održivost - EKO KUĆA magazin

6. međunarodna manifestacija i kongres “Održiva arhitektura – Energetska efikasnost”

“Održiva arhitektura – Energetska efikasnost”, šesti međunarodni kongres, održan je u zgradi Jugoslovenske kinoteke u Beogradu. Ovaj kongres obuhvatio je značajne teme sa fokusom na održivi, ekološki i energetski efikasan pristup u arhitekturi uz upotrebu obnovljivih izvora energije, odgovarajućih materijala, savremenih tehnologija i sistema građenja.

Novi sistem za čišćenje okeana

Holandski projekat čišćenja mora i okeana Ocean Cleanup nedavno je sproveo veliku ekspediciju da testira svoj novi sistem za čišćenje okeana.

Ex of In

KROZ AUTORSKI RAZVOJ ARHITEKTONSKOG DELOVANJA, STVARALAC ISTRAŽUJE UNUTRAŠNJI PROSTOR KOJI PROIZILAZI IZ SKULPTURALNOSTI KAO REZULTAT RAZMATRANJA MOGUĆNOSTI ENTERIJERA. OBLIKOVNOST OBJEKTA TRETIRA ARHITEKTURU KAO UMETNOST I ISPITUJE STALAN POTENCIJAL JAVNOG PROSTORA I DRUŠTVENE OTVORENOSTI. POVEZANOST SERIJE KUBIČNIH FORMI ISTRAŽEN JE PREKLAPANJEM PUNOG I PRAZNOG PROSTORA SFERNIH OBLIKA I KOCKI, KAO VIŠEDIMENZIONALNI GEOMETRIJSKI KOLAŽ.
Objekat istražuje jezik prostora sa ciljem da energiju unutrašnjeg prostora poveže sa ekologijom okruženja ispitujući tekuće klišee arhitektonskog stila i komercijalne prakse. Ex of In kuća predstavlja izveden manifest istraživačkog projekta IN arhitektonskog biroa Steven Holl Architects, čija je tema analiza pojma ’unutra’.

Ovakav eksperimentalni pristup projektovanju rezultat je višegodišnjeg istraživanja kroz izradu modela od orahovog laminiranog drveta i niza crteža kojima arhitekta pokušava da obnovi prave vrednosti arhitekture postavljajući principe koji ga vode kroz stvaranje ovog objekta.
Na 28 ari šumovitog područja pojavljuje se prostor nazvan T2, rezervat ustanovljen kao eksperimentalni topografski predeo. Planirano rešenje ovog područja ogleda se u podeli na pet suburbanih parcela sa kućama, da bi se kasnije lokalitet objedinio u jedno prirodno zaštićeno područje. Kao kompresovana forma od 85m2 na 28 ari ruralnog zaštićenog prostora izdiže se objekat modernističkog stila.

ISKLESANA DRVENA ORBITA DOČEKUJE POSETIOCA
Arhitektonska geometrija ove kuće se ogleda kroz preklapanja i presecanja sfera i trapezoida sa jakom namerom čišćenja volumena enterijera. Oblik arhitekture nastaje prodorima trapeza i sfera koji formiraju uzbudljive forme koje se mogu osetiti pristupom na ulazni trem.
Kuća je skoro u potpunosti napravljena od prirodnih materijala. Upotrebljeno je drvo mahagonija, od kojeg su napravljeni prozorski okviri, vrata i stepenište, kao i šperploče od breze, izrađene u tankim slojevima, koje su korišćene u oblaganju unutrašnjih zakrivljenih površina. Prednost upotrebe ovih materijala očituje se kroz spokojstvo, kvalitet i ambijentalnost enterijera koji emituje osećaj duhovne samoće i budističke filozofije.

UNUTRAŠNJOST JE ELEMENTARNA SILA SENZUALNE LEPOTE
Funkcionalno rešenje objekta izvedeno je kroz prostornu organizaciju smicanja horizontalnih platformi sa dinamičnim vertikalnim preklapanjima, pozicioniranih oko centralnog prostora u koji autor smešta kuhinju sa trpezarijom, stepenište i multifunkcionalni prostor sa različitim mogućnostima korišćenja. Kuća je projektovana kao prostor bez spavaćih soba, ali opet, zahvaljujući podeli volumena na tri nivoa, na komforan način može da ugosti do petoro korisnika. //ek MARKO VUKAJLOVIĆ – Više u EKO KUĆI No 28

Ex of in

Na 28 ari šumovitog područja pojavljuje se prostor nazvan T2, rezervat ustanovljen kao eksperimentalni topografski predeo. Planirano rešenje ovog područja ogleda se u podeli na pet suburbanih parcela sa kućama, da bi se kasnije lokalitet objedinio u jedno prirodno zaštićeno područje. Kao kompresovana forma od 85m2 na 28 ari ruralnog zaštićenog prostora izdiže se objekat modernističkog stila.

Sa aspekta energetske efikasnosti i održivosti, objekat je osmišljen kao nezavistan sistem koji koristi sve resurse ovakvog tipa gradnje. Kuća se energetski napaja pomoću Sunca korišćenjem foto ćelija proizvedenih od bio- plastike, povezanih u sistem skladištenja energije. Gradivni elementi drvo i staklo lokalnog su porekla. //ek MARKO VUKAJLOVIĆ – Više u EKO KUĆI No 28

Igra oblaka na suncu

KAKO JEDNOSTAVNO ARHITEKTONSKO REŠENJE MOŽE DA ODGOVORI NA ZAHTEVE ŠTEDNJE ENERGIJE I UVEK PRISUTNE ŽELJE ZA STVARANJEM NOVIH ARHITEKTONSKIH VREDNOSTI, POKAZALI SU ARHITEKTI IZ STUDIJA OHLAB – PALOMA HERNAIZ I JAIME OLIVER OVIM OBJEKTOM SMEŠTENIM NA SUNČANOJ MAJORCI. SAMO NAIZGLED JEDNOSTAVNA KUĆA REZULTAT JE PAŽLJIVE OBRADE SVAKOG DETALJA, A GLAVNU ULOGU U NJENOM OBLIKOVNOM SCENARIJU IMALO JE – SUNCE
Čuvena Korbizjeova definicija arhitekture kao igre oblika na suncu u najboljem smislu se prepoznaje u objektu koji vam predstavljamo, čije strukturalne forme na jednostavan način u igri oblika i senki potvrđuju njen smisao. Funkcionalno ga čine četiri nepravilna kubusa razigrane forme, u kojima su smešteni uobičajeni elementi jednog domaćinstva – dnevni boravak sa trpezarijom, kuhinja, spavaća soba i gostinske sobe. Oni su svi povezani, ali su i međusobno nezavisni. Svaki kubus je na kameno tlo postavljen sa drugačijom orijentacijom, prilagođenom nameni i količini neophodne svetlosti u skladu sa namenom.

Dnevni boravak je orijentisan ka jugoistoku, ka moru i vrtu, dok sa terase iznad njega pogled puca ka pučini. Kuhinja je južno orijentisana i gleda na povrtnjak, a spavaće sobe okrenute su ka istoku, ka vrtu i zamku Bellver. Veliki prozori koji uramljuju vizure ka okruženju, zajedno sa prozorima na suprotnim zidovima obezbeđuju stalno strujanje vazduha. Prozori na južnim fasadama uvučeni su u odnosu na ravan fasada dovoljno da na njih i u unutrašnji prostor pada senka kao zaštita od direktne sunčeve svetlosti tokom leta. Nasuprot tome, tokom zime obezbeđuju dovoljno svetlosti koju daje nisko zimsko sunce.
Osim orijentacijom i planiranjem otvora, pasivnu štednju energije kuća obezbeđuje i adekvatnom termoizolacijom, koja je u ovom slučaju debljine 15cm. Tako je sprečeno letnje pregrevanje, a omogućeno zadržavanje toplote u kući tokom zime. Ovakav sistem pasivne štednje omogućio je da potrebe za grejanjem tokom zime budu samo 11 Kw/m2 godišnje, dok je u regiji uobičajena potrošnja od 85 do 100 Kw/m2 godišnje. Minimum toplote koju je potrebno dodatno obezbediti dobija se od sistema podnog grejanja smeštenog samo po obimu prostorija.

Razmenjivanjem toplote obezbeđuje se prečišćavanje vazduha unutar kuće bez imalo potrošnje energije, a vodena para iz tuš kabina i ona nastala prilikom kuvanja pretvaraju se u toplotnu energiju. Snabdevanje vodom rešeno je vrlo jednostavno: zakošene krovne ravni služe za prikupljanje kišnice u dva rezervoara smeštena ispod kuće – jedan od 8 m3 u kome se sakuplja voda za sanitarnu potrošnju i koji je obezbeđen sistemom za prečišćavanje, i drugi od 40 m3 u kome se sakuplja voda za irigaciju. Zahvaljujući ovim rezervoarima, kuća je u potpunosti nezavisna kada je snabdevanje vodom u pitanju. Potrebe za toplom vodom rešene su solarnim kolektorima smeštenim na krovu objekta.

ENTERIJER PRATI MINIMALISTIČKI ARHITEKTONSKI CREDO AUTORA. ON JE JEDNOSTAVAN I OSLIKAVA OBLIKOVNE I LIKOVNE VREDNOSTI VERNAKULARNE ARHITEKTURE. TU SU DRVO, APSOLUTNA DOMINACIJA BELE BOJE, STARINSKI, VEROVATNO NASLEĐENI KOMADI NAMEŠTAJA, I NARAVNO NEZAOBILAZNE KERAMIČKE PLOČICE – ELEMENT KOJI POSEDUJE I FUNKCIONALNU I ESTETSKU VREDNOST, A KOJI ODAJE VERNOST ŠPANACA OVOM VEROVATNO NAJPOZNATIJEM TRADICIONALNOM PROIZVODU.

Upadljivi minimalizam i vernost tradicionalnim mediteranskim detaljima kao što su kamen i terasaste baštice.

Energetski bilans je pokazao da je već tokom prve zime kuća opravdala sve zahteve po pitanju štednje energije. Spoljašnja temperatura bila je od 5 do 15 stepeni Celzijusovih, a unutrašnja je varirala od 21 do 24 stepena, što znači da nikakvo dodatno zagrevanje nije bilo neophodno. Za objekat može da se kaže da je u energetskom smislu, za potrebe grejanja kao i ukupno korišćenje vode, 100% samoodrživ.// ek JELENA BLAGOJEVIĆ – Više u EKO KUĆI No27

Poslovna zgrada koja proizvodi energiju

GEORG W. REINBERG NA MEĐUNARODNOM KONGRESU ODRŽIVA ARHITEKTURA-ENERGETSKA EFIKASNOST ODRŽANO OD 6-8 OKTOBRA 2017 U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI U BEOGRADU
GEORG W.REINBERG JE DIREKTOR I VLASNIK ARHITEKTONSKOG STUDIJA ARCHITEKTUR BÜRO REINBERG ZT GMBH SA SEDIŠTEM U BEČU. STUDIRAO JE NA TEHNIČKOM UNIVERZITETU U BEČU I NA UNIVERZITETU SIRAKUZA, SAD. NJEGOV PROJEKTNI BIRO JE SPECIJALIZOVAN ZA EKOLOŠKE ZELENE ZGRADE, OD KOJIH NEKE PROIZVODE VIŠE ENERGIJE NEGO ŠTO IM JE NEOPHODNO (PLUS ENERGY BUILDING). OD 1982. GODINE IZGRADIO JE VIŠE OD STOTINU SOLARNIH PROJEKATA, PRI ČEMU JE AKTIVAN U ISTRAŽIVANJU, PROJEKTOVANJU, PLANIRANJU I DSM UPRAVLJANJU OBJEKTIMA. REINBERG JE GOSTUJUĆI PROFESOR NA DUNAVSKOM UNIVERZITETU KREMS, CENTAR ZA GRAĐEVINARSTVO I ŽIVOTNU SREDINU. PREDAJE NA TEHNIČKOM UNIVERZITETU U BEČU NA MASTER PROGRAMU SISTEMI OBNOVLJIVIH IZVORA ENERGIJE I REŠENJE ZELENE GRADNJE, KAO I NA UNIVERZITETU PRIMENJENIH NAUKA U BEČU. REDOVNO DRŽI PREDAVANJA I NA MEĐUNARODNOM NIVOU. POBEDNIK JE NEKOLIKO KONKURSA ZA DIZAJN I NOSILAC JE PRESTIŽNIH NAGRADA U OBLASTI ODRŽIVE ARHITEKTURE. O NJEGOVOM RADU JE OBJAVLJENO VIŠE OD 700 ČLANAKA.
Izgrađen tokom 2014. godine, ovaj poslovni objekat sa kancelarijskim i magacinskim prostorom po koncepciji i realizaciji na savršen način predstavlja misiju poslovanja kompanije koja se bavi upravljanjem vetro i solarnim parkovima.

Maksimalna racionalizacija energetskih potreba, arhitektonski izraz proizašao iz funkcionalnih i ekoloških zahteva, kao i primena najsavremenijih tehnologija za efikasno korišćenje obnovljivih izvora energije karakterišu sedište kompanije Windkraft Simonsfeld AG u Erstnbrunu u Austriji. Prostorna koncepcija prati funkcionalno rešenje u skladu sa različitim potrebama kancelarijskog i magacinskog prostora: sa jedne strane maksimalan komfor u radnom okruženju i maksimalna fleksibilnost u skladišnom prostoru. Racionalnost se, naravno, podrazumeva. Uslovi koji proizilaze iz same lokacije, kao što je orijentacija i otvaranje vizura, uslovile su pozicioniranje kancelarijskog bloka ka severu, dok južnom stranom dominira high-tech staklenik iza koga se nalazi prostran hol – zona komunikacije i interakcije. Osim zoniranja objekta na način koji omogućava pasivno korišćenje sunčeve toplote u hladnim i prelaznim mesecima, materijalizacija prostora uz južno orijentisani hol i staklenu fasadu omogućava korišćenje principa termičke mase. Kameni podovi i betonski centralni zid i betonsko stepenište u funkciji su što boljeg iskorišćenja toplote koja prodire kroz fasadu.

Korišćenje obnovljivih izvora energije na ovom objektu dovedeno je do maksimuma. Osim što za grejanje i hlađenje koristi geotermalnu energiju, ovaj objekat i proizvodi energiju preko fotonaponskih panela integrisanih u rešenje materijalizacije fasada. Delovi južne fasade, površina fiksnih brisoleja, kao i deo krovne ravni iskorišćeni su kao aktivni prijemnici sunčeve energije koji omogućavaju postizanje standarda Plus Energy Building, odnosno objekta koji u energetskom bilansu ostvaruje višak energije.

Iako je ovaj poslovni objekat sjajan primer integracije principa održivosti u poslovnom okruženju, nije neophodno ostvariti sve navedene karakteristike ako želimo da pomerimo granice delovanja kompanija u smeru održivijeg poslovanja. Poslovno okruženje pruža mogućnost da na ličnom primeru potvrdimo spremnost za promenu odnosa prema prirodnim resursima i ostvarivanje ušteda racionalizacijom njihove potrošnje.// ekBOJANA STANKOVIĆ – Više u EKO KUĆI No25

Karakterističan izgled južne fasade, high-tech staklenik u funkciji izbalansiranog odnosa iskorišćenja sunčeve energije zimi i sprečavanja pregrevanja tokom leta.

Kuća od eko-sandwich panela

LJUBOMIR MIŠČEVIĆ NA MEĐUNARODNOM KONGRESU ODRŽIVA ARHITEKTURA-ENERGETSKA EFIKASNOST ODRŽANO OD 6-8 OKTOBRA 2017 U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI U BEOGRADU
RED.PROF.ART. LJUBOMIR MIŠČEVIĆ, DIPL.ING.ARH. JE JEDAN OD VODEĆIH STRUČNJAKA PROJEKTANATA, ISTRAŽIVAČA, SAVETNIKA I PREDAVAČA U PODRUČJU ZAŠTITE I UNAPREĐENJA ŽIVOTNE SREDINE, PROSTORNOG PLANIRANJA I UREĐENJA, U OBLASTI URBANIZMA I IZGRADNJE, POSEBNO U NAJNAPREDNIJOJ ENERGETSKI EFIKASNOJ NOVOGRADNJI I OBNOVI U INOVACIJSKIM PROJEKTIMA U HRVATSKOJ I EVROPSKOJ UNIJI. OVLAŠĆENI JE ARHITEKTA, URBANISTA (HKA) I IMA LICENCU ZA RAD NA NEPOKRETNOJ KULTURNOJ GRADITELJSKOJ BAŠTINI (MINISTARSTVO KULTURE RH). OSNIVAČ JE I ŠEF BROJNIH SEKCIJA, ODBORA I UDRUŽENJA. UREDNIK JE I ČLAN UREDNIČKOG ODBORA BROJNIH DOMAĆIH I MEĐUNARODNIH STRUČNIH ČASOPISA. OSNIVAČ JE ODBORA ZA ENERGETSKU EFIKASNOST I ODRŽIVU ARHITEKTURU U HRVATSKOJ KOMORI ARHITEKATA (HKA). VIŠEGODIŠNJI JE ORGANIZATOR, UČESNIK I MODERATOR BROJNIH DOMAĆIH I MEĐUNARODNIH STRUČNIH I NAUČNIH SEMINARA, RADIONICA I KONFERENCIJA.
U hrvatskom gradu Koprivnici, nakon prve inovativne Zelene javne nabavke koju je sprovela Agencija za društveno podsticajnu stanogradnju, započela je realizacija projekta ECO-SANDWICH®. Radi se o naselju od 12 višeporodičnih kuća koje će biti sagrađene upotrebom novog tipa prefabrikovanih fasadnih panela koji nose naziv upravo fasadni panel nastao je kao rezultat saradnje Arhitektonskog i Građevinskog fakulteta Univerziteta u Zagrebu i industrije.

Panel je ventilisan, a srž njegove inovativnosti leži u upotrebi recikliranih materijala kao zamene za prirodni agregat. Velika količina građevinskog otpada odlaže se na deponije, a njegovom reciklažom mogu se dobiti novi sastavni delovi spremni za dalju upotrebu. U ovom slučaju toplotna provodljivost betona sa opekom kao agregatom za 45% je niža u odnosu na toplotnu provodljivost betona sa prirodnim agregatom. Konstruktivni sloj panela (12cm) proizvodi se od recikliranog betona i agregata, a fasadni sloj (6cm) od betona sa recikliranom opekom i može se bojiti po želji. Fasadni sloj od termoizolacije od mineralne vune debljine 20cm razdvaja ventilisani sloj od 4cm. Jedan od slojeva panela ECO-SANDWICH® je i termoizolacija debljine 20cm, od mineralne vune proizvedene inovativnom tehnologijom Ecose®, takođe od recikliranih materijala i bez upotrebe štetnih materija kao što su butan, formaldehid, pentan, fenol ili akril.

Sama kuća osmišljena je kao pasivni solarni objekat sa tri stana, od kojih svaki ima svoj vrt, kao i priključak na gradsku elektro i vodovodnu mrežu. Severna fasada sadrži minimalne, uzane otvore kako bi unutrašnjost zaštitila od gubitka energije, dok je južni deo kuće velikim prozorima, terasama i lođama otvoren ka spoljašnjosti radi maksimalnog iskorišćenja sunčeve energije. Prva izgrađena kuća oblikovana je tako da koristi sva tipična rešenja detalja – ravan krov, lođe, ugaone detalje, fasadne detalje, konzole, ugaone prozore.// ek JELENA BLAGOJEVIĆ – Više u EKO KUĆI No16

Svaka stambena jedinica ima svoj ulaz u svoj vrt

Ispod zelenog krova

ZELENE POVRŠINE POZITIVNO UTIČU NA OKOLINU TAKO ŠTO SNIŽAVAJU TEMPERATURU VAZDUHA, POVEĆAVAJU PROCENAT NJEGOVE VLAŽNOSTI, REGULIŠU JAČINU VETRA I PREČIŠĆAVAJU VAZDUH. POSTAVLJANJE OBJEKTA USRED ZELENE POVRŠINE NE MORA DA ZNAČI NJENO NARUŠAVANJE. ZELENI PROSTOR I VEGETACIJA NISU GRADNJOM ODUZETI OD OKRUŽENJA, VEĆ SU SAMO ’PODIGNUTI NA VIŠI NIVO’. NA TAJ NAČIN SE OMOGUĆAVA STVARANJE PROSTORA ZA NOVE SADRŽAJE, ODNOSNO OPLEMENJIVANJE STAMBENOG PROSTORA.
Smeštena na samoj litici iznad jedne od najpoznatijih plaža za surfovanje u Australiji, kuća od prefabrikovanih panela postavljena je na teren za samo šest nedelja. Prefabrikovani moduli su napravljeni u fabrici za manje od mesec dana, a potom je njihovo postavljanje na licu mesta završeno u duplo kraćem roku nego da se pribeglo klasičnoj gradnji.
Arhitektonska forma je oblikovana tako da podržava osnovnu ideju stvaranja nove sinteze okruženja i objekta. Zeleni prostor nije oduzet od okruženja, već je samo ’podignut na viši nivo’, a na taj način je omogućeno stvaranje prostora za nove sadržaje, odnosno ugodnije stanovanje. U projektovanju je korišćen princip preuzimanja postojećeg materijala iz sredine.

Zemlja i biljke su postavljeni na zeleni krov radi sakupljanja vode u kišnom periodu od oktobra do aprila, a služe i za izolaciju tokom cele godine. Atmosferska voda koju upija zeleni krov direktno se sliva u cisterne zapremine 7.500 litara i koristi se za navodnjavanje bašte. Kako su kiše veoma česte u zimskom periodu, kuća je zbog erozije terena izdignuta od tla na šipove, a ispod nje su smeštene cisterne koje sakupljaju vodu iz okruženja i na taj način smanjuju mogućnost dalje erozije.
Orijentacija istok – zapad omogućila je otvaranje severne strane objekata. Sa prozora se pruža pogled koji korisnike ostavlja bez daha. Prostorni plan kuće je podužan, sa dve spavaće sobe, jednim kupatilom, kuhinjom sa otvorenim planom, trpezarijom i dnevnom sobom i ostavom. Spavaće sobe su orijentisane prema severu, sa pogledom na okean. Ulazni trem se nalazi duž južne strane kuće. Prilikom izbora boja za primenu u enterijeru, investitori su inspiraciju potražili u tonovima morske vode i peska. Plava i narandžasta smenjuju se na policama i kuhinjskim elementima sa svetlom bojom drveta.

Prozori na kući su pozicionirani tako da maksimalno iskoriste provetravanje u letnjem periodu s obzirom na severozapadnu orijentaciju. Kako jaki vetrovi često duvaju obalom, bilo je važno da severna strana objekta bude dobro zaštićena i bez izbočina na fasadi. Brisoleji koji su korišćeni na ovoj strani kuće smanjuju jačinu sunčevog zračenja u letnjem periodu.// ekANA MIOJEVIĆ – Više u EKO KUĆI No24

Život u pećini

NEKADA KORIŠĆENA KAO MALA SKLONIŠTA ZA ČUVARE STOKE, UDUBLJENJA U STENI – PEĆINE, NASTALA KAO POSLEDICA VAĐENJA KAMENA, DANAS FORMIRAJU PROSTOR VELIKOG PRIRODNOG I MATERIJALNOG BOGATSTVA KOJI PREUZIMA ULOGU RURALNOG SMEŠTAJA I PRATEĆIH SEOSKIH AKTIVNOSTI.
Imanje Cuevas del Pino nalazi se u podnožju Sijera Morene, na krečnjačkom terenu koji se postepeno spušta i čije su karbonatne stene nastale kao posledica različitih geomorfoloških procesa karakterističnih za tu oblast. Pećine su nastale kao posledica vađenja kamena koji se isporučivao španskom gradu Kordobi. Nekada korišćena kao mala skloništa za čuvare stoke, ova udubljenja u steni danas formiraju prostor ruralnog smeštaja i pratećih seoskih aktivnosti. Postojeći zidovi zajedno sa stenom ograđuju i definišu površinu od velikog prostornog i materijalnog bogatstva, te je iz tog razloga prilikom projektovanja fokus postavljen na tečan i kontinualan dijalog između postojećeg stanja i nove arhitekture, uz ukazivanje velikog poštovanja prema zatečenoj prirodi.

U okviru ovog dijaloga, stvoren je novi prostorni doživljaj koji vrednuje tektonsku prirodu lokacije kroz primenu novih arhitektonskih elemenata: čisti i jednostavni volumeni, svetle i prostrane površine, upotreba kamenog materijala za podove, stakleni otvori na jugu koji omogućavaju maksimalan prodor prirodne svetlosti i zanatski drveni nameštaj koji daje toplinu ovoj kući u pećini. Jednokrako stepenište vodi do nivoa sa koga se može sagledati celokupan ambijent i uživati u prirodnim bogatstvima. Poput predgovora samoj pećini, ovaj uvodni prostor dobija poseban značaj u ulozi spone između eksterijera i enterijera, ukazujući na kontrast između snage kamena i lakoće jednostavne i diskretne arhitekture koja se prilagođava postojećoj ošupljenoj strukturi, koja pruža unutrašnji zaklon i utočište.

Jednokrako stepenište vodi do nivoa sa koga se može sagledati celokupan ambijent i uživati u prirodnim bogatstvima. Poput predgovora samoj pećini, ovaj uvodni prostor dobija poseban značaj u ulozi spone između eksterijera i enterijera, ukazujući na kontrast između snage kamena i lakoće jednostavne i diskretne arhitekture koja se prilagođava postojećoj ošupljenoj strukturi, koja pruža unutrašnji zaklon i utočište.

OSIM ŠTO OMOGUĆAVA PRODOR PRIRODNE SVETLOSTI, UPOTREBA STAKLA U FASADNOJ OBRADI DAJE IGRU SVETLOSTI I SENKE KOJU SUNČEVI ZRACI (DANJU) I PAŽLJIVO PROJEKTOVANA RASVETA (NOĆU) CRTAJU PO NERAVNIM KAMENIM POVRŠINAMA.

Kako bi se u što manjoj meri uticalo na zidove i plafon od prirodnog kamena, projekat je osmišljen sa multifunkcionalnim podnim površinama, izrađenim od poliranog betona koji izgledom podseća na veštački kamen. One su sposobne da odgovore na različite funkcionalne potrebe i istovremeno uspostave kontinuitet između prirodnog i rukom stvorenog ambijenta. U servisnoj zoni pod se izdiže u vertikalne ravni, formira intiman ograđen prostor različitih hromatskih nijansi, i jedini je koji se razlikuje od ostatka pećine.// ekALEKSANDRA ĐURIĆ- Više u EKO KUĆI No 24

Umetnička oaza

DIZAJN U KOME NE POSTOJI JASNA GRANICA IZMEĐU VRTA I KUĆE, VEĆ ONI ČINE JEDINSTVENU CELINU

U blizini mesta Mil Veli, nadomak San Franciska, u šumama sekvoje gde je priroda skoro potpuno očuvana, smešteno je vikend naselje. Kuće se ovde stapaju sa okolinom, a do izražaja dolaze priroda i njene lepote, zbog čega je ovo mesto omiljeno među stanovnicima.
Vlasnici jedne od vikendica u ovom naselju, u želji da nadograde svoju kuću a da pri tome ne naruše izgled prirode, angažovali su projektni biro Feldman Architecture. Ovaj biro je poznat po tome što veliku pažnju poklanja očuvanju životne sredine. Kompanija Feldman Architecture je dobitnik mnogobrojnih nagrada iz oblasti održive arhitekture, a veliki broj kuća koje su projektovali je LEED (Leadership in Energy and Environmental Design) sertifikovan.
Klijentima se ukazala potreba da na postojeći objekat dodaju još dve prostorije, od kojih bi jedna služila kao umetnički atelje, a druga kao prostor za vežbanje joge i primanje gostiju. Zamisao arhitekata bila je da dve željene prostorije smeste u dve odvojene kućice, odnosno drvene kolibe, koje bi bile sagrađene na padinama brda. Srž dizajna bila je da se intervencije na terenu svedu na minimum, pa su arhitekti pažljivo smestili kolibice između drveća. Pored toga, konstrukcija koliba usaglašena je sa postojećim nagibom, čime je smanjen obim radova u vezi sa nivelacijom terena. Prostor za jogu i slikarski atelje, odnosno kolibe, različito su orijentisane, i sa svake se pruža drugačiji pogled, što unosi dodatnu živost u neobičnu kompoziciju vikendice rasparčane na nekoliko delova.

Klijentima se ukazala potreba da na postojeći objekat dodaju još dve prostorije, od kojih bi jedna služila kao umetnički atelje, a druga kao prostor za vežbanje joge i primanje gostiju. Zamisao arhitekata bila je da dve željene prostorije smeste u dve odvojene kućice, odnosno drvene kolibe, koje bi bile sagrađene na padinama brda. Srž dizajna bila je da se intervencije na terenu svedu na minimum, pa su arhitekti pažljivo smestili kolibice između drveća. Pored toga, konstrukcija koliba usaglašena je sa postojećim nagibom, čime je smanjen obim radova u vezi sa nivelacijom terena. Prostor za jogu i slikarski atelje, odnosno kolibe, različito su orijentisane, i sa svake se pruža drugačiji pogled, što unosi dodatnu živost u neobičnu kompoziciju vikendice rasparčane na nekoliko delova.

Pogled na kolibu u kojoj je smešten slikarski atelje

Zbog nagiba terena i načina postavljanja koliba, omogućen je pristup krovu na kome su posađene biljke, čime se dobija dodatni vrt. Za ozelenjavanje krova korišćene su razne vrste biljaka poput seduma, čuvarkuće i ostalih sukulentnih biljaka koje mogu da rastu na plitkom supstratu. Kako na krovovima zgrada i kuća obično vladaju suroviji uslovi sredine, sukulentne biljke se vrlo često koriste za ozelenjavnje krovova zbog njihovih fizioloških osobina koje ih čine otpornim na sušu, visoke i niske temperature i vetar. Ove biljke imaju sposobnost zadržavanja vode u listovima i drugim biljnim organima, tako da je njihovo održavanje veoma jednostavno, a za zalivanje je dovoljna kiša koja prirodno padne. Zeleni krov nije postavljen samo radi dekoracije, nego i kao dodatni sloj izolacije, jer tokom zime smanjuje hlađenje, a leti smanjuje zagrevanje drvenih koliba.//ek ALEKSANDRA RADINOVIĆ – Više u EKO KUĆI No09

Drvene kolibe predstavljaju dodatak postojećoj vikendici

Prostrani slikarski atelje sa mnoštvom prozora koji omogućavaju prirodnu osvetljenost i ventilaciju prostorije, što je veoma važno zbog isparavanja slikarskih boja

PROCES REKONSTRUKCIJE – recept za uspeh

JEDNOM OD KARAKTERISTIKA EKOLOŠKE ARHITEKTURE SMATRA SE I FLEKSIBILNOST NOVOPROJEKTOVANIH OBJEKATA I NJIHOVA PRILAGODLJIVOST PRENAMENI I REKONSTRUKCIJI.
Savremena paradigma ekološkog i održivog građenja zasniva se na težnji za što racionalnijim iskorišćenjem prirodnih resursa pri postizanju istovetnih ili poboljšanih uslova životnog komfora. Efikasno korišćenje energije u procesu eksploatacije objekata, pre svega energije za grejanje, hlađenje i ventilaciju, dugo je smatrano presudnim, ako ne i jedinim pokazateljem kvaliteta objekata u pogledu odnosa prema životnoj sredini. Sve više je prisutna tendencija da se osim energetske efikasnosti, pri proceni kvaliteta objekata u odnosu na pitanja očuvanja životne sredine, uzmu u obzir i mnogi drugi ekološki aspekti svih faza životnog ciklusa objekta. U ove aspekte spadaju racionalno korišćenje vode, zemljišta na kome se gradi, zagađenje otpadom i štetnim gasovima koji se stvaraju u procesu izgradnje, zagađenje koje objekat proizvodi tokom faze eksploatacije, racionalna upotreba materijala, i mnogi drugi. Često je nemoguće postići zadovoljenje svih kriterijuma koje pred proces projektovanja i izgradnje postavlja ispunjenje ekoloških načela. Svaka specifična situacija razlikuje se po skupu prioritetnih ciljeva, odnosno strategija u pogledu ekoloških kvaliteta koji se žele ostvariti, dok se neki od kriterijuma u datoj situaciji ni ne mogu ispuniti.

Malo je strategija koje se mogu smatrati sigurnim načinom da se u svakoj situaciji dođe do najkvalitetnijeg rešenja koje zadovoljava najveći broj kriterijuma ekološke arhitekture. Jedna od strategija koje se smatraju jedinstvenim ‘’receptom’’ ekološke arhitekture, jeste proces rekonstrukcije postojećiih objekata. Ovim pojmom obuhvaćen je širok spektar značenja, od osnovnog, a to bi bilo vraćanje u prvobitno stanje uz dogradnju delova koji nedostaju po uzoru na originalne, do značenja koja imaju renoviranje, adaptacija, modernizacija, prenamena, konzervacija (reconstruction, restoration, renovation, refurbishment, conversion, rebuilding, modernisation, fitting-out) itd. Suština je u odluci da se određeni objekat, bilo da je to zgrada koja je u funkciji ili ruševina, prilagodi savremenim zahtevima korišćenja, uz zadržavanje celokupne ili delimične zatečene strukture. Ovde je naglasak pre svega na zgradama koje ne podležu pravilima zaštite kulturno-istorijskih spomenika, nego je odluka o njihovoj rekonstrukciji donesena ‘’dobrovoljno’’, jer se samo tada može govoriti o procesu rekonstrukcije kod koga je odlučivanje vezano isključivo za poštovanje načela koja proizilaze iz koncepta arhitektonskog rešenja.//ek BOJANA STANKOVIĆ M.ARCH Više u EKO KUĆI No08

Zelena gradnja održiva gradnja

NAJNAPREDNIJE ZEMLJE U EKOLOŠKOM I ODRŽIVOM PRISTUPU ZELENOJ GRADNJI RAZVILE SU SLOŽENE PROGRAME SERTIFIKACIJE A SVAKI OD NJIH SADRŽI CILJEVE I STRUKTURU METODA OCENJIVANJA, PRETHODNE I TEKUĆE PROCESE ZA UNAPREĐENJE KRITERIJUMA I NJIHOVE DEFINICIJE, OPIS PROCESA SERTIFIKACIJE I PRATEĆE TROŠKOVE.
Održivost u zgradama mora biti različito definisana za različite epohe i mora se konstantno prilagođavati tako da odgovara napretku društva i tehnologije.
Obezbeđenje kvalitetnog života budućim generacijama, se može osigurati održivom i efikasnom upotrebom izvora na planeti. Ovaj se zahtev odnosi na arhitekturu i na urbanizam, kao i na upotrebu zemlje. Danas i u budućnosti, cilj mora biti postizanje arhitektоnskih rešenja najboljeg mogućeg kvaliteta u svim njenim segmentima, pri čemu se istovremeno mora obezbediti maksimalna zaštita prirodnih izvora.
Prethodnih godina su razvijeni različiti sistemi, metodologije i sredstva koja omogućavaju da se izmeri i uporedi kvalitet održivih zgrada. Oznake, sertifikati i sistemi procene, se posmatraju kroz njihovu zavisnost od socijalne, političke, kulturne i klimatske situacije nacije ili regiona za koji su bili razvijani.
Istorijski razvoj termina „održivost“, u smislu u kojem se danas koristi, uobličila je Svetska komisija za čovekovu okolinu i razvoj, poznatija kao Bruntland komisija. Izveštaj ove komisije, pod nazivom „Naša zajednička budućnost“, koji datira iz 1987. godine, definiše održivi razvoj kao „razvoj koji zadovoljava potrebe današnjeg trenutka tako da pri tome ne ugrožava mogućnosti budućih generacija da zadovolje sopstvene potrebe“.

ODRŽIVOST JE KONCEPT GLEDANJA U BUDUĆNOST RAZVOJA SVIH EKONOMSKIH, EKOLOŠKIH I SOCIJALNIH ASPEKATA LJUDSKOG POSTOJANJA. OVA TRI STUBA ODRŽIVOSTI SU MEĐUZAVISNA I ZAHTEVAJU STALNO USKLAĐIVANJE.

Način na koji danas pristupamo razmišljanju o održivosti ima svoje korene u sedamdesetim godinama prošlog veka, a rane devedesete godine označile su i početak primene ekloških principa i postavljanje optimalnih standarda za kvalitet klime i komfora u zatvorenim prostorima za boravak, baziranih na konceptu energetske efikasnosti. Upotreba obnovljivih izvora energije počela je postepeno da prelazi u standardnu praksu.
Održiva arhitektura se često opisuje terminima „ekološko planiranje“ i „energetski efikasno građenje“. Ipak, ekologija i energetska efikasnost su samo neki od aspekata održivog razvoja. Oblast održive i zelene gradnje obuhvata značajno veći opseg tema. Dok aspekti ekologije, ekonomije i sociologije formiraju klasične dimenzije održivog planiranja i građenja, održiva arhitektura se i na nacionalnom i na internacionalnom nivou sve više karakteriše prema kategorijama kao što su: kvalitet tehnologije i procesa, kao i funkcionalne i specifične lokacijske karakteristike.
Jedinstven odgovor na kompleksne kriterijume koji se odnose na objekte, materijale, njihovu energetsku efikasnost i sl., ustanovljen je pojmom green building koji označava način projektavanja i građenja koji daje zadovoljavajuća rešenja u pogledu što većeg broja postavljenih ekoloških kriterijuma. Za razliku od termina kao što su solarne kuće, pasivne kuće, energetski efikasne, pametne kuće itd., koji su prepoznatljivi upravo po tome što su vezani za ispunjenje određenog kriterijuma (štednja energije, korišćenje obnovljive energije, integrisano upravljanje sistemima), termin zelene zgrade, koji se na našem govornom području javlja kao prevod anglosaksonskog termina green building ne nudi prepoznatljiv koncept koji stoji iza ovakvih objekata. Razlog tome je upravo činjenica da termin ”green building ne označava samo zgradu kao finalni proizvod, već proces projektovanja, građenja i procene zgrade, koji nosi sve odlike održivog procesa, a koji je teško definisati i urediti isključivo putem zakona i pravilnika. Ispunjenost svih kriterijuma koji stoje iza jedne zaista održive zgrade, jeste delikatno pitanje, pošto svaka konkretna situacija nosi sa sobom određena ograničenja i specifičnosti. Stepenovanje ispunjenosti kriterijuma nije jednostavno i upravo zbog toga su se razvili sistemi vrednovanja koji u svojoj suštini sadrže definiciju pojma zelenih zgrada.
Građevinski materijali i zgrade su ekstremno dugovečni i imaju uticaj na našu životnu sredinu i društvo dugi niz godina i zato zaslužuju našu veliku pažnju u pogledu njihove primene i razvoja. Uvođenje i razvoj sistema sertifikacije su omogućli definisanje zahteva i ciljeva održive gradnje na jasan i sveobuhvatan način. Ovi sistemi funkcionišu kao dragoceno oruđe koje obezbeđuje dobar dizajn i potvrdu kvaliteta, pomažući investitorima i projektantskim timovima da se podignu zgrade poželjnih ekoloških kvaliteta.
Ekonomski aspekti su fundamentalni faktor za uspeh sistema sertifikacije zelene gradnje u budućoj upotrebi. Cilj je da se uravnoteže dodatni troškovi nastali kroz sertifikaciju sa uštedom postignutom kroz unapređenu gradnju koja omogućava dodatni prihodi kroz više cene izdavanja i stabilnu vrednost nekretnine.
Sve dok sertifikacija stambenih zgrada ne bude zakonom propisana, na način na koji je to urađeno u Velikoj Britaniji, kategorije zelene gradnje biće privlačne samo na tržištu poslovnih zgrada i komercijalnih prostora.
Standardizacija različitih sistema za ocenjivanje zelene gradnje na internacionalnom nivou još uvek nije na vidiku, zbog izraženih regionalnih razlika. Ako bi ova standardizacija bila postignuta, ostatak ne bi bio samo značajna sinergija i ušteda, već i maksimalan stepen transparentnosti i upoređivanja održivosti u zgradama. Ali, trenutna situacija ima svojih prednosti: princip ”konkurencija je dobra za posao” se takođe odnosi na sertifikaciju zgrada. Raznolikost u pristupu je korisna za dalji razvoj sadržaja svih sistema i daje onim već prisutnim i testiranim svež podsticaj za dalje.
Najnaprednije zemlje u ekološkom i održivom pristupu zelenoj gradnji razvile su složene programe sertifikacije a svaki od njih sadrži ciljeve i strukturu metoda ocenjivanja, prethodne i tekuće procese za unapređenje kriterijuma i njihove definicije, opis procesa sertifikacije i prateće troškove.
Nacionalni sertifikacioni sistemi – američki LEED, britanski BREEAM, nemački DGNB, japanski CASBEE, švajcarski MINERGIE, francuski HQE i sistem evropske unije EU GREEN BUILDING PROGRAMME – danas nalaze široku primenu i njihova međusobna konkurencija samo može doprineti daljem usavršavanju i razvoju novih sistema.

Reciklaža

Svaki materijal može biti recikliran i tako smanjiti zagađenost životne sredine, uz istovremeno smanjenje korišćenja prirodnih resursa, kao i potrošnje energije potrebne za procese ekstrakcije, proizvodnje i ugradnje novih materijala. Postoji mnogo prednosti reciklaže materijala, od kojih su najznačajnije sledeće: smanjenje upotrebe energije, smanjenje zagađenja životne sredine, čuvanje prirodnih resursa i očuvanje prostora koji inače zauzimaju deponije.
Reciklažom se smanjuje upotreba energije, kako za proizvodnju artikala od novih resursa, tako i za transport tih resursa. Smanjenjem energije prilikom proizvodnje smanjuje se i emisija štetnih gasova, pa se na taj način izbegava zagađenje životne sredine i globalno
zagrevanje. Korišćenjem starih sirovina za dobijanje novih proizvoda smanjuje se potreba za novim prirodnim resursima, što predstavlja ogoroman napredak u iskorišćenju ovih ograničenih resursa. Samim tim što se materijali ponovo koriste, umesto da se bace, deponije otpada su manje, tako da ostaje više korisnog prostora za zelene površine ili neku drugu namenu.
Prosečno domaćinstvo proizvodi oko 30,5 miliona tona otpada, koji sadrži do 60% materijala koji se može reciklirati. U razvijenijim evropskim zemljama reciklira se i preko 50% otpada, a u Srbiji – tek 8%.
Da li ste znali sledeće:
– Reciklažom jedne limenke može se sačuvati dovoljno energije da televizor bude uključen 3 sata.
– Jedna reciklirana staklena flaša omogućava 25 minuta rada kompjutera.
– Jedna reciklirana plastična flaša može da sačuva energiju da sijalica od 60 W svetli 3 sata.
– Za reciklažu papira potrebno je 70% manje energije nego za njegovu proizvodnju od novih sirovina.

Kao potpora ekološkim aspektima reciklaže, postoje i ekonomske pogodnosti. U planu je otvaranje više pogona za reciklažu, tako da će u skorijoj budućnosti to postati i unosan posao. Reciklaža je za prirodno okruženje, kao i za samog čoveka, povoljna sa više aspekata, a potreban je minimalan napor da bi ona postala svakodnevna navika ljudi.
MEDICINA STANOVANJA I ODRŽAVANJE
Kuće bi trebalo da predstavljaju zdrava i bezbedna mesta za život, i doskora niko o njima nije razmišljao kao o potencijanim uzrocima zdravstvenih problema. Ipak, u kući ima mnogo faktora koji mogu prouzrokovati zdravstvene probleme, pa tako, na primer, primena određenih materijala, farbi i premaza može izazvati alergijske reakcije kod ljudi.
Pri projektovanju kuće mora se voditi računa o izboru lokacije, kao i o orijentaciji kuće i izboru materijala za njenu izgradnju i izolaciju. Ukoliko jedna od navedenih stavki nije nu redu, to će se odraziti na kvalitet unutrašnje mikroklime.// Više u EKO KUĆI No 03

Eko prirodni materijali

WPC (WOOD POLYMER COMPOSITE) – KOMPOZITNI MATERIJALI NA BAZI DRVETA
Sastoji se od drvnih vlakana, plastičnih matrica i raznih drugih aditiva. Udeo vlakana drveta je obično između 50-90%. Pozitivne osobine su sledeće: visoka otpornost na vlagu, vremenske uticaje, insekte i mikroorganizme, veća postojanost u odnosu na pucanje, uvijanje i cepanje povećana otpornost na požar itd. Ono što je najvažnije jeste to da se ovi materijali mogu praviti od otpadnog materijala (i onog na bazi polimera i onog od drveta i ostalih prirodnih vlakana), kao i to da se i sami, nakon upotrebnog veka, mogu u potpunosti reciklirati.
Kompozitni materijali svoju primenu nalaze u otvorenom prostoru (za podne profile, profile za stolariju, zidne obloge, ograde, opremu za dečja igrališta, klupe, stepeništa, pešačke mostove), u enterijeru (za pregradne zidove, podove, nameštaj, stolariju, stepeništa, lajsne, police), u javnom prostoru (za ograde, zvučne barijere na auto putevima, razne table i znakove), u automobilskoj industriji (za unutrašnje obloge vrata i hauba, oslonce za sedišta, stražnje police).
HEAT TREATED NATURAL WOODS – TERMIČKI OBRAĐENO DRVO
Ovo drvo je termički obrađeno delovanjem visoke temperature i pritiska, čime se hemijska struktura njegovih ćelija menja bez unošenja dodatnih hemikalija. Ono dobija tamniju boju, postaje otporno na spoljne uticaje (sunce, vetar, vlagu), insekte i truljenje. Lako je za održavanje (jednom godišnje ga treba tretirati zaštitnim uljima), dobija na čvrstoći, stabilnih je dimenzija (jer ne upija i ne ispušta vlagu), dužeg veka trajanja.
Zahvaljujući ovim osobinama, pruža nam se prilika da ga koristimo na neočekivanim mestima: kao fasadne obloge, u vidu pregrada koje služe kao zaštita od kiše, za podne obloge oko bazena, izradu baštenskog nameštaja, u kupatilima.
Slična metoda, kojom se drvo nižeg kvaliteta priprema za spoljnu upotrebu, jeste acetilacija, tj. proces prilikom kojeg se iz drveta uklanjaju apsorberi i oslobađa voda, tako da postaje trajnije i otporno na spoljne uticaje. Kuvanjem se može postići i tamnija boja.

BAMBOO – BAMBUS
Postoji oko hiljadu različitih vrsta bambusa, i oni se mogu se naći u svim klimatskim uslovima, na hladnim planinama i u vrelim tropskim regionima. Efikasan je agens u otklanjanju ugljen-dioskida i moćan u stvaranju kiseonika. Za razliku od drugih vrsta drveta, bambus je veoma lagan, ali zahvaljujući velikoj gustini, tvrđi je od mnogih vrsta drveta.
Upotreba bambusa u građevinarstvu veoma je rasprostranjena. Tradicionalno se koristi za građevinske skele, nameštaj za domaćinstvo, podne i zidne obloge, roletne. Može postići relativno visok nivo čvrstoće, pa se u ekološkoj gradnji koristi i kao armatura, umesto one klasične – od čelika. Kada se koristi u spoljnim uslovima, potrebno je zaštititi ga od uticaja vlage, od insekata, kao i od gljivičnog truljenja. Nedavno su ga otkrili i proizvođači bicikala, jer je čvrst i lagan, pa je takav bicikl pouzdan, interesantan i pogodan za nošenje.
COCONUT WOOD – KOKOSOVO DRVO
Struktura kokosovog drveta je kararteristična po tome što nema godišnje prstenove, tj. godove. Masa na periferiji stabla (debljine oko 5 cm) mnogo je kvalitetnija od one u njegovoj unutrašnjosti i više se koristi. Ovo drvo je otpornije i jače od hrastovog drveta, i ima mnogo manji stepen bubrenja i skupljanja.Klasična tehnologija prerade drveta može se primeniti i na kokosovo drvo.
Zbog zanimljive površinske strukture koristi se za proizvodnju zidnih panela, parketa, nameštaja, za izradu elemenata enterijera (lampi, vaza, raznih posuda i pribora), modnih detalja. Kokosova vlakna u kombinaciji sa drugim (jutom, lateksom) koriste se i za porizvodnju papuča i odevnih predmeta.

CORK – PLUTA
Ovaj u potpunosti prirodan i obnovljiv materijal dobija se od kore hrasta plutnjaka. Sadrži 40 miliona ćelija po kubnom centimentru i gotovo 50% njegove mase čini vazduh. Ova masa se melje do oblika granulata i zatim, uz pomoć vruće pare pod pritiskom, presuje se do dobijanja plutene pleve. Kod pečene plute, granulat se tokom ekspandiranja presuje u blokove, a oni se kasnije mogu seći u ploče. Smola plute služi kao vezivno sredstvo, a nije potrebno dodavati sredstva protiv zapaljivosti.Pluta je vrlo lagana i elastična, i odlična je za zvučnu i termo izolaciju. Posebnu otpornost ima na insekte, kiseline, vodu, požar; ugodna je za hodanje i dugog je životnog veka (nekoliko decenija).
Najčešće se koristi u enterijerima, pri izradi podnih i zidnih obloga. Pluta je u potpunosti ekološki i biorazgradiv materijal, te ne opterećuje životnu sredinu.
TRSKA
U pitanju je barska biljka sa cevastom stabiljkom, koja uspeva u močvarnim predelima. Počinje svoj razvoj u proleće, čim temperatura mulja dostigne 6-8°C, i onda naglo raste (prosečno, dnevno, oko 3 cm, maksimalno 5–6 cm). Punu razvijenost postiže nakon tri do pet godina, što je čini idealnim obnovljivim izvorom.
U građevinarstvu se najviše koristi kao krovni pokrivač, zatim kao armatura u zidovima od naboja, za toplotnu i zvučnu izolaciju podova, zidova, potkrovlja, kao ispuna za ograde, potom za izradu suncobrana, kabina i tome slično. Doskora se pletivo od trske, zbog svoje strukture i krutosti, koristilo kao idealna podloga za malterisanje plafona.
Trska je prirodni ekološki materijal sa mnogo dobrih osobina: troši malo energije tokom proizvodnje, otporna je na glodare, odličan je termički i zvučni izolator, i bez ikakvih je štetnih uticaja na zdravlje ljudi. Poseduje radiološke i elektromagnetne osobine, ima sposobnost da vrši difuziju tako da objekat „diše”, pa na ovakvim zidovima ne dolazi do stvaranja vlage i buđi usled uparavanja, a istovremeno se stvara povoljna mikroklima u objektu.
Ukoliko se pravilno ugradi, vek trajanja joj je neograničen. U ekološkom smislu je korisna jer eksploatacija trščanih polja ima pozitivan efekat na životnu sredinu, pošto prečišćava otpadne vode.

SLAMA
Materijal koji se hiljadama godina koristio u građevinarstvu danas ponovo dobija na popularnosti, naročito sa ekološkog stanovišta. Bale od slame se koriste ne samo kao izolacija, već se od njih prave i gotovo kompletni zidovi. Ugrađuju se u već pripremljene „okvire” od nosećih elemenata konstrukcije, najčešće drvenih stubova i greda. Slama se postavlja sistemom preklopa i dodatno povezuje i pričvršćuje klinovima ili vrpcama. Na ovako pripremljenu osnovu nanose se malter ili blato, i to vrlo pažljivo, jer ukoliko neka slamčiča ostane da viri, ona može poslužiti kao fitilj za izazivanje požara. Iako je slama lako zapaljiva, gusto upakovane bale slame imaju visoku otpornost na plamen.
Kod ovakvih zidova ne postoje hladni mostovi, nisu potrebi dodatni vezivni ni zaptivni elementi (mada se mogu upotrebiti po želji), u slami nema polena, te ne postoje alergeni koji bi mogli biti neugodni.
Danas na tržištu postoje i dodatno kompresovane bale, koje imaju daleko veću izolacionu i mehaničku otpornost od onih standardnih, pa se, osim za zidove, može koristiti i za izolaciju tavanskih prostora i podova, a relativno niska cena slame čini da je prilikom izgradnje možemo koristiti u izobilju. Njen jedini nedostatak može predstavljati neotpornost na vlagu, tako da se kod ovakvih zidova mora obezbediti način otpuštanja viška vlage. Takođe, opasnost predstavljaju i hidroinstalacije, kod kojih može doći do curenja i izlivanja, pa se cevi moraju postavljati izvan zidova, ili se moraju koristiti plastične, sa dodatnim sigurnosnim mehanizmima.
Kod nas se slama, naročito u Vojvodini, veoma mnogo koristila u gradnji kuća. Danas to nije slučaj, iako je starost tih objekata i uvek prijatna mikroklima u njima dokaz da su takvi objekti dugovečni, kvalitetni i bezbedni.// Više u EKO KUĆI No03

Novi materijali

PROSTORNA TKANINA
Tkanine sa dvoslojnom strukturom nazivaju se prostorne ili 3D tkanine. Razmak između slojeva varira od nekoliko milimetara do 10 cm i može se upotrebiti za regulisanje temperature u prostoru. Taj vazdušni prostor između slojeva celu strukturu čini izrazito laganom ali ipak čvrstom a u zavisnosti od toga čime se puni, moguće je napraviti strukture za različite upotrebe.
Proizvode se od tkanina, pletenih materijla ili vune a upotrebljavaju se u proizvodnji nameštaja i odeće, kao i za formiranje privremenih arhitektonskih struktura.
MEMBRANE
Tekstilne memabrane se sastoje od floropolimera ili poliestra otpornog na vremenske prilike , habanje, UV zračenje. Ove tkanine su se pokazale kao veoma otporne i na razne biološke i hemijske uticaje, tako da su pogodne za upotrebu u ekstremnim klimatskim uslovima.
Zbog vizuelne dinamike materijala i naglašene treće dimenzije, lakoće i transparentnosti, objekti tekstilne arhitekture predstavljaju svojevrsne skulpture u prostoru.
Pogodna je za pokrivanje površina na aerodromima, stadionima, javnim i izložbenim prostorima, halama, zimske i letnje bašte, tende i nadstrešnice, cirade i pokrivke (za bazene npr.), itd. Mogućnosti primene u oblasti savremene arhitekture su zaista široke.
NANOTEKSTIL
Nanotekstil je tekstil koji u sebi sadrži inteligentne nano čestice. Ovaj material odbija vodu i prljavštinu, a propušta vazduh i svetlost, otporan je na abraziju, bakterije, gljivice, mikrobe, produženog je veka trajanja.
Nano-vlakna mogu biti napravljena od plastike, biopolimera, metala, keramike, stakla ili vune u kombinaciji sa polimerima.
Svoju primenu nalaze u ekološkim tehnologijama, medicini, građevinsrstvu, automobilskoj i avio industriji.

Drvo kao stari-novi eko-materijal

U poslednjih nekoliko godina, imajući u vidu da je ekološki kriterijum sve značajniji prilikom izbora materijala, drvo se ponovo sve češće koristi. Životni ciklus drveta je održiv, jer je ono CO2 neutralno, što znači da tokom svog života uzima onoliko ugljen-dioksida koliko otpušta prilikom sagorevanja ili raspadanja. Drvo upija zagađivače iz vazduha, vlagu i postiže psihološku harmoniju sa ljudima. Zahvaljujući svojim tehnološkim, ekološkim, ali i psihološkim karakteristikama, drvo je čest izbor za fasadne obloge.
Drvo na fasadi je izloženo brojnim uticajima iz spoljnog okruženja, koji remete površinu i strukturu drveta, skraćujući time njegov vek trajanja. Značajni uticaji iz spoljašnje sredine koji mogu oštetiti drvo jesu sledeći: atmosferski uticaji (kiša I vetar), velike temperaturne oscilacije, sunčevo zračenje (posebno ultraljubičasto zračenje), uticaj zemljišta (gde se razvijaju razni organizmi koji uništavaju drvo), zagađenost vazduha (odakle čestice prašine, čađi, soli, sumpora i sl. ubrzavaju eroziju površine drveta), i štetočine (mikroorganizmi I insekti).

Usled delovanja spoljašnje sredine, javljaju se različite posledice na drvenim elementima. Drvo je hidroskopno, pa prima vodu, zbog čega se povećava poprečni presek elementa, a zatim se smanjuje kako se drvo suši. Posledica ovih oscilacija bivaju pukotine na drvenoj površini. Pukotine još mogu nastati i usled mraza, načina sečenja drvene građe i promena temperature vazduha. One mogu biti različite veličine, a duboke pukotine mogu da oslabe celu strukturu, jer se u njima sakuplja voda i razmnožavaju štetočine. Gljive razlažu drvo, pa ono truli i na površini se pojavljuje bela trulež. UV zračenje, sunce, vetar, kiša i prašina dovode do toga da nezaštićene drvene površine vremenom posive. To je prirodan zaštitni sloj, ali u mogim slučajevima nije poželjan iz estetskih razloga.//Više u EKO KUĆI No 03

Životni ciklus materijala

SVAKI MATERIJAL, KAO I SVAKI PROIZVOD, IMA SVOJ ŽIVOTNI CIKLUS. ČINE GA FAZE KROZ KOJE PROLAZI OD IZDVAJANJA PRIRODNIH RESURSA (SIROVINA), PREKO PRIOZVODNJE, TRANSPORTA I UPOTREBE, DO ODLAGANJA I RAZGRADNJE.
Danas se veliki značaj pridaje ovoj tematici, a za analizu životnog ciklusa proizvoda sistematizovana je metodologija pod nazivom „procena životnog ciklusa” (Life Cycle Assessment) ili LCA. Osim što je široko prihvaćena u industriji, LCA koristi i većina regulatornih tela. Rezultati se mogu koristiti za označavanje ekološkog tipa proizvoda, pod nazivom „Deklaracija o uticaju proizvoda na čovekovu okolinu” (Environmental Product Declarations) ili EDP, što je njegova oznaka zasnovana na međunarodnom standardu ISO 14025.
LCA metodologija sagledava čitav životni ciklus građevinskog materijala, građevinskih komponenti i cele zgrade.
Evropska unija je odredila nekoliko kategorija za koje se vrši procena ekološkog uticaja građevinskog materijala, i to su sledeće kategorije: potrošnja energije (sadržana energija), uticaj na globalno zagrevanje i ozonski omotač, smanjenje sadržaja hranljivih materija u zemljištu i vodi, i povećanje kiselosti zemljišta.
Ovo je veoma važno, jer se tokom izgradnje objekata koristi oko 50% svih resursa koji se inače troše na našoj planeti. Za razliku od industrije automobila i tehnike, koje su se okrenule očuvanju resursa i povećanju efikasnosti, građevinska industrija je i dalje ostala na niskom tehnološkom stepenu. Zato se u budućnosti mogu ostvariti značajna unapređenja u ovoj oblasti.
Sve faze životnog ciklusa materijala imaju uticaja na životnu sredinu.
Prva faza je ekstrakcija. Bez obzira na to koji je završni proizvod u pitanju, za njegovu proizvodnju potrebne su sirovine koje se dobijaju ekstrakcijom – iskopavanjem, sečom šuma, ili mešavinom hemikalija. Kada se razmotri činjenica da je za dobijanje 1 t lignita potrebno iskopati 11 t zemljišta i upotrebiti 4 do 7 t vode, onda se shvata koje to posledice ima po floru i faunu, destabilizaciju zemljišta i ekonomiju.
Kada se nabave potrebne sirovine, pristupa se proizvodnji. Završni proizvod se pakuje (dodatna potrošnja novih materijala) i transportuje, često na udaljene destinacije, za šta se opet troši određena količina resursa u vidu nafte, gasa, ili električne energije.
Zatim sledi ugradnja – korišćenje materijala, pri čemu se koriste razni alati i mehanizacija (uz ponovnu potrošnju dodatnih količina fosilnih, neobnovljivih goriva), a tu su i troškovi oko održavanja tokom njegovog životnog veka, da bi ostao u dobrom stanju.
Posle određenog vremena materijali više nisu upotrebljivi, odnosno – dostižu kraj svog životnog ciklusa. Danas, nažalost, dotrajali proizvodi u većini slučajeva završavaju na otpadu, a može proći i decenija pre nego što počnu da se razgrađuju. Pošto građevinski otpad čini oko jedne četvrtine njegove ukupne količine, recikliranjem bi se to moglo smanjiti za 30–50 miliona tona godišnje.// Više u EKO KUĆI No 03

Reciklirani materijali

RECIKLIRANI PAPIR
Papir se ranije proizvodio od starih tkanina, a danas se proizvodi od celuloze koja se dobija iz drveta. Međutim, da bi se smanjilo uništavanje šuma, sve više se (oko 65%) koristi reciklirani materijal, jer se celulozna vlakna mogu upotrebljavati 5 do 7 puta. Osim što time čuvamo šume (sačuva se 17 stabala), prednost recilkiranog papira je i to što je za njegovu proizvodnju potrebno 60% manje primarne energije i 50% manje vode nego za dobijanje novih vlakana, a za 74% je manje zagađenje vazduha.
Reciklirani papir se koristi u industriji papira, u automobilskoj industriji, građevinarstvu (kao izolacioni materijal), u industriji nameštaja (zamena za ivericu), pri izradi elemenata za pakovanje, u dizajnu.
Papir je, inače, čista i lako dostupna sirovina, koje ima oko 30% u našem otpadu.
TERMOIZOLACIJA OD CELULOZNIH VLAKANA
Ovaj material je napravljen od recikliranog papira, koji je tretiran boraksom i bornom kiselinom radi zašitite od požara. Nisu poznati rizici po zdravlje vezani za ce-
RECIKLIRANI MATERIJALI
lulozna vlakna i, za razliku od mineralne vune, sa ovim materijalom je mnogo prijatnije raditi. Onemogućava razvoj plesni i buđi, ne izaziva koroziju aluminijuma, čelika i bakra, i uopšte nije toksičan.
U procesu proizvodnje ne dolazi do zagađivanje vode i zemljišta, i troši se veoma malo energije. Ova se vlakna koriste za termoizolaciju krovova, zidova i podova. U pod se postavljaju tako što se jednostavno ručno polože, a u zid se uglavnom ubrizgavaju pod pritiskom, u suvom obliku.
EKOLOŠKE GIPS-PLOČE
Ekološke gips-ploče za sistem suve gradnje proizvode se od običnih materijala na neobičan način. Reciklirani gips, reciklirana celulozna vlakna i reciklirana voda koriste se za dobijanje jedne homogene mase, koja se potom oblikuje u table. Nakon sušenja, table velikih dimenzija seku se po meri.
Jedinstvenost ovog proizvoda ogleda se u tome što se on u potpunosti može reciklirati, tako da ne dolazi do stvaranja otpada.

Revolucija materijala održivi materijali u arhitekturi

DOK VLASNICI KUĆA PRIDAJU SVE VEĆU VAŽNOST SMANJENJU POTROŠNJE ENERGIJE KORIŠĆENJEM OBNOVLJIVIH IZVORA ENERGIJE, ARHITEKTE SU OHRABRENE RAZVOJEM NOVIH MATERIJALA I TEHNOLOGIJA, KOJIMA SE POSTIŽE BOLJA ENERGETSKA EFIKASNOST OBJEKATA. KORISTE SE PRIRODNI I RECIKLIRANI MATERIJALI, I NA TAJ NAČIN SE GRADE UDOBNI OBJEKTI, POVOLJNI ZA LJUDE I NJIHOVO PRIRODNO OKRUŽENJE.
Izgrađeno materijalno okruženje obuhvata velike količine obnovljivih i neobnovljivih resursa, koje je čovek uzimao od zemlje da bi ih iskoristio za svoju dobrobit. Danas smo dostigli neverovatne cifre, koje govore da se u sistemima gradnje koji se danas najčešće koriste utroši oko 650 kg mat erijala za masivne konstrukcije i oko 450 kg za lake konstrukcije. Zato ne iznenađuje podatak da je građevinski sektor najveći potrošač resursa širom sveta, ali i da veliko učešće u proizvodnji otpada ima upravo građevinski otpad. Inovacije u materijalima iz 20. veka uglavnom se zasnivaju na sirovoj nafti, i za nekoliko godina će potpuno izgubiti svoj značaj. Razvoj gradnje u budućnosti zasnivaće se na pronalaženju materijala čiji će način proizvodnje, upotrebe i razgradnje štedeti resurse i neće biti štetni za čoveka i njegovu okolinu.
Odabiranje prihvatljivijih materijala je jedan od načina za poboljšanje ekoloških i energetskih karakteristika zgrada, ali i za smanjenje problema energetike i zagađenja na globalnom nivou. Odluku o izboru materijala čini više momenata, a najzastupljeniji su oni objektivni, oni kojii nam pružaju egzaktne podatke o fizičkim ili hemijskim karakteristikama, mogućnosti reciklaže, ceni i sl. Zahtevi su kompleksni: dugoročna i sigurna upotreba, otpornost na požar, zvučna i toplotna izolacija, kontrola vlažnosti i drugo, tako da ih često ne može zadovoljiti jedan materijal, pa se koriste višeslojne strukture, gde svaki sloj ima određenu funkciju. Potrošači su, takođe, svesni ekoloških aspekata materijala i njihovog životnog ciklusa, tako da je ulaganje u održive proizvode dobra investicija.
Bilo da smo proizvođač ili potrošač, imamo širok spektar mogućnosti izbora. Sada možemo da izaberemo materijale poput onih prirodnih iz neposrednog okruženja, poput onih napravljenih pomoću novih tehnologija, kao i poput recikliranih, koji nemaju negativan uticaj na prirodu, a koji će kroz ponovnu upotrebu na najbolji način poslužiti svrsi.
Sprovode se istraživanja u vezi sa prirodnim rastom biljaka i dobijanjem sirovina biološkim procesom. Poljoprivredni otpad se sve češće koristi za dobijanje kompozitnih materijala, zamenjujući konvencionalne komponente. Postaje skoro nezamislivo da se bilo šta baci – sve može da se reciklira i da se od novodobijenog materjala napravi novi proizvod.

Tipovi kuća i upotreba ekoloških materijala u narodnom graditeljstvu

BIOKLIMATSKI ASPEKTI NARODNOG GRADITELJSTVA NA PROSTORIMA BIVŠE JUGOSLAVIJE VEOMA SU ZA NAS ZANIMLJIVI I ZNAČAJNI, JER SU KLIMATSKI USLOVI U KOJIMA SU NASTAJALI OBJEKTI NARODNOG NEIMARSTVA GOTOVO ISTOVETNI SA DANAŠNJIM. UOPŠTE UZEV, POSTOJE TRI VEĆE OBLASTI KOJE SE RAZLIKUJU PO SVOJIM KLIMATSKIM ODLIKAMA – PRIMORSKA, PLANINSKA I PANONSKA.

Raznolike klimatske odlike pojedinih oblasti uslovljavaju raznolikost tipova narodnog graditeljstva. U zavisnosti od oblasti u kojoj se gradilo, kao i od vrste primenjenih materijala, može se razlikovati nekoliko tipova narodnih kuća (terminologija preuzeta od J. Cvijića, uz pridodat tip vojvođanska kuća):
1. Kamena kuća jadranskog primorja i golog karsta gradila se u predelima u kojima se oskudevalo u drvetu: severna Dalmacija, istočna Hercegovina i Crna Gora sa primorjem;
2. Dinarska brvnara je uglavnom bila pravljena od drveta. Krov joj je bio od dasaka ili šindre. Brvnara ovog tipa ima u planinskim, šumovitim predelima Bosne i zapadne Srbije, a bile su rasprostranjene i po šumovitim, karsnim predelima Like, Banije i Korduna. U Sloveniji, na dinarskoj brvnari se primećuje uticaj alpskog načina gradnje;

3. Moravsko-vardarska kuća od ćerpiča i pleteri (kod drugih autora nazivana i bondručara) ima drveni kostur ispunjen lakšim materijalom i blatom. Za ispunjavanje kostura najčešće su se koristila pritesana brvna i talpe, a u Vojvodini – trska oblepljena blatom. Kuće ovog tipa gradile su se u centralnoj, istočnoj i južnoj Srbiji;
4. Vojvođanska ili prečanska kuća je kuća od naboja (nabijena zemlja), ponekad od ćerpiča ili pečene cigle. Ovakve su se kuće gradile u Vojvodini, Baranji i Slavoniji;
5. Tursko-istočnjačka kuća je obično bila kuća na sprat, kod koje je ovaj natkriljivao prizemlje. Pravljena je od ćerpiča ili pleteri, a uglavnom je pokrivana ćeramidom. Gornji deo ovakve kuće zove se čardak, on je u dinarskim šumovitim oblastima mogao biti od brvana. Ovakvih kuća ima u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, i u nekim delovima Makedonije (Debar, Ohrid, Kruševo i Bitolj).// ekNENAD MILORADOVIĆ – Više u EKO KUĆI No03

Sistemi za građenje termoizolacionim materijalima

U SISTEMU GRAĐENJA NAJČEŠĆE SE KORISTE MATERIJALI PROIZVEDENI OD SIROVINE KOJA NAS OKRUŽUJE U PRIRODI, KAO ŠTO SU KVARCNI PESAK, KREČ, CEMENT, GIPS I VODA.
TERMOBLOKOVI
Već dugi niz godina, građevinski materijali se dobijaju iz prirodnih resursa. Primenom novih tehnologija, postižu se visoki kvaliteti, pa se njihovom upotrebom u građevinarstvu znatno smanjuje vreme ugradnje, a izgrađeni objekti imaju izrazito visoka energetska svojstva.
Termo blok je jedan od osnovnih građevinskih materijala, koji se upotrebljava u izgradnji spoljnih i unutrašnjih (nosećih i pregradnih) zidova, čija termoizolaciona svojstva, utiču kako na smanjenu potrošnju toplotne energije tokom zime, tako i na smanjeno zagrevanje objekata tokom vrućih letnjih meseci.
Ovi proizvodi su izrađeni isključivo od prirodnih materijala bez ikakvih sintetičkih dodataka. Modernom tehnologijom minimalizovana je emisija štetnih čestica i postignuta velika energetska efikasnost.
Ovakvim blokovima zadovoljen je tehnički propis o uštedi toplotne, a najkvalitetnije blokove nije potrebno dodatno izolvati za postizanje osnovnog xnivoa termičke zaštite kuće.

Danas postoje sistemi za gradnju objekta koji svojim performansama ujedno omogućavaju i visok stepen termičke izolovanosti.
U sistemu građenja najčešće se koriste materijali proizvodeni od sirovine koja nas okružuje u prirodi, kao što su kvarcni pesak, kreč, cement, gips i voda.
Ovi blokovi ćelijske strukture, ne zahtevaju dodatnu termo-oblogu, već termoizolaciju predstavlja sam materijal koji, pored odlične termo i zvučne izolacije, karakterišu trajnost i čvrstina konstrukcije. Toplotna izolacija koja osigurava YTONG termo-blok debljine 30 cm i 37 cm, omogućava veliku uštedu energije prilikom grejanja zimi, odnosno – tokom hlađenja leti, a dodatkom Multipor termoizolacijone ploče, sa spoljne strane, koju je proizvođač razvio u sistemu građenja, mogu se dodatno postići visoki standardi niskoenergetskih i pasivnih kuća.//Više u EKO KUĆI No 03