Urbana pešačka oaza
NASUPROT CENTRU MADRIDA, KOJI JE ’GRAD AUTOMOBILA’ NA JEDNOM NJEGOVOM RUBU STVOREN JE NOVI URBANI BLOK PO MERI ČOVEKA. ARHITEKTI SU NAPRAVILI SJAJAN KOMPROMIS IZMEĐU JEDNOPORODIČNOG STANOVANJA I ŽIVOTA U KOLEKTIVU.
Novoizgrađeni stambeni kompleks Caledonia živi svoj mladi život na rubu prestonice Španije, u oblasti Somosaguas. Nadomak centru Madrida, udaljena od agresivne i prenaglašene arhitekture ovog grada opterećenog saobraćajem, što je jedna od bitnih karakteristika svih svetskih metropola današnjice, leži urbana pešačka oaza, osmišljena i precizno isprojektovana od strane brazilskog arhitektonskog studija mk27. Zbog velike gustine naseljenosti samog Madrida, kao i potrebe za izgradnjom velikog broja stambenih objekata na maloj jedinici površine, arhitekti su svojim meta-projektom uspeli da udvostruče gustinu naseljenosti ovog urbanog bloka ne ugrožavajući kvalitet života ljudi. Naprotiv, čak su ga unapredili.
Autori su svojim dizajnom stvorili prototip za program koji dalje može da raste, da se razvija, širi, menja i napreduje, model primenljiv na bilo koju urbanu parcelu u bilo kom gradu. Stambeni blok čine 21 jedinstvena stambena jedinica, nelinearno raspoređana po bloku. Svaka stambena jedinica pripada jednoj od četiri osnovne kategorije kuća, klasifikovanih po veličini (S, M, L, XL), u rasponu od 94 do 230 m2.
ŽIVOT I ARHITEKTURA PO MERI ČOVEKA
Zahvaljujući umešnosti arhitekata i izmeštanju kolskog saobraćaja iz partera u podzemlje, stvaranjem podzemne garaže, parteru je omogućeno neometano disanje, a time ni pešačko kretanje nije ni najmanje ugroženo. Ova urbana pešačka oaza na rubu Madrida sastoji se iz mnoštva čovekomernih prostora koji kadriraju vizure, a konstantno smenjivanje vizura podstiče stalno kretanje čoveka kroz prostor. Ovakavi prostori bez automobila obiluju čulnim utiscima i podstiču kvalitetan život ljudi u njemu, aktivirajući susede i pospešujući njihove međusobne kontakte. Stvorena je mogućnost prenošenja i protoka vibracija kroz prostor – ljudskih glasova, nadražaja iz prirode, mirisa cveća i ostalog rastinja, šuma vode, koraka, pucketanja i škripe materijala. Svaki deo ovog urbanog pejzaža je prostor pogodan za stvaranje novih različitih doživljaja i čulnih percepcija.
Nasuprot centru Madrida, ’carstvu automobila’, na jednom njegovom rubu stvoren je ovaj urbani blok po meri čoveka, što se ogleda ne samo u odsustvu automobila, već i čovekomernim dimenzijama prostora i arhitekture, u prisustvu intimnih i toplih prostora i ambijenata koji podstiču susrete i čulne doživljaje.
Slobodne parterne zone naglašavaju polaritet između stambenog i javnog, odnosno zatvorenog i otvorenog prostora, gde srećemo život koji se dešava napolju. Pešaci prolaze i imaju vremena da uživaju u velikim i malim doživljajima na svom putu.
AUTORI SU SVOJIM DIZAJNOM STVORILI PROTOTIP ZA PROGRAM KOJI DALJE MOŽE DA RASTE, DA SE RAZVIJA, ŠIRI, MENJA I NAPREDUJE, MODEL PRIMENLJIV NA BILO KOJU URBANU PARCELU U BILO KOM GRADU.
Arhitekti su napravili sjajan kompromis između jednoporodičnog stanovanja i života u kolektivu. Postignuta je visoka privatnost života pojedinca – stambeni prostori su intimizirani uvođenjem ograda i privatnih bašti i otvaranjem fasade ka bašti, a zatvaranjem ka ulici. Sa druge strane, javni prostori unutar bloka podstiču međuljudske kontakte, pozivajući na druženje suseda.// ek MILICA NIKOLIĆ – Više u EKO KUĆI No28
Kuća-cvet u borovoj šumi
BOROVA ŠUMA SKRIVA KUĆU KOJA JE DELIMIČNO UKOPANA, TAKO DA SE NA PRVI POGLED NE PRIMEĆUJE I NE REMETI PRIRODNO OKRUŽENJE.
Kuća u Aroreiri koristi sve klimatske pogodnosti lokacije i borove šume koja je okružuje. Forma kuće potencira korišćenje sunčeve energije i adekvatno provetravanje. Portugalske arhitekte su oduvek bile poznate kao majstori za “skulpture za stanovanje”. Zahvaljujući izuzetnim imenima, kao što su Alvaro Siza i Eduardo Souto de Moura, koji su već decenijama među najboljim svetskim arhitektama, i mlađe generacije projektanata sada imaju priliku da se proslave i van Iberijskog poluostrva. Među novijim arhitektonskim biroima izdvaja se biro braće Franciska i Manuela Aires Mateus iz Lisabona, koji su već više puta pokazali svoje umeće prilikom projektovanja nesvakidašnjih porodičnih kuća. Najnoviji primer je kuća u Aroeiri, nedaleko od portugalske prestonice.
Investitori su dugo tražili odgovarajuće arhitekte za svoju kuću. Kada su prvi put došli u biro Aires Mateus, poneli su sa sobom CD sa svojom omiljenom Bahovom muzikom, i na taj način su uspostavili kontakt sa arhitektama. Tako se razvilo međusobno razumevanje, pa su brzo i lako usledili projekat i izgradnja kuće
Kuća je izvanredno izvedena na terenu pod nagibom, pokrivenom borovom šumom u blizini plaže. Borova šuma skriva kuću koja je delimično ukopana, tako da se na prvi pogled ne primećuje i ne remeti prirodno okruženje. Iz daljine se vide samo niski beli zidovi, a kako se posetilac približava, postepeno se pojavljuju blistavi beli krovovi, koji okružuju šestougaono dvorište. Arhitekte su projektovale poluatrijumsku kuću koja pokriva čitavu površinu parcele, pa tako i preuzima njen oblik. Iako je volumen kuće jasno definisan veličinom i oblikom parcele, kuća zbog svoje forme i prirodnog okruženja izgleda kao da je veoma slobodno postavljena u prostor borove šume, bez ikakvih ograničenja. Počevši od slobodne forme, prva oštra granica ove kuće je spoljna kontura objekta, dok su fasadni zidovi oko dvorišta “mekših” linija, koje se na nekim mestima prekidaju i time omogućavaju vezu enterijera i spoljnog prostora.
Postepeno otkrivanje kuće u šumi i iznenađenje posetilaca nisu ključni efekti koje su arhitekte želele da postignu. Nesvakidašnja forma kuće nastala je kao rezultat mnogo ozbiljnije analize okruženja i mogućnosti iskorišćenja svih njegovih prednosti. Od početka projektovanja postojao je jasan koncept: dinamično presecanje parcele i postavljanje prozora tako da se maksimalno iskoristi sunčeva svetlost. Zaštićeno intimno dvorište, postavljeno u središte parcele, odgovara očekivanjima klijenata, a zahvaljujući svom položaju, na najpovoljniji način prima sunčevo zračenje, koje se koristi za pasivno zagrevanje unutrašnjeg prostora. Dvorište se otvara prema jugu i dalje fluidno širi u kuću. Sve prostorije su orijentisane ka dvorištu, koje predstavlja centralno jezgro, a one se poput latica obavijaju oko njega. Zbog toga su projektanti ovaj objekat i nazvali “kuća cvet”. Ovakvim rasporedom prostora formira se posebna mikroklima u okviru samog objekta, koja boravak u kući i unutrašnjem dvorištu čini izuzetno prijatnim tokom čitave godine, nezavisno od godišnjeg doba.
Na prelazima iz spoljašnjeg u unutrašnji prostor formiraju se natkriveni delovi dvorišta, popločani drvetom. Ovi delovi centralnog dvorišta, iako su u nivou travnjaka, imaju funkciju terase i predstavljaju prijatno mesto za odmor, leti zasenčeno, a zimi “ušuškano” i zaštićeno od vremenskih nepogoda. Time se stvara dodatni međuprostor, koji još više ublažava granicu između otvorenog i zatvorenog prostora.
Unutrašnjost kuće je jedan fluidan, beo, gotovo potpuno kontinualan prostor, “presečen” samo trima trouglovima u koje su smeštena kupatila. Smenjivanje prostorija suptilno je nagovešteno hodnikom, koji se naknadno ponovo stapa sa sobama. Nekoliko neophodnih vrata postavljeno je tako da deluju nenametljivo i da budu takoreći neprimetna. // ekMilica Samardžić – Više u EKO KUĆI No03
Osunčano unutrašnje dvorište omogućava da i unutrašnji prostori budu dobro osvetljeni.
Mesto pod suncem
VAŽAN ZNAK RASPOZNAVANJA JEDNOG PROSTORA OD DRUGOG JESTE VEZANOST ARHITEKTONSKE REALIZACIJE ZA TEREN I ODLIKE KRAJA KOJI MU DAJU AMBIJENTALNU VREDNOST. PRIRODNOST U POLOŽAJU I FORMI, AUTOHTONI MATERIJALI, BOJE I ZVUCI KOJI PREOVLAĐUJU U PROSTORU, KAO I MNOGOBROJNI DETALJI KOJI SLUŽE ZA IDENTIFIKACIJU ARHITEKTONSKE MISLI OVE PORODIČNE KUĆE, SVEDOCI SU HUMANOG ODNOSA PREMA OKRUŽENJU I RAZUMEVANJA PROBLEMATIKE AMBIJENTA U SVOJ NJEGOVOJ SLOŽENOSTI.
Porodična kuća za odmor smeštena na samoj obali mora na grčkom ostrvu Skiatos rezultat je ambicioznog projekta čiji je imperativ bio spektakularan pogled na more. Preispitivanje postojeće topografije i ideje koje su nastale iz prvog utiska o mestu zapravo su bile polazište za stvaranje objekta čiji je cilj da prikaže jedan poseban aspekt i određeni smisao koji ovo mesto razlikuje od univerzalnog prostora. Arhitektura prati prirodnu topografiju, a autorka je objasnila kako je gradnja predstavljala poseban izazov, budući da je kuća locirana na strmoj površini.
Tretirajući prirodu kao živi sistem čiji smo sastavni deo, kreiran je objekat razuđene forme upotpunjene estetikom industrijskog stila, koji je potpuna suprotnost često prisutnoj beživotnoj i uniformnoj arhitekturi na koju se bez pogovora navikavamo. Forma ove kuće potpuno je autonomna u likovnom smislu, ali njen cilj je da svojom suštinom objasni samu prirodu. Sastoji se iz tri volumena od kojih je svaki na različitoj visini i prati topografiju terena, a njihovim smicanjem omogućen je jasan sistem kontrolisanja vizura, kako unutrašnjih tako i prema spolja, pa svaki deo kuće ima svoju privatnost. Ulazni hodnik postavljen je na najvišem delu i uvodi samu padinu u kuću.
Kuća čiji se jednostavni zidovi stapaju sa terenom i izranjaju iz Mediterana nudeći se sunčevoj svetlosti, odraz je svesti autora o značaju ravnoteže i spoja arhitekture i mesta.
Funkcija i forma se dopunjuju i prate jedna drugu, pa je u svakom volumenu smešten drugačiji program. U centralnom delu je prostorija za dnevna druženja sa kuhinjom i trpezarijom, a sa bočnih strana su prostorije za goste i glavni apartman. Otvoreni plan i jednostavnost na polju povezanosti prostora u enterijeru daje mogućnost uživanja u fantastičnim pogledima iz svake prostorije. Organizacija objekta kao prizemne jednoetažne forme i snažno prožimanje unutrašnjih i spoljašnjih prostora stvara neprikosnovenu udobnost i anticipira radost življenja u harmoniji sa prirodom. Fluidnost funkcionalne organizacije omogućava da se unutrašnjost doživi celovito, što je i pandan samoj celovitosti prirode kao glavne inspiracije.
Čitava arhitektura objekata odiše čistoćom ideje i preciznom tranzicijom između artefakta i prirodnog pejzaža. Pažnja koja je posvećena promovisanju lepote ove lokacije prikazana je upotrebom autohtonih materijala koji se uklapaju u prirodnu paletu boja i tekstura, ali ih autorka kombinuje i predstavlja na nesvakidašnji način.
Sirovi betonski zidovi i teraco podovi teksturom materijala doprinose životnosti prostora i intenziviraju čulni doživljaj, dok je likovnost površina obogaćena gradacijom odnosa hrapavo-glatko, puno-prazno, toplo-hladno. Ceo enterijer odiše dinamičnim pokretom koji stvaraju volumeni sa naglašenim kontrastima svetla i senke, a smenom obrađenih i neobrađenih površina uspostavljena je čvršča spona i ravnopravniji dijalog između prirode i novostvorenih oblika.
Boje nežne game pažljivo sukobljene sa jačim detaljima omogućavaju treperenje svetlosti i stvaraju liriku prostornog ambijenta, a svetlost daje poseban efekat i atmosferu iluzije u odnosu na pejzaž. Sistemi osvetljenja i ventilacije, kao i grejanja i izolacije, realizovani su po striktnim ekološkim principima tako da maksimalno štede energiju i u najvećoj meri se oslanjaju na prirodne resurse.
SIROVI BETONSKI ZIDOVI I TERACO PODOVI TEKSTUROM MATERIJALA DOPRINOSE ŽIVOTNOSTI PROSTORA I INTENZIVIRAJU ČULNI DOŽIVLJAJ, DOK JE LIKOVNOST POVRŠINA OBOGAĆENA GRADACIJOM ODNOSA HRAPAVO GLATKO, PUNO-PRAZNO, TOPLO-HLADNO.
Oštro integrisano u teren, ovo moderno porodično utočište predstavlja originalan prostor koji je primer sklada između impresivnih lepota pejzaža i maestralno oblikovane arhitekture koja počiva na harmoničnom jedinstvu kontrastnih principa prirodnog i veštačkog, organskog i neorganskog, unutrašnjeg i spoljašnjeg.// ekVESNA RAVIĆ- Više u EKO KUĆI No23
Život u pećini
NEKADA KORIŠĆENA KAO MALA SKLONIŠTA ZA ČUVARE STOKE, UDUBLJENJA U STENI – PEĆINE, NASTALA KAO POSLEDICA VAĐENJA KAMENA, DANAS FORMIRAJU PROSTOR VELIKOG PRIRODNOG I MATERIJALNOG BOGATSTVA KOJI PREUZIMA ULOGU RURALNOG SMEŠTAJA I PRATEĆIH SEOSKIH AKTIVNOSTI.
Imanje Cuevas del Pino nalazi se u podnožju Sijera Morene, na krečnjačkom terenu koji se postepeno spušta i čije su karbonatne stene nastale kao posledica različitih geomorfoloških procesa karakterističnih za tu oblast. Pećine su nastale kao posledica vađenja kamena koji se isporučivao španskom gradu Kordobi. Nekada korišćena kao mala skloništa za čuvare stoke, ova udubljenja u steni danas formiraju prostor ruralnog smeštaja i pratećih seoskih aktivnosti. Postojeći zidovi zajedno sa stenom ograđuju i definišu površinu od velikog prostornog i materijalnog bogatstva, te je iz tog razloga prilikom projektovanja fokus postavljen na tečan i kontinualan dijalog između postojećeg stanja i nove arhitekture, uz ukazivanje velikog poštovanja prema zatečenoj prirodi.
U okviru ovog dijaloga, stvoren je novi prostorni doživljaj koji vrednuje tektonsku prirodu lokacije kroz primenu novih arhitektonskih elemenata: čisti i jednostavni volumeni, svetle i prostrane površine, upotreba kamenog materijala za podove, stakleni otvori na jugu koji omogućavaju maksimalan prodor prirodne svetlosti i zanatski drveni nameštaj koji daje toplinu ovoj kući u pećini. Jednokrako stepenište vodi do nivoa sa koga se može sagledati celokupan ambijent i uživati u prirodnim bogatstvima. Poput predgovora samoj pećini, ovaj uvodni prostor dobija poseban značaj u ulozi spone između eksterijera i enterijera, ukazujući na kontrast između snage kamena i lakoće jednostavne i diskretne arhitekture koja se prilagođava postojećoj ošupljenoj strukturi, koja pruža unutrašnji zaklon i utočište.
Jednokrako stepenište vodi do nivoa sa koga se može sagledati celokupan ambijent i uživati u prirodnim bogatstvima. Poput predgovora samoj pećini, ovaj uvodni prostor dobija poseban značaj u ulozi spone između eksterijera i enterijera, ukazujući na kontrast između snage kamena i lakoće jednostavne i diskretne arhitekture koja se prilagođava postojećoj ošupljenoj strukturi, koja pruža unutrašnji zaklon i utočište.
OSIM ŠTO OMOGUĆAVA PRODOR PRIRODNE SVETLOSTI, UPOTREBA STAKLA U FASADNOJ OBRADI DAJE IGRU SVETLOSTI I SENKE KOJU SUNČEVI ZRACI (DANJU) I PAŽLJIVO PROJEKTOVANA RASVETA (NOĆU) CRTAJU PO NERAVNIM KAMENIM POVRŠINAMA.
Kako bi se u što manjoj meri uticalo na zidove i plafon od prirodnog kamena, projekat je osmišljen sa multifunkcionalnim podnim površinama, izrađenim od poliranog betona koji izgledom podseća na veštački kamen. One su sposobne da odgovore na različite funkcionalne potrebe i istovremeno uspostave kontinuitet između prirodnog i rukom stvorenog ambijenta. U servisnoj zoni pod se izdiže u vertikalne ravni, formira intiman ograđen prostor različitih hromatskih nijansi, i jedini je koji se razlikuje od ostatka pećine.// ekALEKSANDRA ĐURIĆ- Više u EKO KUĆI No 24
Kuća svetlosti
HOLISTIČKI PRISTUP PROJEKTOVANJU I IZGRADNJI OVE KUĆE OVENČAN JE BROJNIM NAGRADAMA I PRIZNANJIMA. “OVA KUĆA PREDVIĐA FUNKCIONISANJE ZGRADA U BUDUĆNOSTI” – KAŽE JURI TROJ. NAKON TRIDESET GODINA UPOTREBE, EKOLOŠKI TRAG BIĆE NEUTRALISAN, A NJENO DALJE KORIŠĆENJE NEĆE IMATI NEGATIVNE POSLEDICE PO PRIRODNU SREDINU.
Vizija stvaranja klimatski neutralnih zgrada, sa visokim stepenom komfora stanovanja, pokrenula je projekat MODEL HOME 2020 pod vođstvom kompanije Velux. U cilju razvoja održivih zgrada – zgrada budućnosti, u periodu od 2009. do 2011. godine sagrađeno je šest eksperimentalnih demonstracionih kuća, na šest različitih lokacija u pet različitih zemalja. Ove kuće treba da odgovore na vizije i tri glavna principa projekta MODEL HOME 2020 – energetski efikasno projektovanje, visoki stepen komfora stanovanja i minimalani uticaj na životnu okolinu. Takođe, kroz projekat je stavljena u prvi plan veza objekata sa različitim klimatskim, kulturnim i arhitektonskim uslovima u zemljama u kojima su sagrađeni.
U mestu Pressbaum kod Beča, u šumskoplaninskom regionu, sagrađena je Kuća svetlosti, kao treća po redu iz projekta MODEL HOME 2020 i prva CO2 neutralna kuća u Austriji, uzbudljive i privlačne arhitekture, sa naglašenim kosim krovom. Pri projektovanju kuće osnovni izazov je bio naći ravnotežu između energetski efikasne arhitekture i arhitekture koja unutrašnjosti kuće daje maksimum dnevnog svetla i sunčeve energije.
Autori Kuće svetlosti su arhitekte Matijas Hejn i Juri Troj, pobednici pozivnog konkursa, izabranih između devet mladih i perspektivnih austrijskih arhitekata poznatih po već uspešnim projektima i realizovanim objektima.
Parcela je veoma uska i dugačka, sa dvostrano strmim padom terena, limitirana sa dveju strana već sagrađenim objektima, a sa predivnim pogledom na šumu i jezero Weinerwaldsee.
Jedna od specifičnosti kuće je i jugozapadno orijentisan visokokvalitetan atrijum, okružen kuhinjom, trpezarijom i dnevnim boravkom, koji – osim obilja prirodne svetlosti tokom celog dana – omogućava i pasivne solarne dobitke toplote kroz vertikalne staklene stene. Dnevni boravak i trpezarija imaju visoko postavljene krovne prozore, koji putem interesantno osmišljenih tunela usmeravaju dnevnu svetlost u centar prostorije, a fasadni prozori omogućavaju veličanstvene poglede na okolinu i maksimalan pasivan zahvat sunčeve energije. U okviru severoistočnog zida u dnevnom boravku, koji prvenstveno služi za akumulaciju energije, nalazi se niša za sedenje i čitanje, iz koje se uživa u panoramskom pogledu na jezero. U potkrovlju se nalaze tri spavaće sobe i dva kupatila, sa centralnim hodnikom, koji je ujedno i veliki prostor za igru dece. Roditeljska soba prima jutarnje svetlo preko atrijuma, na koji su istovremeno mogući pogledi iz više prostorija. Podrum se može koristiti kao poslovni prostor ili mali odvojeni stan.
Najmarkantniji deo kuće je krov, koji je u odnosu na jugozapadnu fasadu isturen za jedan metar, i na taj način skriva neatraktivnu susednu kuću, a krovne prozore transformiše u svetlosne tunele, koji sunce i nebo “dovode” u dnevni boravak.
Projekat je sa posebnom pažnjom osmišljen u segmentu ekologije, s obzirom na drvenu konstrukciju, drvenu unutrašnju i spoljnu oblogu, na upotrebu ekobetona, toplotne izolacije bazirane na ovčijoj vuni, kao i mnogih sličnih, ekološki osmišljenih detalja.// ekLJILJANA RADOJIČIĆ – Više u EKO KUĆI No03
Kuća promišljene arhitekture
PORODIČNA KUĆA NAPRAVLJENA OD EKOLOŠKIH MATERIJALA PREDSTAVLJA IDEALAN DOM ZA LJUBITELJE TRADICIONALNE I ODRŽIVE ARHITEKTURE. SPAJANJEM NARODNOG I MODERNOG GRADITELJSTVA NASTALA JE SAVREMENA KUĆA, ZDRAVA ZA ŽIVOT.
KUĆA JE ODLIČAN PRIMER PROMIŠLJENE ARHITEKTURE, KOJA SE SKLADNO UKLAPA U SPOLJNI PROSTOR.
Nedaleko od Zagreba, u okolini Bistre, na parceli od 2.000 m2, nalazi se kuća porodice Zajec, u okolini tipičnoj za ruralni severozapad Hrvatske. Parcela je pretežno ravna, smeštena na području Parka prirode “Medvednica”, sa pogledom prema zapadu, koji seže daleko preko polja.
U želji da izbegnu bučan i neurotičan ritam gradskog života i da postignu oslobađanje od zagađenosti svake vrste, mladi bračni par Zajec se odlučio na život u prirodi, i tako je nikla ova neobična kuća, koja privlači poglede svakog prolaznika, jer ni po čemu ne liči na tradicionalne drvene kuće. Drvena arhitektura je već odavno kod nas potpuno zapostavljena. A ovaj objekat je primer vraćanja prirodnim materijalima iz našeg neposrednog okruženja. Vlasnica i arhitekta, Marina Zajec, zaljubljenik u tradicionalnu arhitekturu, ostvarila je klasičnim arhitektonskim elementima, ali i svojom kreativnošću, savremenu modernu građevinu, zdravu za život.
Pored modernog izgleda, ova kuća ima još jednu specifičnost, a to je upotreba slame kao visokoizolacionog prirodnog građevinskog materijala. Slamu su sakupljali baliranjem na vlastitim poljima i u saradnji sa lokalnim stanovništvom. Samostalno su pratili izradu drvene obloge pročelja – od vađenja balvana iz šume do obrade drveta. Kuća je, može se reći, njihov ručni rad. Dok se Marina bavila razradom projekta, njen suprug Miro Zajec, po zanimanju agronom, brinuo se o nabavci materijala i izvođenju radova.
Drvena fasada se svojim oblikom i odabirom materijala razlikuje od okolnih kuća. Krov je neobične forme, a zahvaljujući odgovarajućem nagibu i materijalizaciji, nema opasnosti od gomilanja snega i kišnice.
Ova kuća od drveta i slame je odličan primer promišljene arhitekture, koja je i po svome enterijeru u skladu sa okolinom.
KUĆA JE ODLIČAN PRIMER PROMIŠLJENE ARHITEKTURE, KOJA SE SKLADNO UKLAPA U SPOLJNI PROSTOR.
Kuća je koncipirana tako da su prostori dnevnog boravka u prizemlju, orijentisani ka zapadu, dok su spavaće sobe na spratu. Podrum je izveden uobičajeno, sa armirano-betonskom konstrukcijom, a ima namenu pomoćnih prostorija. Prizemlje i sprat su u potpunosti napravljeni od drveta. Na aksonometrijskom prikazu noseće drvene konstrukcije jasno se vidi način slaganja elemenata.// ekIVANA NIKOLIĆ – Više u EKO KUĆI No03
Grejanje je rešeno samo jednom pećnicom na drva, postavljenom u dnevnu prostoriju, koja istovremeno služi kao centralno grejanje vode u kupatilima.
Ispod Sunca
P oostojeće zgrade su često zanemarene Pepeljuge sveta zelene gradnje. Njihov potencijal u okviru doprinosa smanjenja ugljendioksida veoma je lako prevideti, jer im se prilikom rekonstrukcije uvek uzima u obzir njihova eko-energetska održivost. „Novi efekat staklene bašte nas izaziva na preispitivanje našeg verovanja u osnove tehnološkog napretka zapadnog sveta. Promena verovanja je kulturna promena, a u tu promenu su umešani i umetnost i umetnici” – kaže istoričar umetnosti Entoni Gormli. Arhitekte i graditelji su još više umešani u kulturnu promenu, jer sa trenutnim principima projektovanja zgrada i naglaskom na emisiju ugljen-dioksida gledaju decenijama i vekovima u budućnost.
Jedna kuća u širem centru Birmingema privlači mnogo pažnje. Vlasnik kuće i autor projekta, arhitekta Džon Kristofers (John Christophers), odlučio je da renovira i proširi postojeću kuću staru 170 godina, iz ranog viktorijanskog perioda.
Površina postojeće, klasične engleske kuće iz 19. veka duplirana je i u prizemlju i na spratu, a proširena je u zoni potkrovlja u novom delu. Kuća je porasla u visinu da uhvati sunčevu svetlost, a proširena je u osnovi, u segmentu bočnog dela dvorišta, stvarajući tako više prostora za porodični život. Koncepcija otvorenog prostora u vertikalnom smislu otvorila je volumen dnevnog boravka visinom koja se proteže kroz dve etaže. Rekonstrukcija kuće omogućila je proširenje postojećih prostorija i formiranje novih funkcionalnih celina.
U prizemlju su smeštene sledeće prostorije: ulaz, hodnik, WC, garderoba, ostava za bicikle, trpezarija, kuhinja, dnevni boravak i garaža. Dvorišna fasada je gotovo cela u staklu, omogućavajući da se u budućnosti dogradi staklenik. Na spratu su tri spavaće sobe, dva kupatila i radni prostor, sa unutrašnjim škurama koje omogućavaju pogled na dnevni boravak. U potkrovlju su studio, tehničke ostave i terasa. Potkrovlje je planirano kao prostor za studio sa terasom, sa koje se pruža predivan pogled na poslovni centar Birmingema. Krov potkrovlja je izveden u zahtevanoj visini, nagibu i orijentaciji za postavljanje fotonaponskih panela i solarnih kolektora, koji snabdevaju kuću sa 92% potrebne energije.
Rekonstrukcijom je kuća dobila oznaku nivoa 6, koji je najviši – najbolji nivo („zero carbon”), a prema Pravilniku za održive zgrade u Velikoj Britaniji. To zapravo znači da se u celoj kući ne koriste fosilna goriva za grejanje, zagrevanje tople vode, rasvetu, kompjutere… Sve je obnovljiva energija. Nema radijatora za grejanje prostora, samo peć na drva koja se koristi kada su najhladniji dani u zimskom periodu. Cirkulacija vazduha je kontrolisana da bi se izbegli gubici u grejanju. Unutar zidova i podova su membrane koje služe da spreče protok hladnog vazduha unutar zgrade i onemoguće gubitke toplote iz unutrašnjeg prostora.
U osnovi, ova kuća je kao veliki balon koji mora da bude nepropustljiv za vazduh. Mnoge ideje nisu zahtevale previše rada pri realizaciji. Postojeće jasenovo drvo u dvorištu obezbeđuje senku u letnjem periodu, a zimi pušta sunčeve zrake u kuću. Rasveta u potkrovlju je višeg nivoa žute boje nego što je to uobičajeno, „varajući” na taj način naš mozak da da je toplije no što jeste. „Mislio sam da će ljudi, dolazeći u kuću u kojoj nema grejanja, podsvesno misliti kako im je hladno, ali rasveta ima mnogo topliju temperaturu boje nego što je uobičajeno, što znači, ja se nadam, da će ljudi imati osećaj dodatne toplote u prostoru” – kaže arhitekta i vlasnik kuće Džon Kristofers.
Tokom izgradnje kuće primenjena je ekološka zelena tehnologija na novi način, a lekcije naučene na ovom projektu već se koriste na novim projektima. Integracija nove kuće sa postojećom okolinom veoma je važna. Iako ima potpuno različit karakter od ostalih kuća u ulici, ona doprinosi modernom izgledu ulične perspektive. Kuća se izdvaja svojim izgledom, jer je puna neobičnih, zadivljujićih i veoma dobro smišljenih detalja, sa snažnim i pažljivim dizajnom izuzetnog kvaliteta.// ekLJILJANA RADOJIČIĆ – Više u EKO KUĆI No03
Kibic fenster na engleski način
