Search
Close this search box.
congress

Tehnologija eko gradnje?

TEHNOLOGIJA EKOLOŠKOG GRAĐENJA PODRAZUMEVA KOMBINACIJU TRADICIONALNIH I NOVIH MATERIJALA I NAČINA GRAĐENJA, ŠTO OMOGUĆAVA ZNAČAJNO SMANJENJE POTREBA ZA ENERGIJOM I AKTIVNO DOPRINOSI ZAŠTITI ŽIVOTNE OKOLINE.
Mere ekološkog građenja su izuzetno kompleksno područje, jer proizilaze iz mnoštva posebnih disciplina – od gradnje gradova, preko arhitekture, do upotrebe aktivnih tehničkih sistema, o kojima treba voditi računa pojedinačno, ali i u međusobnim korelacijama. Odnos prema zelenilu, vazduhu, zemljištu, vodi važan je isto koliko i odnos prema vrstama materijala koji se koriste, načinu eksploatacije objekata i kasnije mogućnosti recikliranja svega što je u njih ugrađeno. Danas se traži multidisciplinarni pristup projektovanju, koji zahteva učešće stručnjaka iz raznih oblasti, uz sinhronizaciju rada svih članova tima. Specijalizacija u ovoj oblasti postaje sve značajnija, a ekološki ispravno graditi znači iskoristiti što je moguće racionalnije prirodne potencijale okruženja, savremena tehnička i tehnološka dostignuća, i uspostaviti pravilan balans svih komponenti.
Čovek je oduvek sebi pravio dom. Najpre je tražio prirodna skloništa, a onda je počeo da ih pravi sam. Mera njegovog doma bila je u skladu sa njegovim potrebama, ali je nagli (i nekontrolisani) tehnološki razvoj tokom 20. veka narušio ovu ravnotežu.
Zgrade su značajno promenile naše prirodno okruženje. Ne samo da troše najveći deo proizvedene energije, već troše i ogromne količine materijala, koji kasnije, nažalost, postaje ogromna količina građevinskog otpada. Za izgradnju objekata utroši se oko 40% kamenog materijala, 25% drvene građe, 16% vode, 40% energije. Dodajte tome odgovarajuće količine nameštaja, bele tehnike i druge opreme. Zamislite samo kako izgleda sve to kao građevinski i elektronski otpad sa kojim ne možemo ništa korisno da uradimo. Zbog toga je veoma važno koristiti ekološke materijale, i to u svim segmentima gradnje, a naročito razmišljati o vremenu „posle”, kada objektima prođe vek trajanja, tj. unapred voditi računa da se upotrebljeni materijali mogu reciklirati i koristiti ponovo; na taj način postižemo dva cilja istovremeno – ne trošimo nove resurse i ne pravimo novi otpad.

Dakle, tehnološki ispravno graditi znači što je moguće štedljivije koristiti materijale, okrenuti se onim recikliranim gde god je to moguće, racionalno upotrebiti pomoćna tehnička sredstva i što bolje se osloniti na tradiciju građenja u odgovarajućem kontekstu.
Tokom istorije, u svakodnevnoj arhitekturi – za razliku od prestižnih građevina kulturnog značaja – uvek se težilo smanjenoj i efikasnoj upotrebi energije i dostupnih resursa. Pored odgovornog korišćenja karakterističnih lokalnih materijala, kao što su kamen i drvo, štednja je bila osnov za njihovu pažljivu upotrebu. Odlučujući preokret je nastao u vreme tzv. industrijske revolucije. Resursi i energije su postali dostupni u neograničenim količinama, a za razvoj arhitekture to je značilo prevazilaženje prirodnih ograničenja i novi ideal – „sve je izvodljivo”. Tehnološki napredak doprineo je i razvoju materijala, a njihove nove sposobnosti najpre su isprobane na velikim inženjerskim konstrukcijama – mostovima, železničkim stanicama, izložbenim halama itd. Kristalna palata Džozefa Pakstona, podignuta 1851. godine u Londonu, označila je početak revolucije u građevinarstvu.
U ranim danima modernizma, podsticaj istraživanju i unapređenju materijala dolazio je od velikih potreba za zgradama novog koncepta – transparentnih površina, svetlih, provetrenih i osunčanih prostorija. Put je vodio ka ideji prefabrikacije, kojoj je svoj doprinos dao i Le Korbizijeov „Dom-Ino” sistem iz 1917. godine. Njegovo interesovanje za stambenu arhitekturu severnoafričkih gradova dalje je rezulturalo novim građevinskim elementom – brisolejima, koji predstavljaju jednostavnu zaštitu od sunca, a imaju i konstruktovnu ulogu u prihvatanju opterećenja, tako da su potpuno u duhu današnje ekonomske i energetske efikasnosti.
Nemački arhitekta Martin Vagner razvijao je ideju održivosti sa sociološkog i ekološkog stanovišta. Razvio je koncept „rastuće kuće”, sa velikim staklenim površinama za pasivno grejanje i modularnim sistemom za proširenje prostora, koji omogućava praćenje rasta porodice.
Posle Drugog svetskog rata, modularni sistem gradnje koristio se u mnogim zemljama. Bukminster Fuler je radio na unapređenju svojstava građevinskih elemenata, kao što su industrijska proizvodnja, smanjena težina, manja cena, varijabilnost, ponovna upotreba, transport i primena u ekstremnim klimatskim uslovima. Svojom idejom „Svemirski brod Zemlja”, Fuler je kreirao globalni koncept zgrade, sa dodatnim instalacijama potrebnim za njeno funkcionisanje.//Više u EKO KUĆI No03

Ispod Sunca

P oostojeće zgrade su često zanemarene Pepeljuge sveta zelene gradnje. Njihov potencijal u okviru doprinosa smanjenja ugljendioksida veoma je lako prevideti, jer im se prilikom rekonstrukcije uvek uzima u obzir njihova eko-energetska održivost. „Novi efekat staklene bašte nas izaziva na preispitivanje našeg verovanja u osnove tehnološkog napretka zapadnog sveta. Promena verovanja je kulturna promena, a u tu promenu su umešani i umetnost i umetnici” – kaže istoričar umetnosti Entoni Gormli. Arhitekte i graditelji su još više umešani u kulturnu promenu, jer sa trenutnim principima projektovanja zgrada i naglaskom na emisiju ugljen-dioksida gledaju decenijama i vekovima u budućnost.
Jedna kuća u širem centru Birmingema privlači mnogo pažnje. Vlasnik kuće i autor projekta, arhitekta Džon Kristofers (John Christophers), odlučio je da renovira i proširi postojeću kuću staru 170 godina, iz ranog viktorijanskog perioda.
Površina postojeće, klasične engleske kuće iz 19. veka duplirana je i u prizemlju i na spratu, a proširena je u zoni potkrovlja u novom delu. Kuća je porasla u visinu da uhvati sunčevu svetlost, a proširena je u osnovi, u segmentu bočnog dela dvorišta, stvarajući tako više prostora za porodični život. Koncepcija otvorenog prostora u vertikalnom smislu otvorila je volumen dnevnog boravka visinom koja se proteže kroz dve etaže. Rekonstrukcija kuće omogućila je proširenje postojećih prostorija i formiranje novih funkcionalnih celina.

U prizemlju su smeštene sledeće prostorije: ulaz, hodnik, WC, garderoba, ostava za bicikle, trpezarija, kuhinja, dnevni boravak i garaža. Dvorišna fasada je gotovo cela u staklu, omogućavajući da se u budućnosti dogradi staklenik. Na spratu su tri spavaće sobe, dva kupatila i radni prostor, sa unutrašnjim škurama koje omogućavaju pogled na dnevni boravak. U potkrovlju su studio, tehničke ostave i terasa. Potkrovlje je planirano kao prostor za studio sa terasom, sa koje se pruža predivan pogled na poslovni centar Birmingema. Krov potkrovlja je izveden u zahtevanoj visini, nagibu i orijentaciji za postavljanje fotonaponskih panela i solarnih kolektora, koji snabdevaju kuću sa 92% potrebne energije.

Rekonstrukcijom je kuća dobila oznaku nivoa 6, koji je najviši – najbolji nivo („zero carbon”), a prema Pravilniku za održive zgrade u Velikoj Britaniji. To zapravo znači da se u celoj kući ne koriste fosilna goriva za grejanje, zagrevanje tople vode, rasvetu, kompjutere… Sve je obnovljiva energija. Nema radijatora za grejanje prostora, samo peć na drva koja se koristi kada su najhladniji dani u zimskom periodu. Cirkulacija vazduha je kontrolisana da bi se izbegli gubici u grejanju. Unutar zidova i podova su membrane koje služe da spreče protok hladnog vazduha unutar zgrade i onemoguće gubitke toplote iz unutrašnjeg prostora.

U osnovi, ova kuća je kao veliki balon koji mora da bude nepropustljiv za vazduh. Mnoge ideje nisu zahtevale previše rada pri realizaciji. Postojeće jasenovo drvo u dvorištu obezbeđuje senku u letnjem periodu, a zimi pušta sunčeve zrake u kuću. Rasveta u potkrovlju je višeg nivoa žute boje nego što je to uobičajeno, „varajući” na taj način naš mozak da da je toplije no što jeste. „Mislio sam da će ljudi, dolazeći u kuću u kojoj nema grejanja, podsvesno misliti kako im je hladno, ali rasveta ima mnogo topliju temperaturu boje nego što je uobičajeno, što znači, ja se nadam, da će ljudi imati osećaj dodatne toplote u prostoru” – kaže arhitekta i vlasnik kuće Džon Kristofers.

Tokom izgradnje kuće primenjena je ekološka zelena tehnologija na novi način, a lekcije naučene na ovom projektu već se koriste na novim projektima. Integracija nove kuće sa postojećom okolinom veoma je važna. Iako ima potpuno različit karakter od ostalih kuća u ulici, ona doprinosi modernom izgledu ulične perspektive. Kuća se izdvaja svojim izgledom, jer je puna neobičnih, zadivljujićih i veoma dobro smišljenih detalja, sa snažnim i pažljivim dizajnom izuzetnog kvaliteta.// ekLJILJANA RADOJIČIĆ – Više u EKO KUĆI No03

Kibic fenster na engleski način