svim njenim segmentima, pri čemu se istovremeno mora obezbediti maksimalna zaštita prirodnih izvora.
Prethodnih godina su razvijeni različiti sistemi, metodologije i sredstva koja omogućavaju da se izmeri i uporedi kvalitet održivih zgrada. Oznake, sertifikati i sistemi procene, se posmatraju kroz njihovu zavisnost od socijalne, političke, kulturne i klimatske situacije nacije ili regiona za koji su bili razvijani.
Istorijski razvoj termina „održivost“, u smislu u kojem se danas koristi, uobličila je Svetska komisija za čovekovu okolinu i razvoj, poznatija kao Bruntland komisija. Izveštaj ove komisije, pod nazivom „Naša zajednička budućnost“, koji datira iz 1987. godine, definiše održivi razvoj kao „razvoj koji zadovoljava potrebe današnjeg trenutka tako da pri tome ne ugrožava mogućnosti budućih generacija da zadovolje sopstvene potrebe“.
ODRŽIVOST JE KONCEPT GLEDANJA U BUDUĆNOST RAZVOJA SVIH EKONOMSKIH, EKOLOŠKIH I SOCIJALNIH ASPEKATA LJUDSKOG POSTOJANJA. OVA TRI STUBA ODRŽIVOSTI SU MEĐUZAVISNA I ZAHTEVAJU STALNO USKLAĐIVANJE.
Način na koji danas pristupamo razmišljanju o održivosti ima svoje korene u sedamdesetim godinama prošlog veka, a rane devedesete godine označile su i početak primene ekloških principa i postavljanje optimalnih standarda za kvalitet klime i komfora u zatvorenim prostorima za boravak, baziranih na konceptu energetske efikasnosti. Upotreba obnovljivih izvora energije počela je postepeno da prelazi u standardnu praksu.
Održiva arhitektura se često opisuje terminima „ekološko planiranje“ i „energetski efikasno građenje“. Ipak, ekologija i energetska efikasnost su samo neki od aspekata održivog razvoja. Oblast održive i zelene gradnje obuhvata značajno veći opseg tema. Dok aspekti ekologije, ekonomije i sociologije formiraju klasične dimenzije održivog planiranja i građenja, održiva arhitektura se i na nacionalnom i na internacionalnom nivou sve više karakteriše prema kategorijama kao što su: kvalitet tehnologije i procesa, kao i funkcionalne i specifične lokacijske karakteristike.
Jedinstven odgovor na kompleksne kriterijume koji se odnose na objekte, materijale, njihovu energetsku efikasnost i sl., ustanovljen je pojmom green building koji označava način projektavanja i građenja koji daje zadovoljavajuća rešenja u pogledu što većeg broja postavljenih ekoloških kriterijuma. Za razliku od termina kao što su solarne kuće, pasivne kuće, energetski efikasne, pametne kuće itd., koji su prepoznatljivi upravo po tome što su vezani za ispunjenje određenog kriterijuma (štednja energije, korišćenje obnovljive energije, integrisano upravljanje sistemima), termin zelene zgrade, koji se na našem govornom području javlja kao prevod anglosaksonskog termina green building ne nudi prepoznatljiv koncept koji stoji iza ovakvih objekata. Razlog tome je upravo činjenica da termin ”green building ne označava samo zgradu kao finalni proizvod, već proces projektovanja, građenja i procene zgrade, koji nosi sve odlike održivog procesa, a koji je teško definisati i urediti isključivo putem zakona i pravilnika. Ispunjenost svih kriterijuma koji stoje iza jedne zaista održive zgrade, jeste delikatno pitanje, pošto svaka konkretna situacija nosi sa sobom određena ograničenja i specifičnosti. Stepenovanje ispunjenosti kriterijuma nije jednostavno i upravo zbog toga su se razvili sistemi vrednovanja koji u svojoj suštini sadrže definiciju pojma zelenih zgrada.
Građevinski materijali i zgrade su ekstremno dugovečni i imaju uticaj na našu životnu sredinu i društvo dugi niz godina i zato zaslužuju našu veliku pažnju u pogledu njihove primene i razvoja. Uvođenje i razvoj sistema sertifikacije su omogućli definisanje zahteva i ciljeva održive gradnje na jasan i sveobuhvatan način. Ovi sistemi funkcionišu kao dragoceno oruđe koje obezbeđuje dobar dizajn i potvrdu kvaliteta, pomažući investitorima i projektantskim timovima da se podignu zgrade poželjnih ekoloških kvaliteta.
Ekonomski aspekti su fundamentalni faktor za uspeh sistema sertifikacije zelene gradnje u budućoj upotrebi. Cilj je da se uravnoteže dodatni troškovi nastali kroz sertifikaciju sa uštedom postignutom kroz unapređenu gradnju koja omogućava dodatni prihodi kroz više cene izdavanja i stabilnu vrednost nekretnine.
Sve dok sertifikacija stambenih zgrada ne bude zakonom propisana, na način na koji je to urađeno u Velikoj Britaniji, kategorije zelene gradnje biće privlačne samo na tržištu poslovnih zgrada i komercijalnih prostora.
Standardizacija različitih sistema za ocenjivanje zelene gradnje na internacionalnom nivou još uvek nije na vidiku, zbog izraženih regionalnih razlika. Ako bi ova standardizacija bila postignuta, ostatak ne bi bio samo značajna sinergija i ušteda, već i maksimalan stepen transparentnosti i upoređivanja održivosti u zgradama. Ali, trenutna situacija ima svojih prednosti: princip ”konkurencija je dobra za posao” se takođe odnosi na sertifikaciju zgrada. Raznolikost u pristupu je korisna za dalji razvoj sadržaja svih sistema i daje onim već prisutnim i testiranim svež podsticaj za dalje.
Najnaprednije zemlje u ekološkom i održivom pristupu zelenoj gradnji razvile su složene programe sertifikacije a svaki od njih sadrži ciljeve i strukturu metoda ocenjivanja, prethodne i tekuće procese za unapređenje kriterijuma i njihove definicije, opis procesa sertifikacije i prateće troškove.
Nacionalni sertifikacioni sistemi – američki LEED, britanski BREEAM, nemački DGNB, japanski CASBEE, švajcarski MINERGIE, francuski HQE i sistem evropske unije EU GREEN BUILDING PROGRAMME – danas nalaze široku primenu i njihova međusobna konkurencija samo može doprineti daljem usavršavanju i razvoju novih sistema.
