Kuća Rio
CASA RIO JE SAVREMEN GRADITELJSKI PODUHVAT NA PROSTORU STAROG SEOSKOG IMANJA SMEŠTENOG U REGIONU PORTO, NA SEVERU PORTUGALIJE. OBELEŽJA SU MU POKUŠAJ BRISANJA GRANICA IZMEĐU SPOLJA I UNUTRA, I DIJALOG IZMEĐU PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI. INTERAKCIJE U PROSTORU I VREMENU ČINE OVU KUĆU IZRAZITO DINAMIČNOM, A TAKVI SU I ODNOSI USPOSTAVLJENI SA OKOLINOM I SAMOM PRIRODOM.
Jezgo projekta i osnovni koncept za njegov razvoj proizilaze iz prethodnog postojanja tri manje kuće, na kojima se pojavljuje podeljeni program u zavisnosti od njegove upotrebe.
Arhitekta zadržava staru, originalnu strukturu, i odlučuje se da tri volumena objedini betonskom pločom – zidom koji u središtu kompozicije formira centralnu terasu. Ova terasa omogućava impozantan ulazak prirodne svetlosti u objekat, a istovremeno predstavlja zeleni krov prizemlja. Prostor je razvijen u dva nivoa – jedinstveno rustično prizemlje i razuđeni beli sprat, i u svaki od njih ugrađena je njemu svojstvena naracija. Kuća je zapravo projektovana za korisnika koji uživa u uočavanju kontrasta između slojeva vremena i materijala.
Najveći kvalitet ovog stambenoog prostora predstavlja njegova interaktivnost. Objekat obiluje vizurama u svim pravcima, one su osmišljene tako da svaki kutak kuće učine fotogeničnim i neponovljivim.
POSTULATI DVA PRINCIPA GRADNJE, PRIMENJENI NA DVA SPRATA KUĆE, DUHOVITO SU POMEŠANI. U PRIZEMLJU JE PRISUTNA RUSTIČNA TEKSTURA, ALI I TIPIČNO SAVREMENO JEDINSTVO PROSTORA, DOK JE NA GORNJEM SPRATU POSTIGNUT OSEĆAJ ATMOSFERE PORTUGALSKE SEOSKE KUĆE, ALI U POTPUNO GLATKOJ I BEZBOJNOJ SAVREMENOJ MATERIJALIIZACIJI.
Prizvuk ruralnog života prisutan je na oba sprata, ali u potpuno drugačijem vidu. Na prizemlju se ogleda u sazvučju sa drvetom i kamenom, kao i u načinu ostvarivanja kontakta sa zemljom. -ek MARE JANAKOVA GRUJIĆ u EKO KUĆI No40
Zamisao lična, rešenja stručna
PORODIČNA KUĆA NAZVANA “J” NASTALA JE U ZANIMLJIVOJ KOLABORACIJI PETOČLANE PORODICE KOJOJ JE NAMENJENA, I ARHITEKTONSKOG BIROA AVANTO. ČLANOVI PORODICE SU SAMI OSMISLILI KUĆU PREMA SVOJIM POTREBAMA I ŽELJAMA, A SVE JE TO U ARHITEKTONSKI JEZIK PREVEO POMENUTI STRUČNI TIM. OBJEKAT SE NALAZI U JEDNOJ OD REZIDENCIJALNIH ZONA HELSINKIJA, NA VRHU ŠUMOVITOG BREGA.
Stambeno područje u kome se nalazi kuća “J” predstavlja inspirativnu lokaciju za gradnju, budući da ga čine velike parcele sa bujnom vegetacijom. Miran i tih, ekološki i zdrav ambijent nudi kvalitet života kakav je odavno nedostižan u centru grada. Intimizacija privatnog života prisutna je, stoga, od samog odabira lokacije, do koncepcije objekta.
S obzirom da su susedne kuće postavljene prema severu i istoku, na ovim stranama je objekat zatvoren. Otvara se prema jugu i zapadu, prema šumi. Neobičan L oblik osnove temelji se na zadatku da se sačuva stari bor, pri čemu je rezultat prostrano krilo sa sunčanim i zaštićenim dvorištem.
Za razliku od strogo geometrijski determisane kompozicije objekta, dvorište karakteriše slobodna forma. Kontrastirani su jednostavnost i minimalizam arhitektonskog izraza sa jedne strane, i bujnost i raznolikost vegetacije bašte, sa druge. Visina zgrade je pažljivo prilagođena koti susednih zgrada. Iako je euklidovska geometrija bila svestran izbor autora, u raspodeli masa prisutan je izvestan dijalog sa “negeometrijskom” prirodom i konstitucijom terena. Spratna etaža konzolno izlazi iz volumena prizemlja, stvarajući pritom nadstrešnicu iznad ulaza u prizemlju. Prema istoj formuli, krov prizemlja stvara terasu koja okružuje sprat, nudeći vezu ovih prostora sa dvorištem, i dalje, sa šumom.
IDEAL KOME SE TEŽILO U PROJEKTU JESTE DOČARATI IZGLED OBIČNE SEOSKE KUĆE KOJA SE INTEGRISALA SA LOKALNIM EKOSISTEMOM, UZ ODRŽIVOST, VISOKE EKO-STANDARDE I KONCEPT RECIKLAŽE.
Dnevni boravak u prizemlju široko je otvoren prema dvorišnoj panorami. Čitava fasada na toj strani materijalizovana je u staklu, kao stakleni zid-zavesa. Time je ostvarena čvrsta vizuelna veza dva sveta, a kada su pregrade otvorene, i fizička. Spavaće sobe organizovane su na spratu. Zbog veće privatnosti, povučene su u zadnji plan, dok je između njih i terase umetnut prostran hodnik okupan dnevnim svetlom, funkcionalno koncipiran kao foaje. -ek MARE JANAKOVA GRUJIĆ u EKO KUĆI No40
Arhitektura i pejsaž
HOLISTIČKIM PRISTUPOM ARHITEKTURI I PEJSAŽU, DIZAJN PREVODI ISTORIJU MESTA U JEDINSTVENI ARHITEKTONSKI REČNIK. U TOM PROCESU ČUVA PASTORALNI KARAKTER LOKALITETA, STVARA ZAPIS O PROŠLOSTI I OBOGAĆUJE PORODIČNI DOM DUBLJIM ZNAČENJEM.
Najgušće naseljeno američko ostrvo, Long Ajlend, zanimljivo je po svojoj istoriji, geografiji i prirodi. Što se više udaljavamo od Njujorka, idući ovim izduženim ostrvom u pravcu istoka, urbane predele smenjuje sve prisutnija priroda. Upravo tu nailazimo na naselje Amaganset, koje je, iako neveliko po svojim dimenzijama, slavno po ličnostima koje su ovde živele ili imale kuće za odmor – od bračnog para Merilin Monro – Artur Miler, do novijih američkih predsednika. Intenzivno prisustvo živopisne prirode u ovom naselju formiranom još krajem 17. veka, nadahnuće je modernim graditeljima za nove arhitektonske podvige.
U kompozicionom smislu,
kompleks je podeljen na tri manja volumena, od kojih se svaki odnosi na jednu od zona pejzaža: javni prostor, privatni prostor i prostor za goste.
Porodična kuća Stony Hill u Amagansetu dom je jedne mlade porodice. Nastala je u pastoralnom ambijentu, na granici između livade i šume, na tlu koje je nekada bilo lovište američkih indijanaca. Nakon što je na ovoj lokaciji prvi doseljenik sagradio kuću 1680. godine, glavna delatnost je postala stočarstvo, jer je mesto imalo veliki potencijal za ispašu stoke. Livada na kojoj je danas porodična kuća, bila je nekada podeljena na parcele omeđene niskim kamenim zidovima. Farmeri su rotirali, odnosno prebacivali stoku sa jedne na drugu parcelu kako se ne bi preteralo sa ispašom i time trajno oštetila vegetacija. Ova sinergija između zemlje, stoke i ljudske intervencije upravljala je i oblikovala pejzaž generacijama, obeleživši istoriju.
S OBZIROM DA JE ŠINDRA KARAKTERISTIČAN LOKALNI MATERIJAL, ODLUČENO JE DA I KROVNE I FASADNE OBLOGE BUDU OD OVOG MATERIJALA, TE JE ONA PRISUTNA OD PODA DO SLEMENA. PORED ŠINDRE, KORIŠĆENA JE I TRADICIONALNA SLAMNA OBLOGA, KAKO SPOLJA TAKO I UNUTRA.
U kompozicionom smislu, kompleks je podeljen na tri manja volumena, od kojih se svaki odnosi na jednu od zona pejzaža: javni prostor, privatni prostor i prostor za goste. Međusobno povezane zabatne strukture upućuju na tradiciju lokalnog graditeljstva, prevashodno na štale, ali su sada one oblikovane modernim vokabularom kao nedvosmislenom atribucijom savremenosti. Oštar nagib krova glavnog objekta obezbeđuje dovoljno prostora na drugom spratu, koji je ostavljen bez veznih prostorija. Na samim krovnim grebenima postoji vrlo domišljato rešenje – izvedeni su duboki useci kako bi se u prostor potkrovlja unelo prirodno svetlo. -ek MARE JANAKOVA GRUJIĆ u EKO KUĆI No40
